...

Bila mi je potrebna upravo takva, neustrašiva, spremna na sve, spremna da bude uz mene. Bila mi je potreban kao žena koja svojom ljubavlju ume da otera moj nemir. I da mi pokaže da sa njom mogu da hodam, da se ne osvrćem.

Čovek često posustaje pred najmanjim preprekama i od njih pravi divove. Želi nešto, žudi za nečim, i onda od svojih želja kukavno odustane. Ja sam bio kukavica, ja sam bio lenjivac. Želje su mi izgledale kao daleke i nedostižne zvezde. Biva tako da se čovek nađe na korak od sanjanog cilja, uhvati svoj san i onda ga suludo pusti, misleći da je slab i nedostojan da ga sanja. Jer, ne umemo da se borimo, da idemo teškim, a nepogrešivim putevima. Biramo pogrešne staze, lutamo, hodamo, praveći nespretne korake. I ne vidimo da je staza koja nas vodi iz mraka tu, pred nama. Samo treba koraknuti, posle svaki korak noge načine same, lako i bez stida.

Bila mi je potrebna kao božanstvo, moje božanstvo kojem se molim i smišljam kako da ga umilostivim da me pogleda. Tražio sam je čitav vek, čekao, lud i sam. Našao sam je.

Bio sam loš čovek. Sve mi je opraštala... Uvek... bez patnje, bez suza...