Razlike

Razlike

Pitaju me koje sam vjere.

A ja im odgovaram pitanjem: 
A koliko to bogova ima?

                                                                                    Meša Selimović

            - Ne mogu da ih volim. Ne mogu... U autobus je ušlo nas šezdeset i sedam, a vratilo se samo sedam...

Ćutim. Ne prekidam njegov košmar.

Znam njegovu senku, iako je vešto krije. Jer, od tih sedam samo je on ostao do danas u životu. Jedan se po tom čudesnom spasenju ubio, drugi je ubio nevenčanu suprugu i njihovo dete. Kažu, vijetnamski sindrom. Treći je nestao bez traga. Dvojica su u duševnoj bolnici. Šesti se razneo bombom. Nedavno. Pisale su novine i o njegovom sindromu. A ovaj jedini, još je živ. Otac četvoro dece. Dobar i kulturan komšija. Oniži rastom. Ne puši. Ne pije. Zaljubljen je u sport. Tih, ali uvek nasmejan.

I pričali smo komšija i ja o novim jezicima koje su govornici iz prirodno nejasnih razloga podelili. Smejali smo se, ali više sa nekim ledenim osmehom. Jer, oboje znamo da razlika nema. Eto, i između njega i mene su razlike u jednom trenutku bile besmislene. On je čovek u četrdeset i nekoj, bivši ratnik, ja profesor književnosti i jezika, sa nepunih trideset. Vozimo se do grada onim putem koji prelaze svi drugi, bez razlika u polu, rasi, godinama, profesiji. Možda smo u toj ogorčenosti za trenutak postali srodniji.

Nastavljamo neobavezni razgovor.

- Promenili su nam nazive ulica.

- Da – odgovaram – Opet ćemo menjati dokumenta.

Ulica Đorđa Radovića je jedna od tih novokrštenih ulica u selu.

- Koliko ima kako je Đorđe poginuo? – pita me.

Računam u glavi:

- Trinaest, sad će četrnaesta.

Komšija zamišljeno vrti galvom. Oboje pomislimo kako vreme brzo prolazi. I kao da smo pogrešili, zabrojali se, izgubili u godinama i datumima. Nismo se zabrojali.

Sad se sećam. Jer, imam najtrajniji sačuvani dokument iz nesrećnog proleća ’99. Nije bilo strašno zujanje aviona, zavijanje sirena, ni podmukli noćni udar koji je odzvanjao dok su komšije nagađale:

- Tamo je pala!

- Nije tamo! Preko je! Vidiš da sija! Sad će naši!

- Udaraju od Save! Tamo su naši!

Mada, nekad i to moje nesanice pozovu u dosadi. Nisu smrdeli starci koji su mudrovali o ratovima kad je Švaba bombardovao, kad su stigli okupatori, streljali pola sela, spalili crkvu. Nisu smrdele pelene uneređenih beba, znoj uplakanih žena u malom i tesnom podrumu. Smrdeo je vazduh u čiatvom selu kada su doneli sanduk raskomadanog Đorđa Radovića, poginulog tenkiste na Kosovu marta 1999.

Često zamišljam njegovu majku na nekom šalteru kako diktira lične podatke i izgovara naziv ulice u kojoj stanuje.

- Ulica Đorđa Radovića broj...

Kako su samo neprijatne ove nesanice! Kad bi više prestale! Ali, dolaze same. Evo je, i noćas stiže jedna. Legnem, zaključam vrata, navučem roletne. Neko kuca. Nesanica se prikrala i moli me da je pustim. Sama je, niko je ne prima. Kako da joj kažem da ode kad se kod mene oseća najsigurnije? I pustim je.

Zašto i sad ovo pišem? Možda zato što mi upravo sada nozdrve guši onaj smrad. Mirisi koje smo od nekad poneli ulaze u našu krv. Moja soba počinje da smrdi na mart ’99.

Smrdi jezik kojim govorimo, pa smo ga podelili. Čini mi se da govorimo isto. Reč je o nijansama koje se zagube kad se malo opustimo i zaboravimo suvišno. Ali, poštujemo normu udžbenika. Podele stare, nove. Čekamo buduće. Podele državnih granica, podele crkava u crkvi.

Oni i mi, naši i njihovi, jedni i drugi! Večiti rivali sa ponosnim popisivanjem žrtava.

Stajemo kod balon sale. Komšija ostavlja decu na treningu. Svo četvoro ga ljube u obraz.

Komšija ne voli maslinasto zelenu boju. Setim se pogledavši svoju jaknu.

Moj otac je već godinama sa mnom u svađi. Stigli smo i do suda. On nikada nije bio na ratištu. Odslužio je vojsku u ono srećno vreme. Odrastao je kao privilegovani sin posleratnog seoskog predsednika. Oboleo je od gordosti, lenjosti i groznog ideološkog virusa. Sad je sam, neobrijan, prljav, neočešljan. Miševi mu spavaju pod jastukom. Prokockao je sve, onda i ono poslednje što mu je ostalo, nas, decu.

Moj komšija mi u sekundi zasija kao utopijska slika nekog dobrog oca.

I čemu sad ovo pisanje? Niko neće razumeti! Ne možemo se sporazumeti! Oni koji znaju latinicu, zameraće ćiriličnoj štampi, oni koji su naklonjeni ćirilici, preziraće latinični font. Poznavaoci oba pisma će se praviti slepi, jer ih ne interesuje moja priča. Optužiću nesanicu! Ona me obavezno u ovakvim raspoloženjima zavara da još neko pored mene budno stražari i misli o istom.

Ima jdna bolest, ali još nije dobila šifru. Zato nema ni pogodne bolnice za pacijente. A svi savšreno znamo tu boljku. Još uvek nas nisu pelcovali. Preneli smo je i prenosili generacijama. Možda je to kuga novog rata za koji su svi rekli da će se dogoditi. Logori su već otvoreni. A sprave za mučenje modernizovane, načini mučenja prilagođeni modernim životnim tokovima i čoveku savremenog doba. Evo ga jedan logor za kulturu, jedan za umetnost, za nauku. I logor za jezik. I među logorima nema razlika. Problem logora je što postaju tesni. Imaju previše žrtava. I smrde. Jako smrde!

Sad bi mi zamerili mnogi na ovoj ispraznoj priči! Najpre oni koji su se zakleli u moral i poštenje pod imenom Hrista Spasitelja i svih svetih. Onda, oni koji bi me anatemisali jer se ne klanjam svevišnjim božanstvima. Na komadiće bi me rastrzali Istok i Zapad. Zato pišem. Posle pocepam hartiju i sedim pored vatre dok se ne uverim da je svako slovo, svaka tačkica u pepelu. U strahu da će izbiti pobuna logoraša ja se samo u jednom razlikujem. Priželjkujem potop. Lepi potop bez barke. Možda je i to priželjkivanje smaknuća utopijsko. Onda bi besmisao dobio neobjašnjiv i savršen oblik smisla. Sad je tako. Bez razlike!

I da vam prevedem, u slučaju da niste razumeli, nije rekao da mrzi. On ne voli. On ne mrzi, samo je nastavio da živi. Nemojte mu dodavati tu njemu stranu reč!