Senke
,,Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto mene.’’
Ivo Andrić
Ni
proleća, ni zime. Ni sunca, ni snega. Kao da se i priroda pobunila protiv
ustaljenih pravila, pa povela bitku s kalendarskim računicama. Vetar neki
mrzovoljan, kreće se lenjo i šapuće kao pospani duh. Nebo nije ni sivo, ni plavo.
A sve miriše na kišu. Nigde teškog oblaka. Sunce se ni ne nazira.
Otkad
znam za sebe na ovaj dan uvek bude ružno vreme. Kiša, vetar, mi hodamo po
blatu, kukamo jer je hladno i ponavljamo kako nema zadušnica bez vetra i kiše.
A ove februarske subote ništa nalik tome. Sveće mirno i pažljivo dogorevaju.
Plamen poslušno leluja u mrtvom vazduhu. Zapršti ponegde vosak, kane kao suza
na smirenom liku. Sve nekako dosadno i pospano. Biće da su mrtvi zaboravili
žive.
Pogledom
pređem oko sebe. Ljudi se rastrčali, ređaju hranu za pokoj duša, žene uzdišu i
brišu noseve. Ta poznata predstava ožalošćenih živih nad mrtvima me nikako ne
uznemiri. Dok ne krenu da se pojavljuju one žene. One koje prve dođu i
poslednje odu. Tihe i neme kao bezglasni aveti. Sa čvrstom tugom koja živi u
njima kao neprobojni kamen i koja se odaje u njihovom sporom hodu, držanju,
pokretima ruku, pogledima koje sramežljivo skrivaju, u tihom glasu i rečima
koje ni same ne čuju kad ih izgovore. One žene koje kao senke plove ovim
svetom, ne dodirujući zemlju, večno stremeći ka onom svetu, bilo da je u
podzemnom ili nadnebeskom prostoru. Eno je jedna, eno je druga, treća, četvrta,
peta. Prolaze tuda kao sestre koje se ne poznaju, kao jedno biće čija se duša
rasula na jednaka tela u crnim haljinama. Sve blede i ispijene u licu, sa očima
koje su presušila od besprekidnog plakanja, sa modrim usnama koje su izgubile
svaku životnu svežinu u teškim uzdasima. Obrazi im od prerane starosti, koju
tuga neminovno nosi, išarani jezivim brazdama koje se samo u starice mogu
videti. Sve precvale, otupele od bola, mislima i osećanjima izmeštene iz ovog
sveta u kojem se još peva, živi i rađa, crne kao senke koje lelujaju u praznini
i pustoši sa pitanjima upućenim dalekom i večito ćutljivom Bogu. Tamo, pred
velikim crnim spomenikom, koji se među svim spomenicima izdiže kao kakva
naročita kuća, sedi jedna žena. Ima već neko vreme kako svakim jutrom, dok
ustane i popije prvu kafu, žurno ide na grob sina jedinca. Nije mu bilo ni
dvadeset. Čekala ga, odbrojavala dane, mučena jezivim pričama o stradanjima na
dalekom ratištu, proganjana crnim slutnjama u snovima, molećivo je prizivala
Boga samo da ga živa vrati kući. Stigao je sanduk sa delovima tela. Poginuo.
Narod proklinjao i državu, i rat, i političare. Plakale žene i tešile ožalošćenu
majku. Posle se jedno po jedno odvajali od nje i ostavljali je da jednako žali
za sinom jedincem kojeg je izgubila dok je kao vojnik ratovao braneći zemlju.
Vlasti joj nudile utešne pohvalnice i odlikovanja za časnu borbu. Njoj bilo
svejedno.
Nedaleko
od nje jedna krupna, lepuškasta žena, kose do pola leđa, bele kao sneg.
