I pisaše nekakva slova po prašini...

I pisaše nekakva slova po prašini...

I stavši sastrag kod nogu njegovijeh plakaše, i stade prati noge njegove suzama, i kosom od svoje glave otiraše, i celivaše noge njegove, i mazaše mirom.

(Jevanđelje po Luki, 7, 38)

Bio je praznik. Najveći dan u godini. Proslava pravde i zakletva svemogućem Bogu na čuvanje od greha.

Svi su ustali kao inkvizitori. Žene, deca, starci. Raspuštene životinje su se probijale među ljudima. Svi su izašli na ulice i pošli ka trgu. I bolesni, oduzeti, bez ruku, bez nogu, gluvi i nemi, umobolni, vukli su se za zdravima. Praznik je. Željeni i dugo očekivani dan. Stid je obelodanjena. Bolest. Krivica koju treba objaviti, izneti pred narod. I odvažno sprovesti kaznu. Surovu, grubu. Bez milosti, bez sažaljenja. Povesti rat kao božanski opravdani boj za pravdu. Tako se propoveda u narodu. Tako je zapisano u knjigama zakona. Kamenovati je, bičem izbiti kičmu, unakaziti joj telo koje druge sablažnjava. Sve je na ovaj dan dozvoljeno. Opravdana je narodna ljutnja. Jer, greh je. I nesrećnicu treba ukloniti, uništiti. Lepa je, ali njena lepota nije božanska, nije sveta. Ne sme ta lepa mlada žena biti deo čestitog naroda, jer ne nosi ime i prezime tog naroda. Njeno telo priziva srdžbu Boga. Ako je niko ne kazni, narod će zbog nje trpeti sve nedaće kojima im zakon preti. Bestidnica je. Lukava i bezobrazna žena. Luda je od nečistih strasti u telu, sluškinja je oca laži. Treba ubiti demona u njoj. Ne molitvom i drevnim čišćenjem zaposednutih. Molitva protiv nje ne pomaže. Treba joj pustiti krv, razrezati joj žile da iz njih istekne prljava tečnost. To je dužnost, poziv i zapovest Božija.

Znala je ona svet. Poznala je oči i dušu tog sveta. I znala je ona kaznu za svoju pobunu. Zato je bila smirena, zato se nije plašila. I još uvek je hodala. Tukli su je i izlomili kosti, ali još je stajala na nogama. Kroz narod su je vodili nekakvi naoružani stražari ružnih lica, okrvavljenih ruku i obraza. Držali su je za laktove po jedan sa svake strane i hodali sporo. Pokazivali su je svima. Da je svačije oči vide, da joj svi priđu bliže, da je odmere, da se uvere da je ona. Nju su tražili. Nju su birali za današnji praznik. I želja im je napokon ispunjena. Niko je nije branio, niko nije ustao i rekao dobru reč za nju. Svi su bili jednoglasni. Zatvorili su je u tamnicu i počeli da je tuku. Vezali su joj ruke, stezali kanape na zglobovima. Vezali su joj noge, vukli je po tamnici. Plaćeni batinaši su ostajali iznemogli od udaraca po njenoj kičmi. Prošla je ta paklena noć u mračnoj, smradnoj sobi, i izveli su je na ulicu. Njeno ime je svetina uzvikivala. Znaju da na ovaj praznik sve smeju i mogu. Da tuku, biju, psuju, udaraju. Sloboda je njihova. I praznik treba proslaviti. I mogu da se smeju dok im se utrobe raspadaju i tresu od naslađivanja u nekontrolisanom smehu. Gotovo poludeli od želje, potrebe da joj budu blizu, prilazili su joj, gurajući jedni druge, radujući se što se obistinilo obećanje velikih sudija. I osećali su sreću, radost, zadovoljstvo. Kao da im se ukazao obećani raj. Unosili su joj se u lice, pljuvali po njenim obrazima. Vukli su je za kose, bacali kamenje na nju. Kidali su joj haljine koje su joj po telu uveliko visile kao nabacane krpe natopljene krvlju. Otkrivala joj se mlada nežna koža, otkrivala su joj se ramena, grudi, stomak i noge. I ta sitna, njoj samoj stidna, nagost raspirivala je i nadražavala jarost naroda. Pogled na njenu kožu, na telo koje je sad pred svima njima, kao dokaz te lepote koju treba ispljuvati, kojoj se treba narugati, činio je da sve nemilosrdniji budu prema njoj, i da žure, hrle, da se sami među sobom pobiju ko će je više i jače udariti. Otimali su se oko nje kao proždrljivci i grabljivice oko zlatnog plena. Prolaz kojim su je vodili, onaj put između dve kolone ljudi, sasvim se suzio, da je prolazila kroz usku stazicu, koju su krčili stražari pred njom. Stražari su udarali ljude po glavama dok su nasrtali, kezili se i kao bez glave srljali, sami se nabijajući na šake koje su ih pljeskale po obrazima. I kao da ih niko nije odvraćao, opet su prilazili devojci, opet su se cerekali.

