Razgovor

Hoću da ćutim. Bezbroj puta se zavetujem na tišinu. Onda prekršim svoju zakletvu, prevarim sebe, ponese me neki slučajni razgovor, koji bi trebalo da prođe pored mene kao glas mrtvaca. Posle se pokajem kad vidim da svaka reč koju izgovorim postaje obesmišljena u ovoj ubogoj sredini. Nekako se iskobeljam iz te zamke, pokajem se, i opet nastavim da ćutim. Ali me istovremeno poražava nemogućnost da sebi nađem nekog srodnog sagovornika koji na moje reči neće zanovetati i podrugljivo vrteti glavom.