Kobna lepota pripovedanja

Kobna lepota pripovedanja

Ja sam tvorac i uništitelj, sluga i gospodar sveta koji stvaram i razaram. Ja sam gorda i ponižena laž koja otkriva najveću istinu u nesebičnoj ljubavi prema lepoti koja nastaje u savršenstvu jezivog bolovanja. Ja sam deo neumoljive i surove prolaznosti, deo koji teži da bar na trenutke okusi čari željene večnosti.

Moj Edemski vrt je malo carstvo na nepostojećem mostu između neba i zemlje. Ako taj most izistinski ne postoji, zašto me Svemogući Tvorac proteruje iz njega i opet njemu vraća? Zašto mi podmuklo potura zmiju i od zmije me spasava? Ili to ne čini Bog? Već ja! Samo ja obmanjujem sebe iskušenjima!

Ja sam heroj i kukavica. Od mogućeg stvaram nemoguće, fantazijsko od realnosti. Od onoga što nije i jeste pravim novi život. Ja zaustavljam vreme. Možda sam Antihrist, lažni spasitelj novog doba. Možda sam prorok koji nezemaljskim čudima uboge isceljuje.

Ja sam čovek bola i radosti.

Ne mogu da prestanem da plačem, a smejem se besprekidno.

Ja sam tragični junak jedne drame čija se radnja odvija u prostoru koji ne postoji, u vremenu kojeg nema, sa ljudima koji nisu ni bestelesne sile, niti su satkani od krvi i mesa. Ja sam ništa i ja sam sve. Zbir nepomirljivih suprotnosti boravi u meni. Parnjak sam Svemogućem Tvorcu, jer se drsko usuđujem da popravim ono što je već napravljeno, da dozidam izgrađeno. Otuda dolazi moja tragička krivica, koja biva svakim danom sve veća i sramnija, i liči na doživotno pripisanu robiju. Jer sa krivicom se rodih, u grehu me iznese mati na ovaj svet, i greh roditeljski se uli u mene u trenutku mojega začeća. Da, čovek se kriv rađa. Čovek je kriv dok je čovek! I kao takav, bez pokajanja i ispovedanja ljudskog sagrešenja koje nasleđuje, ja čovek razuma i strasti, sa sobom se borim. Kao da mi nisu dovoljne sve druge nečiste sile, već i sebi postajem neprijatelj. Sebe mrzim i proklinjem, sebe volim i tešim. A Bogu zameram i zavidim na samo Njemu mogućim delima. Gotovo nesvesno pokušavam da ga nadvladam, da ga porazim i stvorim nešto više, plemenitije, nešto duhovnije. Zato me Bog retko pogleda milošću svojom. Zato smo nebo i ja u sukobu, a zemlja me u sumnji odbacuje. Živi me sa podozrenjem zagledaju, mrtvi me ne zovu, samo mi imaginarna lica dolaze u posetu. I krijumčarim misli po hodnicima izmaštanih svetova i dimenzija, krišom ih prenosim u ovaj svet, pokušavajući da se izdignem i izbegnem moguće psihičko rastrojstvo. Kao da ne pripadam nikome, i kao da se oko mene sva bića otimaju.

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemam sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla.

Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje.

Biće da su se obistinile reči najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, čiji drugi dolazak čekamo?

Ili odmenjum Hrista koji kasni?

Ili njegovog drugog dolaska neće ni biti?

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem. Naivno branim svoje zvanje, kao da branim sopstveno telo. Ako sam anatemisani otpadnik jedne svete crkve, ako sam odmetnik i maskirani nečisti duh u odeždi anđela, moj poziv je neka nova religija bez bogova. Obožavam istinu. Jedina istina je da smo rođeni da bismo umrli. I to je priča koju valja pripovedati, i koju su pripovedali mnogi pre mene. To je priča koja se pripoveda otkako su prva usta progovorila. A put pripovedanja je kobni put po onog koji pripoveda. Kažem kobni, jer je lepo i opasno govoriti o prolaznosti svega što se rodi, o propadljivosti svega što živi i diše. Neminovno je, umrećemo svi, i nikog od nas neće biti. Pitanje je šta smo uradili prolazeći na kobnom putu naše priče... Svaki čovek je pojedinačna priča, jedan vredni delić opšte priče čovečanstva, kao organ velikog organizma koji će umreti, ali i ostati u životu. 

U nemogućnosti da govorim, ja sedim i beležim. Pišem priču, pripovedam. Strpljivo, pažljivo i neumorno. U mrklom mraku tražim zračak svetlosti, kao da se iskupljujem zbog tragičke krivice. I tad se radujem jer me pisanje boli, i bolujem svoju radost. Priča je moj izlaz i moja tamnica. Pisanje je moja strast i glas razuma koji šapuće da je sve nemoguće moguće.

Kome i kako objasniti tu kobnu lepotu priče i pričanja? Kako ispričati priču koja usmrćuje i vaskrsava? To se ne da ispričati! To tragično savršenstvo pripovedanja, to sudbinski predodređeno krvavo i mučno iznedravanje iz sebe onoga što bi moglo biti i vaše i moje. Kako je teško pričati o priči! Možda, ipak, treba da ćutim, da pustim priču da sama progovori svojim glasom. Da se povučem, da ostanem u njenoj senci kao nemi nepoznati pripovedač, čije su ime, lik i osećaji bezvredni. Tako je najbolje. Ali, i najteže. Jer, ostaje u meni da živi kobna lepota priče kao otrovna kap krvi koja donosi ozdravljenje.