- Odbij! Nazad! – vikali su stražari.

- Dajte nam je! Samo da je pipnemo! Samo to... – čulo se u narodu.

Nigde ljudskog lika, nigde čovečijih očiju. Samo zveri sa kojima se izmešala stoka. Nigde žena, nigde dece, već izobličene pojave, neprirodne crvene oči, kao okupane u krvi, koje u vriskanju iskaču iz duplji. I sve odeveno u crno. Kao na sprovodu. Ali, nigde suza. Samo neljudski bes, pena oko usana i zgrčene pesnice, prašina i smradan vazduh od izmešanih tela u rulji. I uzvici! Vika! Udar doboša! Napred, ispred devojke daleko su odmakli vojnici na konjima, koji su se odvažno i dostojanstveno kretali i gazili narod koji se našao pred njima. Mladići na konjima su udarali bičevima oko sebe, ali narod se nije obazirao. Iz razjarene gomile su se čuli glasovi. Žene su proklinjale:

- Kurvo!

- Ubiti!

- Razapeti!

Muškarci su se smejali, gurali se, pružali ruke da je dohvate, samo da joj osete kožu, da je dodirnu, hvatali se za stidna mesta, dozivali je u bezobraznim šalama i dovikivali:

- Daj je meni!

- Pusti je meni da je ja malo...

- Skinite je! Skinite joj sve!

- Skroz! Golu je ostavite! Golu da je vidimo!

Stražari su nastavili da se bore za prolaz. Ona dvojica koja su je vodila sve jače su je stiskala za ruke, plašeći se da je ne ispuste, da im ne poklekne, ili da je narod ne rastrza u otimanju. Noge su joj bile izudarane, stopala krvava, u ranama. Ali, ona je nastavljala da hoda, bez jaukanja, bez i najmanjeg znaka da joj je teško, da je boli. Imala je još dosta da pređe do trga, a sveta je sve više dolazilo. Broja se narodu nije znalo. Što je bila bliža sudijama, gužva je rasla, pristizale su kolone sa svih strana. Ceo grad je izašao iz kuća i spustio se na ulice. Sagla je glavu da ne gleda. Stidela se zbog tog sveta, stidela se zbog dece koju su majke naterale da je posmatraju, da je vide. Čula je da bebe plaču. Čula je da neki jauču, zapomažu. Htela je da ne vidi ništa. Zažmurila je.

