Shvatio sam...

Odveo sam je do reke. Ležali smo na obali. Tišina nas je pokrila. Izmestili smo se iz stvarnosti. Gledali smo talase. Jurili su, sudarali se u nekoj čudnoj igri. Odlazili bespovratno. Reka se odjednom umirila, talasi su usporili. Ćutali smo oboje. Nisam mogao da joj pustim ruku. Osećao sam da je topla, vrela njena sitna šaka koja je mogla da se sakrije u mojoj šaci.

Zavapio sam u sebi:

- Zar posle svega moram da je izgubim?

I rekao sam joj:

- Jelena, shvatio sam.

- Šta si shvatio?

- Ljubav. Shvatio sam tebe.

- Jesi li srećan?

- Ne znam je li to sreća. Ne znam šta je... Znam da je siromašan i jadan onaj koji ljubav ne poznaje. Ja sam bogat čovek!