...

Tada sam bio mlad, možda suviše mlad da bih našao odgovore na suštinska životna pitanja. Imao sam svega dvadeset šest godina. Teško životno doba, uznemirujuće. Mladić koji ulazi u zrelost, postaje čovek i dečak koji se suviše rano odrekao detinjstva. Mada, izgledao sam samome sebi kao čovek koji ima dvadeset godina više i kao da sam proživeo i ono što se nije moralo proživeti. Takvu teskobu nose ljudi koji su prerano osetili životno zlo, nevolje i patnje i koje je sudbina nemilosrdno kinjila i gazila. Ja sam jedan od tih tragičnih junaka. Ne bih rekao da sam stekao životnu zrelost, pa ni sad u četrdeset šestoj godini. Davno sam postao umoran. Umoran od života. I možda sam tada, u dvadeset šestoj godini, izolovan na reci, prvi put pokušao da se bavim sobom. A bavljenje sobom je najneprijatniji i najnaporniji zadatak pred kojim se živ čovek može naći. Ljudi ne vole tu složenost. Ulenje se, zapostave sebe misleći da nemaju o čemu da brinu. Lako je slušati, posavetovati, oplakati i nasmejati druge. Ja upravo to celog života i radim. Ali, teško je preispitati sebe. Jer, to je hod po minskom polju i samo jedan korak može biti kobni. To je dijalog sa sopstvenom dušom, razgovor sa mojim nevidljivim ja koje je unutra. Složeni proces koji ume da zamori, rastuži i razočara. Ja pitam i ja odgovaram. Ja tužim i ja se branim, ja isleđujem sebe kao da sam kakav zločinac na optuženičkoj klupi i ja tražim valjane dokaze za svoju odbranu. Ja svedočim, ja govorim, ja ćutim. Sve ja. I sve sam. I u svemu sam pogrešio. Evo, prođoše dve decenije i tek sad svoju grešku vidim.

Zar mi je trebalo toliko pogrešnih godina da dođem do spoznaje? Kao da sam kakav umobolni čovek koji ništa ne zna. Ili sam najveća kukavica na ovoj nesrećnoj planeti?