***

Nije strašna stvarnost koju živimo ni život koji je nemilosrdan. Nije strašno što nas ponajčešće nepravednici uče pravdi, bezbožnici nas primoravaju na veru u Boga, nepokajani grešnici na pokajanje. Strašno je što uporno dozvoljavamo da nas obmanjuju ljudi koji nisu dostojni ni najmanjeg znaka našeg poštovanja. 

* * *

Nisam najpošteniji čovek na svetu, ali me život uverava da ima gorih od mene. Mnogo lošijih ljudi, sa ružnim karakterima, grešnim mislima, zlobivim srcima. Zašto se onda sve sručilo na moja leđa i večito moram da nosim krst za koji mislim da mi je nepravedno dodeljen i da drugome pripada? Je li mi mati pomislila ili učinila šta ružno kad me je nosila u svojoj utrobi? Je li me nesrećnica proklela što je, kad me je donosila na svet, prošla kroz najteže muke porođajnih bolova?

Ili me Svemogući priprema za nagradu tamo, kažnjavajući me ovde. Ako se sve zbiva po takvoj Božijoj logici, teško onima koji su ovde bezbrižni i srećni!

...

Čudnih li ljudi na ovom svetu!

Pita me skoro jedan čovek:

- Što ti pišeš o meni? I to onakve stvari! Javno! Da svi čitaju!

Ja ćutim. Smeškam se. Pustim ga da se sam seti kad me je jednom gotovo molio:

- Kad ćeš napisati nešto? Onako... Za mene... O meni...

Sad se ljuti. Jer, vidi da ja samo pišem, beležim, ništa ne izmišljam.

Čudnog li čoveka!

Valjda u životu uvek tako biva. Želimo nešto, a posle bežimo od svojih želja...

Sad mi dođe žao što i ovo čitate. A žao mi i tog čoveka. Opet će se naljutiti. Biće da više ni sam ne zna šta želi.

***

Ako se ne plašite ljudi i pobune poniženih i uvređenih, kako se ne plašite Boga o kojem sa tolikom verom propovedate? Niste ga još uvek videli i dokazali njegovo postojanje na nebeskom prestolu, pa vam je lakše da zamislite da vas ne vidi i ne čuje. Ili mislite da ste i njega nadvladali zemaljskim moćima.

Istina

Najneprijatnija stvar na svetu je kad čoveku koji je navikao na laži izgovorite istinu. Istinu o njemu samom. Bolje da mu iskopate oba oka, odsečete ruke i noge, rasporite trup. Tu muku bi lakše podneo. Ovako, ujeli ste ga za dušu, a od tog ujeda će se teško izlečiti. Poludeće, biće ljut, mrzeće vas i optuživati da mu želite zlo. I postaćete njegov najgori neprijatelj.

Priča

Priča

Bio jednom jedan mali narod. Skoro sasvim bezgrešan. Pobožan. Zaklinjao se da samo u Boga veruje. I u tom narodu je bilo svakakvih ljudi. Ljudi sa različitim potrebama, osobinama, pričama i sudbinama. Jedna učiteljica. Stara, lepa dama. Iskusna. Ali, imala je jednu tešku muku. Nije poznavala slova. Nikako joj nije uspevalo da ih nauči. I jedna lekar. Mlad, vredan, uporan. Ponekad dobar i pošten. Uprkos njegovoj upornosti da postane proslavljeni stručnjak, nije mogao da izleči svoje pacijente. Mnogi od njih su umrli. Živeo je i jedan sudija. Stari, opaki, tvrdi pravdoljubac. Ćutljiv i hladan. Neretko nervozan zbog bezbroj nerešenih parnica, slučajeva urađenih na brzinu. Sudio je bez promišljanja, birao okrivljene, oslobađao nedužne kao na igrama na sreću. Narod je čuvao jedan vojnik. U sjajnoj novoj uniformi. Vojnik bez položene zakletve, nenaoružan i uplašen kao dete na noćnoj straži.