Ozbiljna, u licu hladna i više namrgođena nego tužna. Koža joj nekako
drugačija, svetlija, sjajnija. Koža koja još uvek, uprkos nemilosrdnoj
prolaznosti vremena i nedaćama koje je to crno vreme donelo, ne gubi naročitu
ženstvenost i otmenost. Ali, crne, kao nacrtane, tanke i izražene obrve,
nadignute nad očima kao dve zlokobne linije, čine ženu grubom i
nedruželjubivom. Ona retko dolazi na grob svoje ćerke. Tek o godišnjim pomenima
i Zadušnicama. Valjda i sama zna da joj je zalud da stoji pred grobom i da je
svejedno koliko će sveća zapaliti, koliko cveća doneti, menjati u vazama kad
uvene i gde će svoje pitanje postavljati. Jer, ničeg nema. Ni odgovora, ni
smisla. Ni pravde, ni pravila. Ta žena je lekarka. Nije meštanka, doselila se
pred penzionisanje. Muževljeva porodica joj je iz sela, pa je po želji muža
ćerku posle duge i teške bolesti sahranila na seoskom groblju. Ljudi su često
žalili njenu sudbinu, jer je toliko dece izlečila, a svoje nije. Došla neka
neizlečiva muka i ćerka joj ubrzo umre. Nije ni bolovala dugo. Mučila se samo
pred samo umiranje. Kažu da je molila mater da legne pored nje, da je zgrli kao
nekad kad je bila mala, samo da prođe. Tako i bi. Žena se priljubi uz slabašno
telo tridesetogodišnje devojke, obgrli je rukama, svoju glavu digne iznad
detetove, tako da joj bradom dodirne samo teme, stisne zube tako jako da joj se
učini da će popucati od jeda, besa i gorčine. I devojka zaspi. A ženi grunuše
suze. Tako snažne i krupne suze da ne može da ih suzbije i zaustavi. Ali, i
njenu žalost narod prežali, pa je posle, zbog drčnosti i česte nervoze, ljudi
počnu kuditi jer je neljubazna i oštra, jer grdi majke koje nemarno drže dečije
bolesti. Počnu joj zamerati i govorkati da je šenula pa sad nad njima iskaljuje
svoj jad, kao da su joj oni krivi što joj se desila tragedija.
Već
neko doba prođe i pomislim da je vreme da krenem kući, ali me zadrža žena koja
se pridiže sa druge strane staze koja deli grobove. Jeza me podiđe. Ne viđam je
već neko vreme, pa mi se učini da grešim, da je neko drugi, ili da je neki leš
ustao i izgubljeno šeta po groblju. Ali, dok žena opazi mene, klimajući glavom
u znak pozdrava, poznam lice moje strine. Zbunim se, u strahu da joj priđem, da
joj pružim ruku, upitam kako je, samo joj otpozdravim:
- Zdravo, strina. - i spustim
glavu.
I
ranije je bila suvlja, viša rastom, sa izraženim jagodicama na licu, koje su
iskakale od mršavosti, a sad se sasušila sasvim. Od nje ostali samo kost i
koža. Presavila se u leđima, pogurila kao kakva sasušena stabljika koja ne rađa
i ničemu ne služi. Mrtvac, mrtvac! Tu je sahranila sina. Ostalo joj još dece. Ovaj
joj bio najstariji. Rođeni smo iste godine, sećam ga se kao dobrog i vaspitanog
deteta iz ugledne, domaćinske kuće. Sad se samo sećam, pa mi dođe žao i krivo
što sem sećanja ništa nemam, i što su mi i ta sećanja nemila i neprijatna. Naši
su se zavadili, glupo i nepromišljeno kao što to u svakoj našoj familiji biva,
pa smo se i mi kao deca gledali sa nekim stidom, neprijatnošću što smo rođaci,
a opet daleki i nepoznati. Kako smo odrastali, manje smo marili za sukobe
starijih, pa nam je bilo drago što smo svoji, od istog prezimena, zajedničke
krvi, vršnjaci i prijatelji. Ne znam šta se desilo. Valjda sam Bog zna, a i on
ne da pristupa tajnama. Mladić je poginuo. Ubijen. Slučajno ili namerno. Mati
mu je sedela u porodičnoj kući. Hladna kao grob, oduzeta kao kakav invalid pred
smrt. Oko nje nekoliko žena, ono dece što joj je ostalo. Prilazili joj ljudi,
izjavljivali saučešće, a ona samo ponavljala:
- Hvala. Hvala. Hvala.
U
grobljanskoj tišini sobe širilo se to njeno hvala,
plovilo među nama koji smo došli da joj pokažemo da saučestvujemo u njenom bolu
zbog nejasnog gubitka deteta, dizalo se, probijalo zidove, ploče i krov na
kući, izvijalo se i gubilo u nebesima. Sve tiše, umornije je izgovarala to
svoje hvala, kao da se gasila od
iscrpljenosti. A onda bi opet pojačavala snagu svog glasa i jednako nastavljala
kako joj ko priđe:
-
Hvala. Hvala. Hvala.
I na njenom licu poznam onaj trag što je izdaje.