Znala je da se i on priklonio svetu. Znala je da je i on pokazao prstom na nju. Podigao je svoju ruku i sam birao da nju izvedu. Ali, kad su je poveli i kad je izašla na ulicu, sakrio je lice, stavio šake preko očiju da je ne gleda kad je budu tukli i kamenovali. Čuo je i on ruganja, psovke. Ućutao je, stajao je negde u narodu. Strahovao je da će ga sa njom poslati na strašni sud. Uplašio se. Potrčao je kroz masu. Iščezao je negde. Morao je da se sakrije, da se izgubi. Bio je daleko od nje, ali je bila sigurna da je to on. Poznala ga je. Poznala mu je kosu, bradu. Poznala je njegovu odeću. To je on, to i on beži od nje. Goni ga njegov strah, slutnja, bojazan da će izgubiti sebe, da će stradati, da će ga neko otkriti i povikati:

- I njega! I njega hoćemo! I on je kriv!

Nije ga pozvala da se vrati. Nije stigla ni pogledom da ga umiri, da mu pošalje nekakav znak kojim će mu reći da ne brine, da niko ništa ne zna. Nije stigla da mu kaže da će ćutati, kao što je oduvek ćutala, da će ćutati zbog njega, da će ga štititi kako zna i ume. Ne bi on ni primetio. Ne bi želeo da sretne njen pogled. Znala je ona. Bio je tu, ali je morao da nestane kad je prolazila.

Mislila je o njegovom strahu i čula njegove korake kako ga nose nekud. Znala je da to on trči kroz grad i misli kuda da pobegne, gde da se sakrije. Znala je da je zbunjen, da joj ne veruje i sumnja u njene reči. Nikada joj nije verovao. Nikada nije bio smiren, ni kad su ostajali sami, kad mu je obećavala da će uvek ostati uz njega, ma šta da se desi, ma kud da ih proteraju.

Trg sa sudijama je bio sasvim blizu, tek na nekoliko koraka od nje. Svi su je videli dok su je sprovodili, svi su sad bili sigurni da će nju kazniti. Pokazali su je svetu. Visoko na trgu je bila postavljena stradalnička bina za kažnjavanje. Daske natopljene krvlju. I sudije, sveštenici u raskošnim zlatnim odeždama. Čekali su je. Otpočinjala je svečanost koju su spremali danima. Bila je na korak od javnog suđenja. Sve je videla kad je digla glavu. I osetila je smrad tuđih krvi, osetila je patnju tuđih tela koja su ovde kažnjavana. Prisetila se kako je ranije sama bežala od ovog mesta, kako je u svojoj glavi bezbroj puta pomišljala da treba neko čudo smaknuća da se dogodi i da uništi sve što postoji. Da se otvori zemlja, da se raspukne nebo, i da se sve spali i pročisti od ljudske zlobe. Ni pepeo da ne ostane, nikakav trag. U tih nekoliko koraka je osetila koliko žali ovaj narod, koji ni ne treba da postoji, ne treba da duži svoju lozu i u izopačenosti ostavlja potomke. Zapitala se ko je i šta je čovek kad je drugom čoveku sudija... I kakav je to praznik na koji se priželjkuje i slavi nečija smrt? Među svim tim ženama nije našla ni sestru, ni majku. Među muškarcima ni brata, ni oca. Odrekli su je se svi. Nikog nije imala. Isterali su je iz doma, predali je sudijama i rekli da čine sa njom šta im je volja.

Stala je na daske i ugledala njega. Našao se među sudijama. Gurnuli su je i naterali da mu se pokorno pokloni i da klekne. Mirno i lagano se povila u telu, slušajući naredbe, kao da čeka blagoslov ili pomilovanje. Bio je ozbiljan u licu, namrgođen, zamišljen. Klečala je tik uz njega. I videla je da drhti. Tresle su mu se ruke, usne igrale u čudnim trzajima. Sunce je peklo, sa čela mu se slivala znoj, a telo mu se treslo kao da je na cičoj zimi. Obrazi su mu bili bledi, beli od izbezumljenosti. Osećala ga je, čula ga je kako diše, kako se guši. Mogla je da pozna sve njegove osećaje, sve njegove misli da čuje. Znala je kad je radostan, kad tužan, znala je kad se plaši. Sve je njegovo znala.

