Znali smo da nam neće biti lako, znali smo u kakvu
borbu ulazimo. I bili smo svesni da nemamo ničiju pomoć, podršku. Svi su nas
napustili.
Nije ona sumjala u moje emocije. Ali, znajući moju
narav, znajući muke koje leže duboko u meni, bila je na stalnom oprezu.
Negovala me je kao dete. Imala je neku ludu i meni nepojmljivu snagu. Često sam
se pitao gde je izvor iz kojeg dolazi njena moć. Uzdala se u našu zajednicu, u
nas dvoje i mislila da na našoj skromnosti možemo da izgradimo sve. Htela je i
mene da nauči toj svojoj veri, da prenese osećaj koji je nosi. Bilo je teško,
mučno za oboje. Ali, napokon se dogodilo ono o čemu smo oboje godinama maštali.
Najzad smo mogli da se ponašamo kao dva obična bića, bića koja imaju prava da
se vole. Posle nebrojenih premišljanja prihvatio sam njenu ruku.
Doživela je svoj san. Doživela je da se budi pored
mene, da dan dočeka sa mnom, da noć podeli sa mnom. A nije bila svesna koliko
je ona mene usrećila.
No comments :
Post a Comment