Čekanje

Sam Bog će znati kako uspeva. Ako i tog Boga uopšte ima. Kao da je iščezao. Ili radi nasuprot staroj milosti u koju se odavno veruje. Možda se razgnevio pravedni Svedržitelj i dopušta da njena patnja izrasta iz godine u godinu.

            Navikla je da čeka. Čekanje je postalo svakodnevni deo njenog monotonog života. Ali, neobjašnjiv je način na koji uspeva da opstane. Možda je već umrla, a nastavila da živi tako, tek da diše, da se pokreće, da joj srce radi kao aparat. Ne znam… Ne mogu da joj se načudim. A razumem je. Ničemu nije kriva, iako se neretko zapita o svojoj krivici i preispituje prošlost tražeći odgovor na pitanje je li u nečemu pogrešila. Možda je njen osećaj greška, neoprostivi prestup te se zato i svemoćni Bog sklanja od nje. I možda je postala suvišno biće u ovozemljskoj stvarnosti. Ne znam… Ne smem ni da je pitam. Ne bi mi ni odgovorila. Odlučila je da ćuti. Odlučila je da čeka. Nije to upornost, slepilo zaljubljenosti, idealizacija jednog jedinog muškarca. Nije. To je samo najiskrenija ljubav koja ne nalazi svoje mesto među običnim smrtnicima. Možda zato treba da bude nesrećna. Jer, ne pripada ovde.

Čeka ga već godinama. Iz dana u dan, u buđenju sa istim mislima u glavi. Iz noći u noć, sa tonućem u jedan san koji se ponavlja kao stalna i nepromenjiva želja. Takve su žene kada počnu da vole. Naročito žene njenih godina, mlade i energične, spremne na svaku ludost, na svako opraštanje muškarcu koji ih povređuje. I puštaju da vreme i mladost prolaze mimo njih, kao da ne postoji svršetak života. Takve žene znaju biti tužne i bolesne od svoje nesebične ljubavi. Razapinju se na krst. Iako nesrećne i nezadovoljne, one kao bez pameti gaje neku veru koja se ne da obrazložiti i prevesti na razumljivi jezik. Možda je odista ljubav bolest, a ne lepi pitomi osećaj u kojem se uživa i raduje. Ne drži ih mladalačka moć, ne drži ih nezrelost, i nisu te žene nikakve svetice i božanstva. To su savim obične žene koje se izdvajaju po svojoj posebnosti i retkosti. Po iskrenoj ljubavi.

Da, takva je ona. Dugo je razmišljala, razložila je svoje misli, osećanja. Došla je do spoznaje. Nije sablazan i nije prekršaj nikakvog kanona. Dogodilo se i treba se nositi sa tim što je u duši. Ona ume, zna. Ima u njoj neka čudna sila. Ne strpljenje, ne upornost. Nije to. Drugo je… A niko ništa ne vidi. Niko ni ne sluti.

Čeka ga tako sama. I nada se. Još uvek veruje. Zvuči suludo. Njega nema. Ne zove je, ne pojavi se pred kućom. Izbegava je. Rekao joj je da se neće vraćati. Da i ona zaboravi ako smogne snage, da prosto završe sa onim što je bilo.

- I šta ćemo onda? Kad počnemo da se izbegavamo? – pitala ga je.

- Ništa. Ja moram da zamislim da ti ne postojiš. Meni je lakše ako ti ne postojiš.

Tako je i bilo. Zamislio je da ona ne postoji. Primiro se. I taj svet bez nje na kratko je trajao. Prevario se, pogrešio u svojoj zamisli. Opet su se sretali. Slučajno, na iznenađenje i obostrano oduševljenje.

Razdvaja ih svega nekoliko kilometara daljine. Opet prolazi pored njene kuće. Noću, dok bezvoljno i lenjo ide u svoju samoću, okrene glavu ka njenom prozoru. Opet se uverava da do pred zoru sedi i čeka ga. Zna da je sama. Zna da nikog nije pustila u svoj život. Iako su joj govorili:

- Zaboravi ga. Starac je već. Mlada si, nađi drugog.

Iako su je ubeđivali:

- Ne voli te. Da te voli ne bi dopustio da toliko patiš.

Iako su je tešili:

- Sa njim nikada nećeš biti srećna. On ne zna da voli.

Ona ga opet čeka. Nailaze drugi, mlađi, bolji od njega. Mogli bi je voleti kao ženu, pružiti joj ono najbolje od ovog života. Gledaju je sa simpatijama. Ona ne mari za njih. Čeka samo njega.

