Sam
Sve više sam s njom i kad sam sam
Meša Selimović
Моžda je ovo suludi pokušaj da pronađem mir. Kažem,
suludi, jer je mir umro. Davno. I treba da ga vaskrsnem. Da ga čudima dignem iz
pepela koji je ostao posle požara. Ali, ni pepela nema. Razneo ga je vetar na
sve četiri strane. Posle svega je ostalo samo jedno veliko ništa. Vatra je
ugašena i pročišćenja nema.
Možda je neminovnost. Dužnost, obaveza.
Zaveštanje. Nešto sudbinski predoređeno, nešto što sleduje nakon svega što je
bilo. Možda je još pri mom rođenju sve zapisano u velikim knjigama. Onda je i
moranje! Ili me je nadvladala potreba da raskrinkam tajnu. Da ostavim istinu.
Tajne su drage, ali zle druge. Uvek nas iznevere, otkriju se same i posvedoče o
našoj licemernoj potrebi da se krijemo pod maskama. Zateknu nas nespremne kao
glumce na sceni sa zaboravljenim tekstom. Iznenade nas svojom izdajom. A
mislimo, uvereni smo da su tajne naše, da ih imamo i držimo u šaci, da će uvek
biti naše! Zato svlačim istinu odenutu u hiljade haljina, hiljade boja i šara.
I u tom mučnom ogoljavanju istine osećam jezivi napor i teret koji teško
podnosim. Razbijam, razvaljujem podignuti zid, gulim farbu sa istine koja je
isplivala iz mene poput grazmivog crva.
Možda nekad, neko, negde pronađe ovaj moj mali
zapis. Kao spomenik. Ili kao svedočanstvo. Kao reči okamenjene i ubijene na
papiru. Reči su neoborivi dokaz onoga što je stvarnost. I reč poput zakletve na
smrt obavezuje me da najzad čista srca progovorim o postupcima koji su me
suviše koštali. Ne znam šta će se na kraju dogoditi. Ne strepim. I ne mislim o
ishodu ovoga što sada činim. Zauzet sam pronicanjem u sebe i traganjem za
sobom, i ne mogu misliti kakvim krajem ću biti nagrađen. Lovim reči u misaonom
okeanu, bacam mrežu kao usamljeni ribar. Zakačim poneku reč, odvojim je i
čuvam, stražarim da se ne izmigolji, da ne isklizne. Pomalo sam nespretan, i ne
polazi mi za rukom da u smirenju izvršim ono što sam od sebe očekujem. Kao da
ništa o svetu i sebi ne znam. Pretpostavljam, slutim i predviđam. Ne preostaje
mi ništa drugo. Važno je da počinjem. Svršavam, ali ne brzinski i ovlaš, već se
lagano obračunavam sa sobom ne bih li učinio bar nešto pametno i smisleno. A
vreme mi izmiče. Kazaljke uporno udaraju. Kao da mi prkose. Ili me prijateljski
opominju. Zato ne spavam, ne jedem. Umoran sam, usne su mi se osušile, bledi su
mi obrazi. Ali, ne želim da trošim dragocenost preostalih časova ni na
elementarne potrebe. Ne trebaju mi ni voda, ni hleb, ni vazduh. Kao da nisam
živ čovek.
U ovom procesu nad kojim na trenutke izgubim
kontrolu osećam odsustvo razuma i emocija. Kao da nisam ja, kao da nisam svoj.
Već neko meni nepoznat, nekakav stranac koji obitava godinama u meni, skriven,
sputavan, suzbijan i zarobljen. Taj moj drugi lik se sad probudio i počeo da
radi nešto protivno meni poznatom. Zamršena slika dva lika, mene jednog Istine
i mene drugog Laži, čini da se sve više uplićem u mreži i postajem
nesnalažljiviji u pokušaju da samog sebe sagledam. Ja lovim i ja sam plen.
Odmotavam zamrešene konce. Mnogo ih je. Čvor je velik. Zato je ovo izazov,
opasnost u kojoj moram izdražti do epiloga drame. Ali, tako da ne načinim
grešku. Da se ne prevarim. Moram doći do spoznaje.
Možda se lečim. Možda tražim isceliteljsku utehu,
tkam neku lažnu nadu da će spasenje nastupiti. Da će se oglasiti sabor svih
svetih i učiniti čudo. Možda se zavaravam da će se pojaviti nebeske vojske i da
će Bog poslati milost. Arhanđeli i serafimi će me dočekati, proći ću čist, sa
pratnjom bezgrešnih svetitelja. Biću svečano doček, pokloniću se pred prestolom
tvorca... A znam da je to nemoguće. To je samo san. Želja. Preka potreba da
bude ono što nije i što ne može biti. Postelja me je vezala, prisvojila i
prigrlila. Ne pušta me. Bolestan sam. Ozdravljenja nema.
