Krivica

Ja sam tragični junak jedne drame čija se radnja odvija u prostoru koji ne postoji, u vremenu kojeg nema, sa ljudima koji nisu ni bestelesne sile, niti su satkani od krvi i mesa. Ja sam ništa i ja sam sve. Zbir nepomirljivih suprotnosti boravi u meni. Parnjak sam Svemogućem Tvorcu, jer se drsko usuđujem da popravim ono što je već napravljeno, da dozidam izgrađeno. Otuda dolazi moja tragička krivica, koja biva svakim danom sve veća i sramnija, i liči na doživotno pripisanu robiju. Jer sa krivicom se rodih, u grehu me iznese mati na ovaj svet, i greh roditeljski se uli u mene u trenutku mojega začeća. Da, čovek se kriv rađa. Čovek je kriv dok je čovek! I kao takav, bez pokajanja i ispovedanja ljudskog sagrešenja koje nasleđuje, ja čovek razuma i strasti, sa sobom se borim. Kao da mi nisu dovoljne sve druge nečiste sile, već i sebi postajem neprijatelj. Sebe mrzim i proklinjem, sebe volim i tešim. A Bogu zameram i zavidim na samo Njemu mogućim delima. Gotovo nesvesno pokušavam da ga nadvladam, da ga porazim i stvorim nešto više, plemenitije, nešto duhovnije. Zato me Bog retko pogleda milošću svojom. Zato smo nebo i ja u sukobu, a zemlja me u sumnji odbacuje. Živi me sa podozrenjem zagledaju, mrtvi me ne zovu, samo mi imaginarna lica dolaze u posetu. I krijumčarim misli po hodnicima izmaštanih svetova i dimenzija, krišom ih prenosim u ovaj svet, pokušavajući da se izdignem i izbegnem moguće psihičko rastrojstvo. Kao da ne pripadam nikome, i kao da se oko mene sva bića otimaju.