***

***

Opet me je glava prevarila u deliću sekunde. Misao je, željna predaha, posrnula. Na čas mi se desilo da zaboravim da nesreća uvek ide u svoj dom. 

***

Sad vidim, sad znam i sad shvatam. Ja imam samo ovaj jedan put. Drugi ne postoji. Drugi je iluzija, varka detinje vere. I taj put moram, treba da prodjem. Ne postoji više ni levo, ni desno, ni nazad. Samo napred. U neizvesno, nevidjeno. Bez strepnje i straha. Možda i bez nade. Ravnodušno. Ali, samo da ne odustanem od želje da saznam šta je na svršetku tog puta. Dok je te želje, istrajaću. Kad i ona počne da se gasi, moj put neće imati smisla.

***

U ovim šizofrenim, nezlonamernim kreiranjima svetova koji su jednim delom nastali od otetih naslaga ovozemaljskog sveta, a drugim delom od nepostojećeg, irealnog i neviđenog, još mogu da osetim da nije sve ništa. Da se ne rađa iz ništavila. I da plod koji u tom tvorenju nastaje ipak nije ništa.

***

Neće naš rod uništiti siromaštvo, glad, besparica i bolesti. Neće nas sa ovog sveta zbrisati neprijateljske vojske, osvajački pohodi i verski progoni. Ubiće nas neprosvećenost koje nikako ne postajemo svesni.