Besmrtnost ubijenih reči

Besmrtnost ubijenih reči

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemam sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla.

Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje.

Biće da su se obistinile reči najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, čiji drugi dolazak čekamo?

Ili odmenjujem Hrista koji kasni?

Ili njegovog drugog dolaska neće ni biti?