Čuda

Otkako postoji ovaj svet rađaju se ljudi koji veruju u čuda. U tim ljudima kao da živi nekakva iskonska želja sebičnih i poniženih smrtnika da se dokuče daleke i nedostupne tajne ili potreba da se mudruje nad sasvim jednostavnim pojavama, događajima naše svakodnevice.

Odnekud slutim da vera u nezemaljske i božanske sile izrasta u trenucima ljudskog očajanja.

I čovek i danas traži čuda. U netruležnim moštima podvižnika i svetaca, u neobjašnjivim znacima iz prirode, u naprasnim ozdravljenjima teško obolelih, u suzama na ikonama svetitelja. I sabirajući te čudesne pojave, koristeći ih kao neoborive dokaze Božijih dela, čovek počinje i druge da ubeđuje da u pronađena čuda veruju. Propoveda, zastrašuje, trguje ljudskom verom i poverenjem, zaslepljuje i zbunjuje.

Sebičnih li i nepromišljenih traganja za Božijim prisustvom!

Nije li i ovaj trenutak čudo Boga velikoga? Jedan jedini, jedinstveni trenutak, neponovljiv, nepovratan, prolazan, a opet večan. Trenutak koji nikada ranije nije postojao i koji nikada više neće postojati.

Vreme je, možda, čudo nad čudima.