Hoću da ćutim. Bezbroj puta se zavetujem na
tišinu. Onda prekršim svoju zakletvu, prevarim sebe, ponese me neki slučajni
razgovor, koji bi trebalo da prođe pored mene kao glas mrtvaca. Posle se
pokajem kad vidim da svaka reč koju izgovorim postaje obesmišljena u ovoj
ubogoj sredini. Nekako se iskobeljam iz te zamke, pokajem se, i opet nastavim
da ćutim. Ali me istovremeno poražava nemogućnost da sebi nađem nekog srodnog
sagovornika koji na moje reči neće zanovetati i podrugljivo vrteti glavom.
Monday, August 26, 2013
Subscribe to:
Post Comments
(
Atom
)
No comments :
Post a Comment