Nije ovo pisanje ni molitva ni kletva. Ja ne volim
i ne mrzim. Ja samo razrešavam i svodim račun o greškama prošlosti. Možda
priznajem krivicu. Ili se kajem. Jer, odnekud, sa zebnjom pomislim i na vrata
pakla. Sve mi je pred očima. Ceo put. Ali, taj put nije sudbinski. Dato mi je
da biram. Zašto na raskrsnici izabrah pogrešni put? Stajali su preda mnom
znaci, smernice. Put je bio čist, osvetljen. Izbori preda mnom su bili sasvim
jasni, nedvosmisleni. Ja pođoh nizbrdo. U provaliju. U ništavilo. U ambis. Data
mi je sloboda. Nečija dobra volja, nepoznata ruka mi je porušila sva
ograničenja i pokazala da imam sva prava i slobode. Zašto namerno siđoh u
rosptvo? Možda iz straha, neverice. Iz sumnje da mogu osetiti sreću. Ne, ne
unižavam sebe! Živela je u meni svest da me negde Bog drži za dostojna čoveka
Njegove milosti. Ali, nadvladali su me meni neki nepojmljivi strahovi da ću
izgubiti, a ne dobiti, da ću postradati, a ne oživeti. I odrekao sam se sreće.
Rekao sam da neću, da ne želim i da je ne trebam.
Možda je ovo pisanje iskupljenje, pokajnička
ispoved. Ali, ne Bogu, ne svetu, i ne sebi. Već traženje oprosta nekome. Nekome
čije ime ne smem ni da pominjem. Ako izgovorim to ime, raspašću se na komade
kao razlupana čaša, i ovaj proces neće videti svoj svršetak. Nije ni vredno da
joj sad, posle svega što sam rekao, učinio, pomislio, tražim oprost. Grešio sam
mnogo. Grešio sam često. Sad sabiram sve i vidim da ništa ispravno nisam
učinio. Zato ovo pisanje ne sme biti odbrana. Niti se mogu braniti. Nemam ni
čime da se branim. Bilo bi bezobrazno od mene da kažem da sam nedužan, nevino
optužen, i da nikakve krivice nemam. Sve što sam hteo, što sam potajno
priželjkivao, došlo je, bilo neko vreme moje i onda sam odbacio. Gurnuo na dno
okeana. Da potone, da nikad ne ispliva na površinu. Ne nadam se da ću olakšati
duši posle ispovedanja. Ne mislim da će posle ispovesti sve boli proći poput
obrisanog retka na listu hartije. Priznanjem ću ovekovečiti greh. Biće teže,
gore. Bolnije. A tuga će se za svu večnost useliti u mene. Priznanje krivice i
greha, potpisivanje presude mogu biti pogubniji od samog greha. To su strašne
stvari! Užas! To je gotovo neizdrživa bitka. Jeziva osećanja. I misli, proklete
misli koje opsedaju, proganjaju, proklinju onog koji se ogrešio i koji se kaje.
Jer, čovek kad jednom smogne snage da pogleda u
sopstvene zenice može gotovo da poludi od onog što spozna. Ili nekim većim zlom
da ostane slep.
Samoća je najveće prokletstvo ovoga sveta. Bog nam
nije darovao život da ga proživimo sami, otuđeni i bezobzirni prema drugim
stvorenjima. Pogledam ove nebeske ptice koje mi kruže iznad glave. U parovima
izvode let. A ja sam sam. Pogledam mrave kako mi mile oko nogu. Čitave porodice
tih sićušnih bića se kreću. A ja sam sam. Ni zver ne voli samoću. A ja...
Smejem se sam. Plačem sam. Ležem u postelju sam. U svitanje se budim sam.
Da li nas je Bog stvorio jer je osetio da smo Mu
potrebni? Da li je i on lečio svoju nebesku samoću stvarajući čoveka po obrazu
svojemu? U prve dane načinio nas je niiščega:
-
A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni;
i posta čovjek duša živa;*
A ja se odrekoh svega radi samoće. Svečano, pred
svetom, kao na praznik, pod zakletvom. Siguran, odvažan i nepokolebljiv. Kao
kad ratnik odlazi u boj i gine za otadžbinu. Kao kad se žena zaklinje mužu na
vernost do groba. Kao monah, koji lud Hrista radi, umom, dušom, srcem i telom
poznaje samo Boga. Rekao sam, uvek i zauvek biću sam. Obećao sam. I ostao sam sam.