Nema na njoj ni znaka života. Crna odeća je progutala i od nje načinila nekakvo
zastrašujuće biće. A sin joj posle smrti još bi proglašen krivim. Tako se bar
pričalo. Kriv za sopstvenu smrt čija se smisao nije saznala, niti će se ikad
saznati.
Stegne me nešto pod grudima. Setim se pokojnog
brata, pa i meni postane nejasna ta logika umiranja. I taman da i ja počnem da
razvijam i odmotavam svoja pitanja koja su se sabila u nekom nizu, tražeći puta
do odgonetki, začuje se pojanje i raširi se miris tamjana. Uz sveštenika ide
mladić, pomaže mu i prislužuje, trči za njim po groblju i uči se svom budućem
zanatu i službi. Pop žuri i molitvu skraćeno čita ne bi li stigao da opoje što
više mrtvih. Tu gde je sad zastao zaustavila ga je žena sa dečakom. Dete se
privija uz njenu suknju i sklanja se, kao da je šta rđavo uradilo ili se od
njega nešto traži što ne zna ili ne želi da uradi. Žena se sa osmehom zahvaljuje
popu, pokorno se klanja, celiva mu ruku i dotura u džep mantije svežanj para.
Pop se žurno rastaje, guta ono žito i pogaču što je uzeo sa groba i, ne
gledajući ni gde gazi, trči i uzvikuje ,,Amin, Bože! Zbogom, majko!’’
Pre više od godine nesrećnica je sahranila ćerku.
Ostao joj sin, oženjen. Od njega ima dve devojčice, a od ćerke ovog dečaka.
Ćerka joj bila lepa, visoka, krupna devojka. Ako je bilo ljudskog bića za koje
se moglo reći da puca od zdravlja, onda je to ćerka ove žene. Ona je bila jedna
od onih devojaka za koje se kažu da je kao jabuka lepa, rumena, okrugla u licu,
pa sve miriše od mladosti i životne snage. Udala se, rodila muško i razbolela. Gde
je sve nisu vodili, tražili joj leka i pomoći, ali ništa! Bolest samo stoji u
mestu i ćuti. Niti se bolest povlači, niti žena da umre. Prođe mesec, dva,
nastupi treći. Ništa. Najposle se okrenu crkvi. Prvo mati, pa za njom i cela
porodica. Preobrate se, počnu da poste, da se pričešćuju i mole nedeljom i
praznicima. Ne prođe mesec dana, učini im se da nešto na bolje može ići, ali
devojka padne u krevet i samo se ugasi. Kao nebeska svetlost, kao sijalica u
sobi, kao sveća kad dogori. Samo nestane. Da li joj je Bog pomogao ili odmogao
šaljući joj smrt, i to ostade tajna. Posle njene smrti samo joj mati nastavi da
ide u crkvu. I to još više, strastvenije krene da ljubi Boga i svoju veru.
Počne da drži stroge postove, da i unučiće uči kako je Bog dobar i milostiv,
sve nam daje, pa treba da mu ugodimo i da mu budemo zahvalni svakom rečju,
mišlju i delom. Muž joj umre od tuge za ćerkom, a sin i snaja se otuđe ne
mogavši trpeti njenu pobožnost. Žena se zakloni za veru uzimajući je kao oružje
i štit, pokorno pominjući Božije ime i Presvetu Bogoridicu koji su joj darovali
unučiće da je vesele u starosti. Neretko je nasmejana, ali crninu ne skida. Kad
je pogledam onako zacrnjenu, sa gorkim osmehom na licu, i ono jadno dete koje
se matere neće ni sećati, jer će mu male godine izbrisati majčin lik, nešto novo
se probudi u meni, neka ljutnja. Ali, samo na trenutak. Setim se one stare
pouke da se davljenik za slamku hvata.
Najzad odlučim da krenem kući. Vreme već odmaklo. Vidim
još lelujavih senki kako lebde oko grobova. Vidim onu ženu što joj je ćerku
ubio jedan samo zato što mu je rekla da ga ne voli. A on nju voleo, pa nije
mogao da trpi neuzvraćenu ljubav. Uzeo pištolj i ubio je. Odrobijao i nestao
negde. Niko ga nikad više nije video. Ženi ostao samo ćerkin grob kao robija,
kao druga kuća u koju nerado stupa i crnina koju ne skida već više od dvadeset
godina. Vidim i onu što joj dečak poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ona samo sedi
i plače. Raširila je sve što je od kuće donela, pa sela pred grob i plače. A
glas joj se ne čuje. Rekao bi čovek da je umrla i sad joj ostale oči otvorene
da iz njih u suzama istekne sva tuga iz njene duše dok se sa telom rastavlja.
