***

Ipak, žena nije predodređena za nesreću, već je nesrećan ko ženu nesrećnom čini. Žena je simbol svega lepog. Ona je princip lepote. Lepota je u dosluhu sa savršenstvom, a savršenstvo ima otelotvorenje u ženi. Budući da je ljudska osnovna slabost nemogućnost da se dosegne savršenstvo, ili da se savršenstvo poseduje samo na kratko, sudbina lepotice biva jasna i očigledna tragedija.

Nikad više

Nikad više

Da, znam. Uzalud lutam, uzalud očekujem. Ovo je konačno. Nikad više. Jedini zakon kojem treba da se priklonim. Jedino načelo koje uvek važi. Bilo je, nikad više neće biti. Evo, i ovaj blagosloveni čas u kojem razotkrivam nemogućnost ponavljanja onog što je prošlo već mi je izmakao i otišao u bespovratno. I ono šte će posle ovog časa biti nestaće bez traga. Zar se smisao svega što tek treba da počne da živi ogleda u smrti?

Sve postoji kao jedno i jedinstveno u svetu. Ništa, ni biljke, ni životinje, ni ljudi nemaju svoje zamene i svoje kopije. I to je još jedna činjenica sa kojom treba da se izmirim i priznam joj prevlast.

Tako će valjda i ova moja muka proći. Iščeznuti. Upokojiti se onog trenutka kad joj ponestane snage da se održi i da me potpuno obeshrabri. Mora biti da je i muka prolazna. Da i ona poznaje nekakav kraj. I da je rešiva. Sad treba da je istrpim i da joj odbrojim dane. Da je pustim da traje. I posle da likujem kad je neumoljivo vreme nadvlada. Do njene smrti preostaje mi da čekam i sabiram smirenje.

Nemogućnost da se jedno zameni nečim drugim jeste zakon ljudske prirode. Ako bi i postojale jedinke koje naliče jedna na drugu, ubrzo bi se otkrila njihova veštačka srodnost i raskrinkala bi se prividna uteha kojom se obmanjujemo.

Nikada više se neće pojaviti neko toliko inspirativan da bi bio deo nekog literarnog sveta. Niko i nikad! Treba da se pomirim sa tom činjenicom. Ali, priznajem, ne ide mi. 

Razgovor

Hoću da ćutim. Bezbroj puta se zavetujem na tišinu. Onda prekršim svoju zakletvu, prevarim sebe, ponese me neki slučajni razgovor, koji bi trebalo da prođe pored mene kao glas mrtvaca. Posle se pokajem kad vidim da svaka reč koju izgovorim postaje obesmišljena u ovoj ubogoj sredini. Nekako se iskobeljam iz te zamke, pokajem se, i opet nastavim da ćutim. Ali me istovremeno poražava nemogućnost da sebi nađem nekog srodnog sagovornika koji na moje reči neće zanovetati i podrugljivo vrteti glavom. 

Greška

Nemogućnost čoveka da shvati jednom načinjenu grešku podrazumeva veliku mogućnost da istu grešku iznova ponavlja.