Čak i onda kad mi je samoća donela nemir. Kad mi je jedna mlada žena prišla,
rekla da me voli i da želi da provede život pored mene. Na kratko sam joj
milovao kosu, ljubio usne, i rekao sam joj da ide. Morao sam da ostanem sam. Da sam je pustio, da sam dozvolio da me uzme za
ruku, sve bi bilo drugačije. Ona bi bila moja supruga, možda i majka moje dece,
možda bi me volela do smrti, bila verna pratilja... I ja bih se budio, srećan,
zadovoljan i ponosan, pored njenog lica bih bio nasmejan. Zaspao bih pored
njenog tela i osećao da me njena koža greje, da u mene ulazi miris njen. Osećao
bih prisustvo drugog bića u postelji... Nisam smeo ni da maštam o životu sa
njom. Trgao sam se kad smo počeli da sanjamo. Morao sam da održim obećanje, ma
šta posle da bude.
Nije siromaštvo ništa. I nemanje se deli. Nije
bolest ubica. Nije smrt neprijatelj. Samoća je pogubnija od svakog
ovozemaljskog zla. Od svake nesreće je crnja, gora. Samoća je drama tragičnog
svršetka. Zašto sam poželeo da budem sam? Sam i pust, tvrd kao kamen, prazan i
pun, neosetan za toplo i hladno. Ja jedan, ja sam. Ime mi je sam, dužnost mi je
da budem sam. Da ne pripadam nikome i da niko ne pripada meni. Da ne uzimam i
ne dajem. Da ne znam ništa i da poznam sve. Samoća, činilo mi se nekad, otvara
mudrost. U samoći je, mislio sam, čovek čvrst, otporan, zaštićen od svetske
bure. Pobegao sam u osamu, štiteći druge i sebe od gneva, štiteći se od svega
lepog i ružnog što život donosi. I mislio sam, sačuvaću se, nikome neću biti
dužan, niko mi ništa neće tražiti. Ako sam sam, govorio sam, dovoljan sam sebi.
Ako nikog nema, neću biti ostavljen, povređen i izneveren. Biće samo ono što
činim sebi. Ako zatvorim vrata u samici i ne pustim nikoga, ostaću
privilegovani usamljenik, koji poznaje više, zna bolje i mudrije posmatra svet.
Sve se survalo kao u oluji. Samica se razrušila, i ja u njoj ostadoh izložen
potopu svoje uzburkane krvi. Razboleo sam se, počeo da starim i nikog nije bilo
da me usluži, da mi doda čašu vode, da otvori vrata i pusti zrak svetlosti.
Nikoga! Istina, sačuvao sam druge, ali samoća me nije sačuvala od samoga sebe.
Možda zato pišem. Jer, zavetovanjem na samoću,
odbacio sam svakog ko mi je prišao. Odrekao samo se oca, majke, sestre, brata,
prijatelja, poznanika. I danas nema nikog da me čuje. Prihvatli su moje
napuštanje, moju samoću kao mirnu pobunu protiv života i ljudi. Nestala je i
ona mlada žena.
- Idi! Ostavi me! – govorio sam joj.
Nije želela da ode.
- Idi! Idi! – ponavljao sam joj kao naređenje i
kao molbu.
Krenula je. Pratio sam joj korake, osluškivao kako
se topoti gase. I brojao. Tišina. Pustoš. Više joj nije bilo traga.
Sad čeznem za njom. Uzalud je zovem, budim iz
mrtvačkog sna. A groba joj ne poznajem. Obilazim poljanu usnulih. Zavirujem.
Osvrćem se. Nema je. A osećam da mi je blizu, da nas spaja nešto i da nas
razdvaja sve. Spava. Možda negde sanja naš zajednički san. Možda je sad nečija,
ničija. Tuđa ili moja. Svejedno je. Nema je pored mene. Poslušala me je.
