Nikad više

Nikad više

Da, znam. Uzalud lutam, uzalud očekujem. Ovo je konačno. Nikad više. Jedini zakon kojem treba da se priklonim. Jedino načelo koje uvek važi. Bilo je, nikad više neće biti. Evo, i ovaj blagosloveni čas u kojem razotkrivam nemogućnost ponavljanja onog što je prošlo već mi je izmakao i otišao u bespovratno. I ono šte će posle ovog časa biti nestaće bez traga. Zar se smisao svega što tek treba da počne da živi ogleda u smrti?

Sve postoji kao jedno i jedinstveno u svetu. Ništa, ni biljke, ni životinje, ni ljudi nemaju svoje zamene i svoje kopije. I to je još jedna činjenica sa kojom treba da se izmirim i priznam joj prevlast.

Tako će valjda i ova moja muka proći. Iščeznuti. Upokojiti se onog trenutka kad joj ponestane snage da se održi i da me potpuno obeshrabri. Mora biti da je i muka prolazna. Da i ona poznaje nekakav kraj. I da je rešiva. Sad treba da je istrpim i da joj odbrojim dane. Da je pustim da traje. I posle da likujem kad je neumoljivo vreme nadvlada. Do njene smrti preostaje mi da čekam i sabiram smirenje.

Nemogućnost da se jedno zameni nečim drugim jeste zakon ljudske prirode. Ako bi i postojale jedinke koje naliče jedna na drugu, ubrzo bi se otkrila njihova veštačka srodnost i raskrinkala bi se prividna uteha kojom se obmanjujemo.

Nikada više se neće pojaviti neko toliko inspirativan da bi bio deo nekog literarnog sveta. Niko i nikad! Treba da se pomirim sa tom činjenicom. Ali, priznajem, ne ide mi.