Vidim i onu što joj se sin utopio, lovio ribu, čamac se prevrnuo, voda ga
sakrila i nosila, celu noć ga tražili. Ostalo dvoje dece za njim, snaja ih
odvela, otišla svojima. Mlada, a već udovica. I onu što je sva naduvena,
otečena, šira nego viša od težine, pa ne može ni da hoda. Jedinac se oženio
rano, doveo snaju mladu, sirotu, dete nije napunilo ni mesec dana, on podlegao
na motoru pod kamion. Sad to dete odraslo, prešlo očeve godine života, isti
otac. Lep, samo krupniji i viši, vedar momak, pa joj sve milina kad vidi da ima
utehu u zameni, kad sina već nikako nema. I primičem se izlasku, sa mučninom u
stomaku, želeći da se što pre sklonim odavde, ali me noge izdaju, klecaju u
kolenima. Čujem popa gde negde poje ,,Vječnaja pamjat’’, stane da me guši miris
popaljenih sveća i tamjana što se razleže po groblju. Ali, kraja nema. Opet
jedna senka. Pod jelom se skupila jedna gospođa, sama kao kakva grešnica koja
se od sveta krije u stidu. Za njenog sina ni molitve nema. Pričali ljudi da se
ubio, a za takav greh Bog nema milosti. Više nje grobovi dvoje mladih, koji su
se kao oni stari Šekspirovi junaci ubili zbog zabranjene ljubavi. Davno je to
bilo, ali još se u selu pripoveda ko je kriv, da l’ njeni što su branili da je
uzme siromah, ili njegovi što su u obesti proklinjali nju miraždžiku.
Idem i borim se sa senkama koje nisu ni žive ni
mrtve. Plaše me njihove crnine. Unose jezu i strah u moje žile. Sve liče jedna
na drugu. Sve su iste. I vraćaju me onoj koja je meni bliska. Koju gledam već
godinama. I pitam se svaki put kad je vidim. I sve bih i nju da pitam. Kako
živi? I zašto? Ali se ugrizem za jezik. Jedinca je izgubila. Jednog jedinog. Sa
mukom ga rađala, podizala, sa ratišta dočekala živog i zdravog. I onda jedno
leto. Progutala ga lukava voda. Kažu stariji da od vode nema ništa gore. Vatra
se vodom gasi, a vodu ne gasi ništa. Voda je valjda kao i tuga. Nju ni smrt
neće da spreči. Sve razara, sve uništi.
Sa teskobom se vratim kući. Pomislim opet na sve
one žene sa groblja. Stanu da se ređaju preda mnom i da se guraju među sobom.
Majka vojnika, doktorka, strina, pobožna žena sa unučetom, ona uplakana, ona
krupna što će pući od tereta koji nosi u sebi... Sve se stanu komešati, igrati
preda mnom i stapati u jedan crni lik. Ispreplitale se njihove tuge i crnine,
izjednačile i združile u jedno. Obuzme me neki nemir, koža mi postane tesna,
učini mi se da će popucati koliko me steže. Kao da telo nije moje, već mi se
duša preselila u drugo, tuđe telo. Kandilo bespomoćno tinja pred ikonom
Bogorodice. Pogled mi padne na brojanicu od Bogorodičine suze. I kroz misli mi
protutnji onaj stih- Ženo, eto ti sina.
Odjednom mi krenu suze. Ne sećam se da mi je ikada
bilo tako teško i da su mi oči iskapale toliko suza. Liju, padaju, sve u
naletu. Ne brišem ih, jer samo naviru. Jedna za drugom. Kao da oplakujem sve
mrtve koji su sahranjeni otkad je sveta. I najzad shvatim. Najzad mi postade
jasno da njih samo tuga drži u životu. Da nema tuge, ne bi živele. A kad ta
tuga reši da ih oslobodi, da raskida lance kojim ih je vezala, da ih otpusti od
sebe kao zatvorenike iz tamnice, i njihova srca će popucati. Dok je tuge, koju
grle i ljube u zamenu za čeda koja su izgubila, dišu i postoje, makar i kao
senke. Tužeći, iznova i iznova vraćaju ono što su izgubile. Jer, tuga vraća
mrtve u život, vaskrsava sahranjene, a njih, te crne senke, te majke koje su
nadživele svoju decu, stavlja u prividnu smrt. Tugom se teše i leče, verujući
da se bliži onaj čas nepostojanja.