Ostala mi je samo još ova bela praznina koja drhti
pod mojim rukama. I čeka. Čeka da na njoj ispustim i izvezem redove svoje duge
nesreće. Samo njoj verujem. Samo u nju ne sumnjam. Ona trpi sve. Ona se ničega
ne plaši. Moja hartija, moja žrtva. Kao ona mlada žena koja me je ludački
volela i koja je zbog mene bila spremna da učini sve. Mogu da radim sa njom šta
god hoću. Mogu da je silujem, da je uništim, zgužvam, spalim, pocepam. Mogu da
je izgazim nogama, namerno nabijajući đon svojih cipela po njoj, ne birajući
mesto na kojem ću je zgaziti. Da zabadam vrh olovke kao nož u vrelo meso. Ona
neće zajaukati. Neće je boleti. Imam sva prava da se iživljavam kao neljudsko
biće. Mogu da je celivam kao Sveto pismo,
kao čudotvorni lek za moju neizlečivu bolest. Da je pomilujem, osećajući kako se
u slovima iskapala moja krv, moja znoj da u muci nadvladam sebe. Ta hartija je
moja! Samo meni pripada. I niko ne zna da je moja. Niko je nije ni video. Niko
nije čuo da je govorila sa mnom. Nikome nisam poverio. A samo ona me razume.
Samo ona mi ne čini zlo. Osećam da me voli. Počeo sam i ja da volim nju. Nekim
čudnim, neobjašnjivim vezama smo spojeni. Hartija je počela da me otvara, da me
čita i da sama uzima ono što se sakrilo, što me sludelo i obmanulo. Prosto,
lako, da ni sam nisam svestan njene svemoguće sposobnosti, samo je razrušila
prepreke i pustila da iz mene, kao u poplavi, u bijuci izleću moje reči.
Možda je pisanje pokušaj da vaskrsnem najlepši
osećaj koji su u drhtaju iskusili duša i telo. Telo je poludelo, a duša se
ogrešila i ljubav je u žalosti i crnini napustila moje grudi. Na njeno mesto,
cvetajući u mojoj gordosti, nošena glasovima sujete i lude glave, koja se ničim
pohvaliti ne može, počela je da se oglašava mržnja. Kao zao duh koji šapuće na
jedno uho. Kao otpadnik Božiji koji me nagovara da padnem u iskušenje, da
uberem plod sa drveta poznanja i da opet budem sam. Izgnanstvo! Pobuna!
Prevara! Počeo sam da volim, a onda sam mrzeo ljubav. Dogodilo se rastrojstvo.
Podeljenost jedne duše koja pripada satani i anđelu. I u toj duši su se obojica
borila. Oružja su sevnula. Udarao je čas jedan, čas drugi! Uhvatili su se u
koštac, da se više nije znalo koji je rajski, a koji pakleni čuvar. Sve se
izmešalo. I ljubav i mržnja. U nemilosrdnom boju su se preplitale sve
suprotnosti. I nije nastalo pomirenje. Vodila se žestoka, okrutna i krvava
bitka. U meni drama, sluđenost. Bol u glavi. Srce je počelo da otkazuje. Sve
zbog glupe, u zabludi donete odluke da ostanem sam. Ko kaže da se ne može voleti
mržnjom? Ko kaže da se ne može mrzeti ono što se voli? Smrt je gotovo istovetna
sa rođenjem. Jedno nestane, drugo nastane. Strast je kao umiranje. Nešto se u
telu dešava u tom orgazmičnom trenutku, ali nešto što počne da se odvaja od
ushićenosti, od uzbuđenja. Sve prestane. I sve nastane. Kao uzdizanje do neba i
probijanje u podzemlje. A samo se sekunde odbrojavaju. Ni te sekunde, zapravo,
nisu ništa. Nema ih, a osećam da prolaze. Staje vreme. Ako vremena nema, ima li
života? Ako nema života, ima li osećanja? Šta je to što vrhunac strasti i
telesnog spajanja čini istovetnim sa izlaskom duše iz tela? Kakve to sile
upliću svoje niti u savršenstvo koje se ničim na ovom svetu ne da meriti ni
uporediti? I zašto, Bože, zašto, posle i tog savršenstva od sreće iz mene izbi
mržnja? Da li zato što je užitak kratak? Nedovoljan. Kao varka meni besmrtnome!
Kao neuhvatljivi zrak koji sine i ugasi se. Zato što se ne može produžiti,
jedinstven i neponovljiv! Možda sam u ljutnji digao pobunu jer sam ljubomoran
na večnost spoznao svoju prolaznost! Povukao sam se u tamnicu. A možda sam
kratkotrajnim prekršajem zavetovanja na samoću bio kažnjen! Možda sam tragični
lik jedne lične, a opšte drame!
Ogorčen na sebe, ljut što sam pogazio obećanje,
gord da priznam da volim, prokleo sam ljubav. I desila se strašna promena.
Svetio sam se. Šamar na mesto poljupca, nasilnički stisak ruke na mesto zagrljaja.
Grube reči umesto nežnih šapata.
Prošlo je mnogo godina. Vek, čini mi se. Vek
besmisla. Sad sam na onom istom mestu sa kojeg sam pošao. Ali, nemam kud.