Otpočeo je. Čitao je presudu i pokušavao da nadjača narod, tih bezbroj glasova koji su samo ponavljali ogavne reči. Opet joj je on bio najbliži, i opet je samo njega čula. Svi glasovi su u trenutku nestali, ugušili se pred njegovim glasom. Kao nekad, kad su ostajali sami, kad je svet prestajao da postoji za njih. Kad joj je pevušio na uho, negde, tajno, u mraku, kad pobegnu, da niko ne čuje i ne vidi, da niko ne zna, kad joj je šaputao, golicao joj obraze bradom. Znala je ona njega. Biće uporan da izdrži, da ne otkrije sebe, da drugi opet ne vide, da ne čuju, da ne naslute sa čim se bori. I čitao je dalje, pozivajući se na Boga, na svetu čistotu, čednost, na zakon. Pominjao je njene prestupe, nazivao ih grehom koji se ne da oprostiti. Pozvao je majke, sestre, žene i ćerke da je pogledaju, da se opominju njenim imenom i likom. Pozvao je oce, braću, muževe i sinove da beže od nje kao od kuge koja u pakao nagoni. Pozvao je starce i starice da oplakuju mladost koja se prljavštinom okitila. Opominjao je narod da sve što čini čini u slavu Boga i spasenja radi. Svaku narednu reč je izgovarao glasnije, brže, kao u žurbi, u nestrpljenju i zanosu koji je pojačavao drhtanje tela. Oko usta su mu se skupljale žvale kao u besnog psa. Izdizao se nad njom, dizao ruke i u vatri svoje besede rastao kao div. Lebdeo je nošen svojim govorom. Bila mu je sasvim blizu. Ali, znao je da ne sme da je gleda. Iskidane haljine su lagano spadale sa nje. Grudi su joj se otkrile i zaigrale, razgolićena bedra, vrat... Ako je pogleda, srušiće se pored nje. Pašće, zanemeće! To je njeno telo, ono isto njeno telo koje je ljubio u mraku, u tajnosti, koje se i sad izvodi na trg, jer je telo razvrata i greha. Setio se, nekad, kad su ostajali sami, kad joj je glavu prislanjao na grudi, srećan, smiren i utešen. Zato je i sam počeo da urla, da vrišti, da gordo, dostojanstveno, kao pravednik i Božiji izaslanik osuđuje jednu bestidnicu, razvratnicu. Jer, poželeo je da opet spusti glavu na njene grudi, da se ušuška na njenoj koži. Kao nekad... Da nestane svet sa trga, da padne mrak, i da opet, opet kao nekad...

Nije ga mrzela. Nije mogla imati dva srca, dve duše. Imala je samo ono jedno, ono koje je davno položila na njegove šake. Čekala je, smirena, strpljiva, bez straha. Nije dizala glave. Nemo je gledala u njegova bosa stopala i želela da ih dodirne, da ih pomiluje. Da ih poljubi, osećajući da njemu treba lek, uteha. Želela je da na ta stopala položi svoju glavu kao na mek jastuk. Lagano je pružila ruku i stavila na njegovu nogu. Osetivši je, šutnuo ju je, zgazio šaku i stisnuo snažno. Nije ni pisnula. Ruka je bolela, koža se zacrvenela, potamnela, a nagažene kosti kao da su se smrskale, samlele pod njegovom nogom. Povukla je svoju ruku ne osećajući bol. Taj udarac ne boli, ništavan je i neprimetan, neosetan. Bolelo je nešto drugo. Sad joj je, iako tako blizu, bio dalek i tuđ. Sad je bio pred njom. Tesan prostor među njima je bio prazan, nikakve prepreke nije bilo. Ali, sve ih je razdvajalo. Sve ih je otuđivalo. Nastavila je da gleda njegova stopala. Opet bi ih mogla poljubiti, pomilovati, oprati kao robinja. Samo ako njega njen dodir ne boli.

