Zakon vremena

Zakon vremena

Sedela mi je u krilu. Ispijali smo kafu iz jedne šolje. Prolazila mi je prstima kroz bradu i mazila me po obrazima.

Nikada više neće se dogoditi ovakav trenutak. Nikada neću moći da vratim vreme i da ponovo osetim slast njenih usana.

To je zakon vremena. Zakon prolaznosti. Neponovljivost i neuhvatljivost savršenog časa koji je već na izmaku kad se začne.

Zato nisam smeo da dopustim da mimo mene prođe lepota Jelenine ljubavi, da ispustim šansu koja mi je došla sama, da bacim nagradu.

Poljubio sam je.

Pogledala me je. Uozbiljila se i pitala sa nekom tugom:

- Jesi li dobro?

- Dobro sam. Biću dobro. Samo uvek budi uz mene.

- Biću uvek uz tebe.

- Nemoj nikuda da odeš! Nemoj da me ostaviš!

- Ja ne mogu da te ostavim. Mogu da odem samo ako umrem.

- Nemoj ni da umreš. Ne smeš da umreš! Ne smeš zbog mene!