Tišina

Tišina

Jelena mi nedostaje. Stalno razmišljam o njoj. Toliko mi nedostaje da je redovno sanjam kad zaspim. Izađe pred mene. Pojavi se niotkud. U snu je grlim, čuvam, mazim, uporan da je zadržim, samo da me ne ostavi, da ne nestane. Kada se probudim, razočaran i svestan da sam sam, isplačem se, mrzovoljno se dignem iz kreveta i sedim u sobi sam. Ispijam prvu kafu sam. Nje nema. Ne čujem je da se smeje, nema je da mi poželi dobro jutro. Nije ustala ranije, nije otišla na posao. Dan protiče kao teret, kao robija. Ja sedim i čekam. Kao bolesnik čekam čudo. Nema je. Neće proviriti na vratima, neće mi dovikivati da je umorna, da sam joj nedostajao, da želi da vodimo ljubav. Neće mi potrčati u zagrljaj, neće mi sesti u krilo. Nestalo je sve kad je otišla. Ugasila su se svetla, ućutala je muzika. Došla je tišina. U meni je počela da živi smrt.

Uzalud je čekam, uzalud je dozivam. Ništa sem tišine ne čujem. I neće ona doći. Otišla je zauvek. A obećala mi je da me nikada neće ostaviti, zaklinjala se da će uvek biti uz mene. I govorila je da će zbog mene savladati sve, i najveće zlo, samo zbog mene.

Sad je nema.

Kako da se pokajem? U šta da verujem? Čemu da se nadam? Kome da poverim svoju tišinu?

Ne mogu da se obratim Bogu. Boga nema pored mene. Kao da me je zaboravio. Ne poznajemo se više.

I šapućem neke tužne reči. Ne gledam u nebo. Ne znam gde je zagrobni svet. Ne gledam ni u zemlju. Samo praznina je ispred mene. Bespuće. Kao da se dogodilo smaknuće ovozemaljskog sveta, i kao da su se dve krajnosti, ono gore, i ono dole spojile u jedno. A ja tako stišnjen, zarobljen u nepostojećem tamničarskom prostoru, šapućem Jeleni, vapim, molim je da mi oprosti. Ali, ni ona se ne odaziva.

Možda je ova tišina moja kazna.