* * *

Nosio sam je na rukama. Sitnu, nežnu, kao dete. Uneo sam je u sobu. Smejala se. Od radosti, od sreće. Rekla je:

- Sad mi ne dozvoljavaš ni da hodam.

- Ni da hodaš – govorio sam joj – Ne smeš ni noge da umaraš.

- I tako ćeš me nositi svaki dan na rukama?

- Svaki dan. I svaku noć. Držaću te u naručju i kad spavaš.

Tako je i bilo. Svake noći bi zaspala na mojim grudima. Držao bih je na rukama, zalepljenu za sebe. Nisam joj dao ni da diše dalje od mene. Morala je da bude tu, moja, sasvim blizu. Zaspala bi uvek pre mene. A ja sam još ostajao budan, mučen i rastrzan u mislima između onoga što je bilo i onoga što je sada. Borio sam se. I kada bi počela da me napadaju sećanja, ja sam je stezao, kao da će me njeno nežno telo zaštiti. U borbi sa svojim suludim strahovima, grlio sam je i tražio da me sačuva, da ne dozvoli da potonem. Spavala je slatkim snom na meni, a ja sam govorio u sebi, kao očajnik molitvu:

- Ne dam te. Ne dam da me ubije ono što je bilo. Zaboraviću zbog tebe i neću se vraćati onome što sam radio, neću se vraćati onome ko sam bio. Zbog tebe ću ići dalje, napred, u ono što tek treba da bude. A sve što bude dočekaćemo ovako zagrljeni, prilepljeni jedno uz drugo, kao da smo jedno biće.