Tebi

Tebi

Kada bi se dogodilo čudo koje priželjkujem, pa da mi se jave najlepše reči sveta, da ih pribeležim na hartiji, da ih poverim nemom sagovorniku. Da ostavim zapis za večnost, da ostavim spomen. I da ih posvetim tebi! Samo tebi!

Ali, još mi beže reči. Još uvek ih lovim, krotim, držim i puštam. Jer, ne liče na one prave. Pišem ih kad uplove u moju misao u dugim noćima punim nesanice, stražarim da ne uteknu. Zadržavam sate, zaustavljam trenutke kao blagoslovene zlatne šanse da ugrabim reči koje mi nedostaju. I da ih posvetim tebi! Samo tebi!

Ipak, sve je zalud. Ljubav je neprevodiva u reči. Nema tih reči, ni tog jezika na kojem mogu da pišem. Jer, ljubav je neizreciva suština i božanska tajna koja se ne da raskrinkati. Savršenija od svakog savršenog umetničkog dela. A ja sam nesposobni zapisivač koji u tami svojih osećanja ne razabira kud je utekla svetlost. Svetlost za tebe! Samo za tebe!

I ovi mali zapisi, ispripovedani redovi, rađani sa nepodnošljivom mukom, ostaće posvećeni tebi! Drugi, obmanuti našminkanim slovima, maskiranim rečima, neka naslućuju kome je napisana moja posveta.