Polako je pomerila onu zgaženu ruku, ispružila kažiprst i počela da piše nešto po prašini. Samo je on video njene pokrete i samo je on mogao da pročita slova. Klečala je, povijena i skupljena, i niko nije video da pomera svoju ruku. Niko sem njega. Lagano, fino je ispisivala reči po prašini kao da veze, kao da miluje patos. Stresao se od užasa. Glas mu je zadrhtao, stišavao se, oči zasuzile. Tad je poželeo da klekne pored nje, da podeli sa njom krivicu i kaznu. Hteo je da stavi ruku na njenu glavu, da je pomiluje, da joj provuče prste kroz kosu. Da je uhvati za mišice, pridigne, uzme u naručje i odvede nekud. A narod je sve glasnije vikao i sluđivao ga. Počeo je da plače. Suze su mu se same otimale, slivale se i padale po slovima na prašini. Padale su po njenim prstima i prale okrvavljenu šaku. Prestala je da veze po prašini, podigla glavu i pogledala ga u oči. Taj žalosni tajni susret pogleda ga je razbio. Isekao, raspolutio. Smešila se i gledala njegove otečene plave sitne oči. Stezalo ga je nešto u grudima kad je video njene izubijane i crvene obraze od šamara i tragove grubih šaka na njenom licu. Hteo je da je poljubi u obraze, u usta. Igrao je njen lik u zamagljenim očima. Ali, u toj magli od suza je sve video. Modre oči, modrice na kapcima, okrvavljene usne, pramen kose koji je pao preko obraza. Srce mu se raspadalo, u grudima se taložila tuga. Naročito zbog te kose koja je raspuštena krila njeno lice, od njenog mirisa koji mu je ulazio u nozdrve. Kao nekad... Ruka će mu se oteti i pasti na njenu glavu, prsti će se otrgnuti i proći joj kroz kosu. Da klekne pored nje? Samo da bude uz nju. Samo da je dodirne, da je zagrli. Treba da je zaštiti od ove nerazumne rulje, od besmislenog stradanja, od lažnih optužbi! Kakva glupost! Zbog njega joj sude, a on joj je sudija! Šta zna ovaj narod? Ništa drugo sem da se naslađuje, da uzvikuje i priziva smrt, zaklinjući se imenom Božijim. Zato treba da je odbrani! Ne, ne, mora da ostane pribran, priseban i hladan. Mora da ostane njen sudija. Ne sme da joj popusti, da padne pred njenim licem. Ne sme da je pomiluje! Sve je već bilo raščišćeno, dokazano i odlučeno. I sam je izjavio da je ona kriva, dokazao svetu da je ona sve sama, lukava i bestidna. Svet je njega od početka podržao i bio na njegovoj strani, poverovao u njegovu istinu i priznanje koje je skromno ispovedio. I da se otkrije spasavajući nju? Ne, ne sme popustiti. Evo, već je počeo da izlazi iz te mreže emocija. Morao joj je presuditi. Morao je nastaviti dalje. I njemu samom će biti lakše kad nje ne bude. Zaboraviće je. Ona će prestati da postoji i on će se izlečiti. Nikada je niko neće pominjati, ni ovaj teški dan više neće postojati. Sve će umreti, pa i ova osećanja prema njoj. Sve će proći kad nje ne bude. A volja naroda će se sprovesti. Udovoljiće gladnom, nemilosrdnom, bednom narodu. Mnogo je ljudi, mnogo očiju bilo na trgu. Protiv sveta nije mogao. Zato je stao uz svet. Nikada i nigde ne bi bili srećni. Nikada i niko ne bi rekao:

- Pusti ih, ljudi su. Pusti da žive. Pusti im slobodu.

Tražili bi zakon, kanone, i ne bi razumeli. Jer, zakon brani slobodu. Ako je čovek slobodan, zašto su ga ograničili? Ako se na Boga pozivaju, zašto Boga sramote? To je narod koji je brojan i glasan, hladan i okamenjen potrebom da vlada.

