* * *

Noć brzo prođe, otimaju se sati i eto ga svitanje. Često me je molila da ostanem pored nje, da je ne napuštam. Govorila je da strahuje od svakog časa u kojem ostaje sama, u kojem mene nema. Govorila je da joj nedostajem kad ne čuje moj dah. A ja sam znao samo jedno. Ako ostanem samo minut duže, ostaću čitav sat. Kad protekne i taj glupi sat, poželeću da ostanem još. I popuštaću uživanju i sreći, prodaću svoju gordost. Ostaću dan, noć, čitav mesec, godinu, ostaću do smrti glavu uz glavu sa njom.

To je poniženje za jednu ženu. Taj prelomni čas, kad muškarac posle seksualnih uživanja ustane i ode. Kad okrene leđa. To je odvratno, ružno. A kako sam mogao da objasnim boj u meni? Kako sad da kažem? Kojim rečima? Kako da iznedrim iz sebe žalosni zločin? Progonila me misao da ne smem da budem sa njom, jer je greh, jer gubim svoju moć.

Bilo je neizvodljivo sačuvati nas. Saznalo se. Sve se otkrilo. I nismo više mogli da tajimo. Kad je počelo da se govorka u sredini koja je zagađena licemerjem, pokvarenim naravima i trulim dušama, nastao je neočekivani pakao i naš skrivani raj je počinjao da se gasi, da umire. Ja sam ga ubijao, rušio i skrnavio. I javno sam rekao da je ona kriva! A glupi ljudi su mi poverovali. Zbog godina, zbog mog zvanja, i moje moći koja je još tinjala u sitnim, gotovo neprimetnim česticama.