Sa strahom i verom pristupiše
Tako
da poginu grešnici od lica Božija,
a
pravednici da vozveseljatsja!
Pashalne
stihire
Tamnica u podzemnom hodniku sudnice. Devojka sa
lancima na nogama i rukama stoji pored prozora. Poderane su joj haljine. Kosa
neočešljana. Bosa je. Čuje se cika pacova i kapljanje neke crne smradne vode po
zidovima. Iza devojčinih leđa stoji sudija. Odeven u crno. Oko vrata mu zlatan
lanac. Na prsima veliki krst. Na krstu slika razapetog Hrista. Na desnoj ruci
brojanica.
- Kaješ li se? – upita sudija devojku.
- Ne. – odgovara ona tiho i smireno.
- Ali, ovaj narod čeka tvoje pokajanje.
- Ne. Nemam za šta da se kajem.
- Razmisli! Činiš ono što je gore po tebe!
- Razmislila sam.
- Narod tvrdi da ti treba suditi.
- Sudite.
- Pokaj se! Još nije kasno!
- Zalud. Lagaću ako udovoljim narodu.
- Ali, ti nikako ne poričeš svoj greh!
- Ljubav nije greh!
Sudija ućuti za trenutak, pa nastavi:
- Voliš li ga?
- Da.
- Ne možeš voleti čoveka koji za ljubav nije
izabran.
- Zašto? Kako? On sam propoveda o ljubavi.
- Istina. Ali, on se odrekao ljubavi.
- Nije li to veći greh? Kako se može odreći
ljubavi, a da druge o ljubavi uči?
Sudija sagne glavu kao poraženi ratnik. Prođe
pored devojke. Stane ispred nje. Zanjišu se zrna na njegovoj brojanici. Devojka
pogleda sudijinu desnu ruku. Sudija ne progovara. Smišlja odgovor na njeno
pitanje i nervozno promrmlja:
- Ja ne mogu da ti objašnjavam zakone.
- Zašto ste, onda, tu?
- Samo da sprovedem zakon po volji naroda i Boga.
Opet nastade tišina.
- Plašiš li se? – upita sudija.
- Ne.
- Znaš šta te čeka... Zar se nikako ne plašiš?
- Zašto da se plašim? Koga? Ja poznajem istinu,
a narod... Kako mu volja...
- Razmisli, molim te! Još neki sat je ostao.
- Razmislila sam. I
shvatila.
- Šta si shvatila?
- Ovaj svet, navikao da se poziva na milost
Boga, samo nemilost čini. I kiti se lažnim licima, nepostojećim vrlinama,
kojima se broja ne zna. Ovaj svet postao je neljudski otpad, đubrište razvrata
i izopačenih navika. I ovaj svet željan je suda i suđenja. Voli da sudi. Ali,
nikada ne sudi sebi. Ovaj svet nikada neće stati pred ogledalo, jer bi se na
smrt preplašio svoga lika. Zato svake godine bira grešnika. Sasvim slučajno
nekada izabere jednog. I taj jedan će na svojoj koži poneti smrad ovoga sveta.
I taj izabarani biće poslat nekom Bogu na istinu. Tada će svetu biti lakše,
ponosno će dočekati jutro, jer grešnika nema. Pravda je zadovoljena. Kratko će
trajati blaženstvo i mir. Suviše kratko. I svet će odmah krenuti u potragu za
drugim, novim grešnikom...
- Smatraš da je narod nepravedan?
- Nepravedan. Sasvim.
- I ti si deo naroda.
- Da. Zato još više žalim. Tamo, u tom narodu su
mi otac, majka, sestra, brat... Uzvikuju. Vesele se. Optužuju. Posle mene će
naći nekog drugog. Govoriće da vara, laže, krade, bludniči, ubija, da propoveda
jeres. I biće im nebitno je li muško ili žensko, je li star ili mlad. Samo će
žuriti da ga sprovedu tamo, tamo gde se i danas od prvog mraka čuju glasovi
pijanih, ludih i uplašenih. Tamo na onom strašnom mestu koje nazivate Trgom
slobode, a koji je Trg mučenja!
