Satanin greh

Neretko ćete čuti neobična objašnjenja verujućih ljudi na pitanje zašto čovek pada u greh. Oni se kao po kakvoj nepogrešivoj nauci pozivaju na prvu knjigu Svetog pisma i podsećaju vas da su naši jadni praroditelji bili izgnani iz rajskih naseobina jer ih je na greh naveo otpali anđeo. Bez dvoumljenja i na brzinu vam ispredaju čitave povesti, navodeći bezbroj primera u kojima je večiti i dežurni krivac bezobrazni i bezobzirni pobunjeni Satanail podgovarao čoveka da čini zlo. Da laže, vara, krade, ubija, bogohuli, povređuje druge, čini preljube. To je njegov osnovni poziv, da donosi iskušenja.

Nije li ovo objašnjenje bestidni pokušaj opravdanja, neiskreni postupak da se ne prizna sopstvena odgovornost? Čini mi se da Satana nije toliko zaludan i besposlen da bi sve uzeo na svoja pleća. Zar smo toliko čista bića da nikakvo zlo ne potiče od nas samih, već nas na zlo podgovaraju drugi kao naivnu i nezrelu dečurliju? Zar smo besprekidno podložni uticajima i kontroli crnog oca laži? Čak i kada bi hteo da bude glavni tvorac svih ovozemaljskih nedela, prvi i glavni optuženi Satanail ne bi postigao to. Ja ipak verujem da se ljudi rađaju sa malom klicom zla u sebi. Neki je tokom života sahranjuju priklanjajući se svojoj dobroj strani, drugi tu klicu neguju i gaje dok se ne razgrana i ne da ploda. Naša slobodna volja nam daje prava i slobode da biramo u životu kojoj ćemo se strani prikloniti. Ali, stara navika nas ne napušta, ona navika da večito optužujemo druge i da na druge bacamo krivicu. Zato je i optužba bednog Satane još jedan greh. Pa, zar nas je i na taj greh opet on podgovorio?