Čovek je čoveku postao rob, lažni služitelj, slep i gluv za istinu. Jer, istina boli. Istina je smrt. Zato je laž kao majka, kao voljeno čedo, daraža i od zrnca istine koje se rastopi, koje nestane i ugine u bujici straha.

I dok je računao u svojoj glavi čija je zloba veća, čija je krivica teža, gledao ju je, čudeći se njenoj spremnosti da na sebe uzme i njegovu krivicu. Još su joj oči bile uperene u njegove zenice. Još uvek mu je bila blizu, njegova i zabranjena, poželjna i nepoželjna. I osetio je da ga kažnjava tim svojim crnim očima u kojima je pročitao smirenje i svoju osudu. A slova na prašini su još uvek bila tu. Niko nije primetio taj tanki vez. Nije imao snage da ih zgazi nogom, da ih izbriše, da ga ne podsećaju, da ga ne uznemiravaju. Nije mogao da izbriše ono što je napisala po prašini.

Šapnuo joj je tiho, toliko tiho da je samo ona čula. Sasvim tiho joj je izgovorio kao da glasa nije ni pustio, kao da je tek čitajući mu sa usana mogla da pročita samo jednu prostu reč:

- Oprosti...

Nasmešila se. Krvave usne su se razvukle u osmeh. Zatvorila je oči.

Razumela je. Samo je ona oduvek razumela sve. I spustila je glavu. Poljubila je njegova bosa stopala. Tad je bio kraj. Pročitao je presudu. Narod se skupio oko bine.

Iznenada, u sekundi je otpočela oluja. Nebo je bilo lepo, nevino, plavo, sunčano, ali je udario grom i vetar je počeo da nosi narod. Nebo je postalo crno, prolamali su se udari. Ukrštale su se munje sa svih strana. I slova na prašini su nestala. Kao da ih nije ni bilo. Sve se pomešalo u opštem haosu. Narod se uplašio, počeo da trči, da se spasava. Bio je dan, podne, a sve se smračilo, kao da je pala nenadana noć. Kao da se pakao otvorio. Svetina se rastrčala, i više se nije znalo ko je ko. Ko je muško, a ko žensko, ko starac, a ko dete. Svi su postali jedno veliko telo, uzrujano i ludo. Zemlja se zatresla, tlo se drmalo kao da će se i ono otvoriti. Ljudi su gazili jedni druge, stajali na tuđim glavama, poveli rat u spasavanju i bežanju. Vadili su jedni drugima oči, čupali ruke, bežali sa trga. Plač dece, zapomaganje žena, padanje bolesnih i starih. Sve se to sudaralo, udaralo i branilo se ubijajući druge. Čitav grad se našao u propasti. Zidine su pucale, obrušavale se po narodu. Kuknjava je nadjačala gromove. Tesan prostor je izgledao kao nabujala reka po kojoj su nošena ljudska tela. I kiša se spustila. Strašna nebeska kiša, ali sva od crvenih kapljica, koje su putujući sa nebesa ka zemlji dobijale sve crveniju boju, i koje su poput malih plamenova udarale po rulji. Vatra je padala sa neba u toj kiši. Braneći se od nadolazeće katastrofe svi su zaboravili na osuđenicu i na izvršenje kazne.

Ostali su sami na bini. Ona je klečala, on je i dalje stajao nad njom i osećao kako će u tom trenutku, upravo tada, pasti pred njene noge, uzeti je i odvesti nekud. Ali, nem, ukipljen od straha, odlažući taj trenutak, i tad kad se sve rušilo, nestajalo, spaljivalo, počeo je da pada i da oseća kako u grudima više ništa ne steže, kako samo bol polako prolazi telom, gubi se slika pred očima, nestaju zvuci, i nestaje vazduh...