- Narod je pravedan, čist i jedini sposoban da
bira. Ja se po zakonu ne pitam mnogo.
- Zakoni! Kanoni! Pravila! Sistemi! Pravde i
nepravde! Kao da je život računica, puka jednačina od svega poznatog što se
sabira, deli, množi. I oduzima! Narod voli da oduzme sve što se oduzeti može.
- Zakon kaže da treba da stradaš! Zgrešila si.
Ne kaješ se. I krivicu ne priznaješ. Još svoj greh nazivaš ljubavlju. A ja ti
nudim pomoć.
- Nudite mi laž!
- Uskoro će svanuti. Za manje od sata izbiće
sunce.
Devojka se primakne prozoru. Čuju se pesme iz
daljine. Psovke. Podvriskivanja. Smeh žena. Lupanje čaša uz muziku. Bezobrazna
uzvikivanja muškaraca. Tu su. Pristižu. Svi su izašli na ulice. Kuće su prazne.
Svi čekaju grešnicu. Počinje veselje.
- Marija... – sudija uhvati devojku za ruku –
Žao mi je. Da mogu sam, da je do mene... Možda bih... Mada, ne razumem te...
Samo jedna reč! Oprostili bi ti! Samo jedna reč!
- Reč nije zrno prašine da se izgubi na vetru.
Reč je kao živo biće. Umre kad se izgovori. Okameni se u vremenu.
- Suludo činiš, devojko! Samo im reci da se
kaješ!
- Ali, ne kajem se. Evo, po ko zna koji put
ponavljam. Ne kajem se...
- Neka! Pusti sad to što osećaš. Niko sem mene
neće znati. Oprostili bi ti. Imaš još vremena. Evo, ja ću! Ja ću izaći pred
njih! Samo mi dopusti! Ja ću slagati umesto tebe! Zašto dižeš pobunu?
- Moja reč nije pobuna, već odbrana! Ja ne
napadam, ja se branim.
- Čime se braniš, dete? Ruke su ti prazne i
gole. Kad te pustim među njih, poješće te kao da si parče mesa. Rastrzaće te.
Već su pijani i poludeli. Znam ja taj narod.
- Zašto činiš po njihovoj volji?
- Mnogo ih je, a ja sam sam.
- Plašiš se?
- Da.
- Boga?
- Ne Boga. Plašim se ljudi.
Sudija spusti glavu i zaplače.
Izveli su je. Do podneva je sve bilo svršeno.
Momci su odneli telo grešnice na đubrište, ostavili je da je nanjuše gladni
ulični psi. Ali, pre mraka, pre zavijanja pobesnelih pasa, neki pogureni
prosjak je šetao na đubrištu. Tražio je telo devojke. Uzeo ga je sa zemlje,
podigao sebi na ramena, ispravio se u leđima i odneo ga nekud. A tamo na Trgu, negde
posle ponoći, zasijala je neka čudna zvezda. Prozori su prekrivani tamnim
zavesama. Žene su vračale u kućama, sklanjale oči od jake svetlosti, misleći da
se grešnica koja je danas kažnjena pretvorila u vešticu i da će kugom ili
kakvom drugom bedom ceo grad pomoriti. Muškarci su se u trežnjenju i strahu
sablažnjavali, govorili da će satana sići na zemlju. Ceo grad je prorokovao
zlo. Izmešale su se molitve sa besom, blagoslovi i kletve, pojanje i vriska.
Kao da je čitav svet silazio sa uma. Na kraju grada, u mrklom mraku, trčao je
maskirani prosjak i nosio telo devojke. Jurio je, držao telo pokojnice,
osećajući da je još vrela, i osećao je da se krv sa nje sliva po njegovom telu.
Osetivši kako joj je koža meka i nežna, počeo je da plače. Trčao je i šaputao:
- Anđela Božijeg smo razapeli!
Prosjak je išao sve brže. Nije zastajao. Nije
imao vremena da spusti devojku, da je izbliza pogleda, možda da joj umije lice.
Ili da je poljubi tražeći oprost. Žurio je da je sahrani. Morao je da se vrati
u sudnicu pre svitanja.