Sve ih je predvodio iguman jednog manastira. Manastir čuven i ugledan. Stari hram prepodobnih ktitora iz daleke prošlosti. Hram u kojem su sva čudesa moguća, u kojem hromi prohodaju, nemi progovore, slepi progledaju, a ludi vrate razum. Iguman je bio mudar. Predani molitvenik i podvižnik. Pobožan. Dobar pastir poverenog mu stada. Pravi čovek iz naroda. Društven. Možda suviše društven za jednog monaha. I lep. Mladolik. Pričljiv. Mali pobožni ljudi su ga voleli kao da je u njemu otelotvorenje Hrista Spasitelja. Ljubili su mu ruku, pokorno mu se klanjali. Slušali njegove propovedi. Ispovedali mu svoje grehe i tražili okrepljenje u njegovim rečima. Bio je to pravi monah. Bez sumnje, pravi Božiji čovek. Nosio je mantiju. Crnu, dugu. Kamilavku na glavi. Krst na grudima. Pojas pod stomakom koji je čuvao njegovu devstvenost od svakog bluda i druge telesne navaljalštine. Na grudima krst sa slikom razapetog Gospoda. Živeo je sam, bez žene i dece. Skupljao je dobrovoljne priloge odanih velikodušnih vernika, ali ništa sebi ne stičući, već nesebično sa bratijom deleći. Imao je samo jednu patnju. Nije verovao Bogu. Nikako! Krstio se, celivao krst i sveti oltar, pred ikonama na kolena padao, vršio bogosluženja. Ali, Boga nije prizivao. No, nebitno je. Važno je da je o Bogu lepe priče pripovedao. A priča, što se češće pripoveda, sve više i sigurnije dobija oblik istine. Zato se iz pripovedanja u pripovedanje u priču sve više veruje.

Gost

Gost

Jedne noći mi je došla u posetu. Spavalo mi se. Bila je uporna, držala me na korak od sna. Nije mi dala da zaspim. I uspelo joj.

Najpre je izgledala kao dželat i krvnik. Kao neprijatelj. Užasni neprijatni gost koji ne pomišlja da ode. Ne da mi da odmorim. Jer, dok zatvorim vrata i prozore, pažljivo sabijajući mrak, strepeći da svetlost nigde ne nađe puta, eto nje. Njoj spretno napravljene prepreke koje postavljam čitav dan ne predstavljaju problem. Uvek se snađe.

Nastavila je da dolazi. Nakon nekoliko poseta se ponašala slobodnije. Ulazila bi u sobu sama, bez ustručavanja, ne mareći koje je doba, radim li nešto ili pomišljam na željeni san. Pričala je neke besmislene priče, ali priče koje su vremenom prestajale da deluju zastrašujuće.

Od tada je postala moj redovni gost. Čini mi se da je i ja radosnije očekujem. Ako zakasni i ako kapci počnu da padaju preko umornih očiju, nestrpljivo, gotovo nervozno i razdražljivo se pitam gde je. Zašto kasni? Je li me i ona ostavila? Našla neko bolje, zanimljivije društvo?

Ali, eto je, stiže. Iznenadi me i obraduje svojim nečujnim hodom, glasom kojim ne govori, mirisom koji se ne oseti, bestelesnim postojanjem koje ni senku za sobom ne ostavlja.

Noćas je bila u mojoj sobi. Ostala je dugo. Svanulo je i čuli su se glasovi prvih prolaznika na ulici. Pričala mi je o nekim mojim prethodnim neprospavanim noćima. Sećala se sa mnom. Razgovor je tekao nekako prirodno, spontano. Kao što se sa najbližim prijateljima prepričavaju dogodovštine iz detinjstva, ludorije iz mladosti, prva zaljubljivanja. Postala mi je draga. Nije bilo ni pomisli na san. Nije bilo nikakvog umora. Malo me je nervirala neminovna svetlost kojoj više nikakve zabrane u sobi nisu mogle ništa.