Jer, zna. Predoseća. Srešće se opet. Negde, iznenada, slučajno. I njemu će biti neprijatno. Stideće se i kajati. Uznemiriće ga susret sa njom. Razrušiće se ta glupa maštarija. Uveriće se da još uvek postoji. U pogledima će pročitati žudnju, opet će se uveriti da nije prestala da ga čeka. I biće mu krivo, teško. Moraće da sakrije pred onima koji ni ne slute zašto beži od nje, šta ih je razdvojilo i udaljilo i iza čega se zaista kriju u svojim izbegavanjima. Biće nespretan, nevešt da se snađe, moraće da joj se javi, makar da klimne glavom, poželi dobro veče i da se pomiri sa njenim postojanjem. Podsetiće ga da ne može da održi onu svoju zamisao, opominjaće ga da je još uvek tu, da ih ne razdvajaju ni ljudi, ni zakoni, ni godine, ni zvanja, da ih ne razdvajaju vreme i prostor, već njegov irealni strah. Poraženo će spustiti glavu, razoružan u spoznaji da vreme protiče i da ispušta zlatnu šansu da jednom za svagda odluči na koju će stranu poći. Otimaće mu se oči, i gledaće je sa pritajenom željom da je poljubi, zagrli, da joj šapne neku nežnu reč. Zato će pobeći, nestati, juriti u svoju samoću, kao jurodivi monah u zavetu. A neće ići Bogu. Neće ići u tihovanje i smirenje, već u još veći nemir. Osetiće krivicu, greh, zločin. I ješće ga njeno čekanje, kao bolest od koje ne ume da se leči.

Pred drugima će lagati, glumiti čestitost i poštenje. Pred drugima njeno ime neće pominjati. Zamišljaće da ne postoji. Do nekog novog slučajnog susreta. Do neke nove nenandane prilike. Kad je opet sretne. Šta će joj reći? Kako će je pozdraviti? Kojim tonom, kojim rečima? Ili će se napiti do izbezumljnosti kao svaki uplašeni muškarac, samo da zaboravi, da ne pojmi njeno prisustvo. Da bar prividno ode odavde. I da bar na trenutak potisne ljubav.

Posle će se trezniti danima, bolovati, lagati da je umoran, isrcpljen od života i tuđih briga koja je preuzeo na svoja leđa. Ljudi će ga žaliti i ljubiti mu ruku. Poštovaće njegovo ime, njegov poziv, njegovu mudrost i glas. A on će propovedati o žrtvi za spasenje, o čuvanju od greha. Pričaće jednu staru priču u koju ni sam nikakvu veru ne daje, onu priču o milostivom Bogu koji nas bezgranično voli i poziva da i sami izrodimo ljubav. Izmišljaće reči, lagaće, glumiće, pretvaraće se pred drugima. Uveravaće ih da je ljubav smisao našeg postojanja. Izmamiće suze, radost, nadu u drugima. Probudiće pospane duše svojih bednih vernika. Jer, on je umetnik u svom besedništvu. Pronicljivi znalac Božije volje. I kad svi odu opet će ostati sam. Suočen sa činjenicom da je slagao svet, Boga i samoga sebe. Opet će stati na početak kružne putanje. I zapitaće se zašto ga ona još uvek čeka. I čemu se nada? Kad zna da nikada neće biti njen. Da neće prelomiti, odlučiti, nikada joj neće pripadati. Ni njoj. Ni bilo kojoj drugoj ženi. Ni Hristu Spasitelju. Ni sebi samom neće biti odan. Ostaće ničiji. Sebičan, gramziv i skoro poremećen od neverice da njega neko zaista može toliko da voli i čeka beskonačno. Neko kao što je ona. Da se odrekne mladosti, da se odrekne svakodnevne sreće, da se odrekne sebe, i da ga čeka. Zastrašivaće ga njeno priznanje kao kletva. Prijaće mu i goniće ga njena zakletva. I javiće joj se. Mora joj se javiti. Jer mu nedostaje. Jer, zna da nije prestala da postoji. I da ga još uvek čeka. Tu je, budna je, sama. Samo da je vidi. Samo na trenutak, jedan sat, jednu noć. Posle će opet pobeći… A ona će mu oprostiti i nastaviti da ga čeka. Niko i ništa neće poremetiti iščekivanje njegovog poziva. Ništa sem neizbežne smrti.