Jesen stiže, dunjo moja

www.cytric.it

Jesen stiže, dunjo moja

Svanulo je strašno, tmurno i hladno jesenje jutro. I udarala je sumorna kiša po prozoru. Kao da je i daleki Bog iz svojih nevidljivih očiju prolio nekakve teške suze.

Jelena je prestajala da diše. Gasila se. Nestajala. Držao sam je na rukama. Bila je slaba. Držao sam samo njene kosti. Bila je laka kao pero. Ja sam bio otečen, naduven. A u meni se sva nekadašnja praznina ispunila neizrecivom tugom. Samome sebi sam ličio na neko ogavno bure. Mogao sam je dići na jednoj ruci, držati je na dlanu i opet ne bih osetio njenu težinu. Držao sam je tako i uspavljivao je. Približio sam je sebi, lica su nam bila blizu, toliko blizu da je samo vazduh strujao među nama. Smešila se u tom poslednjem dahu dok sam joj pevušio:

- Jesen stiže, dunjo moja... Ne miriše više cveće, zumbul, lale, jorgovani. A i ti me izneveri, dunjo moja, otišla si slavuj ćuti, lišće žuti...

Nastavio sam da pevušim, kao da joj čuvam san, plašeći se da je ne probudim, da ne nestane osmeh koji poslednji put gledam. A suze su mi tekle, slivale se niz obraze i kvasile njeno lice. Kao ona prokleta kiša koja nije prestajala da pada. Držao sam je tako i otpevao joj celu pesmu. Spustio sam je na krevet, namestio jastuk pod glavom. Stajao sam pored nje. Kao ukopan. Kao odani stražar, kao budni vojnik koji je čuva u začaranom zamku. I gledao sam je. Izgledala je kao da je samo zaspala, otišla nekud na trenutak da se odmori od svega.