Naš razgovor se završio ruganjem svima oko nas.

- Glupaci! Lenštine! Spavaju! Odmaraju! Ne misle ni o čemu! – govorila je.

Udovoljila je mojoj nepojmljivoj gordosti i hranila moju staru, davno skrivenu misao da je noć idealni, blagosloveni trenutak koju daruju nepoznate sile, čije poreklo, ime i prirodu ne želim da znam, i koje umeju da dobiju boju demonskog, ali prijaju i ne želim da ih se odreknem.

Jutro je najavilo dosadu. Teško se mirim sa danom koji treba da protekne. Kazaljke hodaju sporo. Sat kao da je bolestan. Pogledam ga na trenutke i čini mi se da glupi mehanizam umire. Kao da noć neće pasti. Zato ništa ne radim. Lenjo hodam od zida do zida, uporno pokušavam da saberem misli koje su se pri progonu dnevne svetlosti razbežale. I želim da ih ulovim, da ih vežem kao robove i stavim u jednu tačku. Ne vredi. Moram sačekati noć.

I moram da stražarim, da bodrim sebe. Izdaje me neki grč u predelu grudi, ali ne marim. Podnošljivo je. Gricka kao miš, nečujno, sitnim zubima, ali mogu da izdržim. Znam da ne treba da zaspim. Jer, ako zaspim, moram se rastati sa javim. A to mi izgleda kao izdaja. Suviše strašno. Ako zaspim, izgubiću najboljeg prijatelja koji me posećuje svake noći. A čini mi se da taj moj prijatelj, samo on još bdi sa mnom u tamnim, pitomim satima, dok drugi kao sita i čista deca sanjaju raj koji ne postoji, misleći da im anđeli lete oko kreveta. Ti lenjivci ne brinu. Ne strepe od novog dana, od nenadanog potopa, ne plaši ih obećanje razapete žrtve da će se spustiti na zemlju. Možda mi samo moj gost veruje i razume ono što na javi ne smem da izgovorim. Možda me zato drži u stanju budnosti puštajući me da slobodnim hodom olovke na hartiji pribeležim svoje strahove.

Čovek najlakše zaspi ako ni o čemu ne brine. Čovek ne brine ako ne mislim. A kad ne misli, čovek je prazna, šuplja telesina od krvi i mesa koja ne razume ono što je stvarnost, ono što je život.

I ne čudi me što me upravo nedostatak sna odmara. Plaši me samo da ću jednom zaspati konačnim snom. Ne znam ima li posle tog sna bilo kakve mogućnosti da dočekam svoju nesanicu.

Jov

,,Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman!''

Knjiga o Jovu

Dogovorili se Bog i satana da iskušaju nesrećnog Jova. Dogovorili se. Eto, ćaskali, pričali, nadmetali se i rešili da ga testiraju. Nit’ kriv, nit’ grešan, nit’ ičim izazvan, bedni Jov propade sasvim. Dogovorili se. Našli se negde na nebesima, seli, popričali i uradili šta su naumili. Samo jedan Jov. Običan Jov. Jedan mali, sitan, bezvredan Jov. Da nije Jov, bio bi neko drugi. Kao pri slučajnom izboru. I dopustili mu da strada.

Razumem i ne razumem. Jesam li i ja slučajno novi izabrani Jov?

Ako jesam, ne znam koliko ću još izdržati tvoje dopuštenje. I ne srdim se, samo iskreno ispovedam.

Priznajem, vascela ova zemlja je tvoja. Možda sam nerazuman ljudski stvor, ali daj mi bar parče, bar grumenčić zemlje da na njoj osetim sićušni mir koji nikome neće ići na štetu. Ako ti tažim previše, čemu onda moje postojanje?