Neretko se nađem u situaciji kada ovo pisanje
doživljavam kao nepodnošljivo mučenje koje se ispoljava u telesnom i fizičkom
obliku. Čini mi se da ću kao usled sitosti posle jela ispovratiti sopstveni
tekst. Što ga više pišem i čitam, sve je goreg ukusa, bljutaviji je, meni stran
i nepojmljiv, kao da je iz tuđe misli izašao. Posle jedne takve mučnine mori me
glad kao iscrpljenog logoraša i opet se vraćam tekstu. Tad sve biva lakše,
bolje. Iako mi izgleda paradoksalno, upravo tad naslućujem smisao moje mučnine.
