***

***

Nikada nije bilo lakih i lepih vremena, ali, čini mi se, došli smo do vrhunca haosa i poremećaja svih vrednosti. Izdavačkih kuća ima koliko i pisaca, a piscem sada može da se nazove svako. Ne znam samo gde su zalutale cenjene sudije književnih dela, pa iz nekih meni nepoznatih razloga promovišu besmislenu reč, nakaradni stil i ,,književnostʻʻ koja bezuspešno pokušava da imitira umetnost. Sajmovi knjiga nikada nisu bili posećeni kao danas. Samo što na tim sajmovima, koji poprimaju oblike vašara i buvljih pijaca, u moru knjiga tek poneka knjiga može se nazvati umetničkim delom.

***

Gordost je praljudski greh kojeg se treba kloniti. Zbog gordosti su prvi ljudi stradali. A danas čovek kao da samo iz narcisoidnih pobuda živi i radi. Posebno u našem poslu gordost se javlja kao krivica u antičkoj tragediji. Neretko smo je i sami nesvesni. Sama činjenica da nas drugi otuđuju i nazivaju svakakvim imenima, od čudaka do genija, nameće nam izvesnu dozu samozaljubljenosti. Onda, kada pobedimo gordost, možemo reći da smo ukrotili sebe i da smo posebno obični.

 

*

Koračam stazom lagano i mislim o sličnosti između malih, seoskih, oskudno udešenih kafana i skromnih božanskih hramova. Ima nešto u tim kafanicama što čoveku dođe poput bogomolje u kojoj okupljanje ljudi uz alkohol i strune ciganskih tamburica liči na kakvo molitveno sabranje, u kojem se čovek oseća prirodnije i u ispoljavanju svojih osećanja, bilo setnih, bilo veselih, postaje iskreniji i otvoreniji prema drugim ljudima. Čini mi se da su u kafani svi ljudi isti, nepoznatim, kao rođačkim sponama vezani, te podsećaju na jednu neobičnu porodicu.

***

Život ne može da prestane da postoji. Čak i da se po proročkim knjigama dogodi smaknuće čovečanstva i da na zemlju stigne legionar tame, verujem da će neko ostati. Makar jedan čovek na mostu. Ne zaboravite da je i posle velikog potopa, kako legenda veli, ostalo nešto pošteđenih ljudi.

 

***

Prosto, istina je jedna-rođeni smo da bismo umrli. Sve ono što se dogodi od našeg rođenja do naše smrti jeste jedan most, jedan prelaz. Svi idemo preko tog mosta. Razlike u našim koracima su samo nijanse. 

Ali, ono što poništava i suzbija pesimizam jeste činjenica da se uvek pojavi neko nov i krene našim mostom. U istom času dok neko umire, negde se neko nov rađa. Krug se obnavlja. Likovi se smenjuju. Ono što je nepropadljivo, što ostaje posle nas koji odemo na drugu stranu i što uvek traje jeste sam most.

***

***

Ipak, žena nije predodređena za nesreću, već je nesrećan ko ženu nesrećnom čini. Žena je simbol svega lepog. Ona je princip lepote. Lepota je u dosluhu sa savršenstvom, a savršenstvo ima otelotvorenje u ženi. Budući da je ljudska osnovna slabost nemogućnost da se dosegne savršenstvo, ili da se savršenstvo poseduje samo na kratko, sudbina lepotice biva jasna i očigledna tragedija.

***

***



Naša najgorča tragedija svakako je naša prolaznost, nemogućnost da se zaustavi vreme, da se vratimo nazad ili da ne krenemo napred. O toj muci prolaznosti držim da govori vaskolika književnost. Neko o tome pripoveda sa više, neko sa manje tuge.