Napred je provalija. Iza mene ne postoji ništa. Postoji samo ovo što je sada.
Skupljam se na ovom tesnom prostoru koji je preostao. Razmišljam. Plašim se da
u žurbi ne ispustim koju reč, da mi ne promakne kakva bitna čestica istine. Ovo
je čas otvaranja i zatvaranja jedne nove knjige. I taj sudnji čas će brzo
proći. Zato žurim. Zato grabim sate, jer vidim da mi vremena fali. Malo je ostalo.
Star sam.
Ovo pisanje je svršetak. Epilog drame. Konačni
obračun na bojištu koji sam odlagao. Moralo je da se desi. Ali, nije smrt. Smrt
me izbegava. Namerno. Osvetoljubiva smrt neće da me pozove i da me izbavi. Ubio
sam misao, preveo je u reč, reč spustio na belu prazninu. Vidim da počinje
nešto novo da živi. Nešto se izrađa. Boli, priznajem. Nikad nisam osetio ovakvu
bol. Mora biti da je svaka majka prošla kroz ovakve muke kad je kidala svoju
matericu da iznese novi život. Tako je i sa mojim pisanjem. Osećam da rađam
nešto. Izlazi iz mene. Otkida se od mog mesa. Živelo je u meni neko vreme i sad
je odlučilo da se upusti u svet. Boli sve više. Da, to što izrađam kida mi sve
žile, i trbuh, i oči. Rukama je najteže. Podrhtavaju. Stiskam olovku, držim se
nekako da ne posustanem. Ne smem da stanem. Samo da dovršim. Bodrim samoga
sebe. Glava mi pada. Oči se sklapaju. Umoran sam. Ali, prestaće i ova
uznemirenost. Uzbuđen sam. Savladavam samoga sebe. Hoću da klonem, hoću da se
izborim. Ipak, sve će se okončati. Samo da stignem, da napišem i poslednji
redak. Tu je, blizu sam... Još samo malo... Istina, ruke već otkazuju. I glava
bi da eksplodira. Stiska mi lobanju neki predmet. Misli su se dale u beg.
Koriste maglu da zavaraju trag... Ali, još samo malo. Dok se ne zaustavi sat...
I onda mogu da utonem u san.
Ostaće nešto iza mene. Možda će moj zapis živeti u
samoći, kao i ja što sam bio sam. Ali, ne, ne! Neće moj zapis biti uklet. Znam.
Siguran sam. Neko će uzeti u ruke ovu hartiju, otvoriće se nečije oči, uši,
nečiji prsti će prelaziti preko mojh redova. Nečije ruke će milovati moju muku.
Ne tešim se time. I ne tražim da me ma koji čovek razume. Činim jedino što sad
znam, mogu i umem, poveravam sebe hartiji.
Zato ništa u ovom pisanju nije suludo. Bolno je,
gotovo dželatski raspoloženo prema mojoj duši. I olovka se okreće prema meni
kao sablja, kao smrtonosni metak. Preti mi. Udara. U grudi, u srce. Kao mač
koji će mi proburaziti trbuh i prosuti creva. Ali, nikako nije suludo! Naporno
je, složeno ovo pisanje. Puno je zamki. Čeka me, iz svakog ugla vreba neki
podli voajer. I hoće da me zbuni. Besprekidno me nešto iskušava, mami da
odustanem. Hoće da me odvoji od voljene hartije, a ja se ne dam.
Ovo moje pisanje je sve i ništa. Jedino što mi
preostaje, makar bila nova, poslednja i katastrofalna greška. Ovo je ispovest,
molitva, pokajanje. Suđenje, kazna, priznanje krivice. Izicanje presude.
Otkrivanje istine. Lečenje. Dizanje iz mrtvih. Vaskrsenje. Ali, i umiranje.
Ubistvo. Ovo je dizanje spomenika. Ostavljanje svedočanstva. Obračun sa lažima.
Predajem se. Hartija je moje sve i moje ništa. Na njoj se prorokuje moja
budućnost, moj grob. Na nju ću položiti dušu, zaklinjući se poslednji put u
svojem veku. Osećam da više nisam sam. Jer, sa bele praznine me gledaju neke
oči. Crne, sitne. Suzne oči. Plaču nad mojom sudbinom. I pogledom mi govore da
mi opraštaju sve. Tim pogledom me teše, podižu, oživljavaju. Znam te oči. Znam
i vlažne trepavice od suza. A pramen crne duge kose pada preko očiju. Krije ih.
Da ne vidim suze... Da se ne ražalostim...
No comments :
Post a Comment