***

Umetnost je jedan poseban, zatvoreni svet. Ali, umetnik kao pripadnik tog zatvorenog sveta mora imati svest i o otvorenosti umetnosti prema ovom običnom, spoljašnjem svetu.

...

Sušt našeg posla je da pišemo priče o onima koji traže spoznaju i da, ako ne jedinstvene činjenice kao neka nauka, nudimo bar varijante, ili moguće odgovore na pitanja koja muče čitavo čovečanstvo od kada je prva reč napisana i od kada su prva usta progovorila. A tu je na prvom mestu pitanje smisla života, odnosno pitanje smrti. 

..

,,Verujem da je pisanje zanat kojim se otkrivaju odgonetke sudbinskih zagonetki. Sledeći tu misiju, shvatio sam da je priča čovečanstva ujedno i moja intimna priča, jer se u sudbini kolektiva iščitava sudbina pojedinca i obratno.ʻʻ

...

,,Moj put ka priči je jedna vrsta hodočašća ka onom što je jedno i jedinstveno.

Za sve što jesam i nisam učinio postoji smisleno i racionalno objašnjenje, a najracionalnije objašnjenje mojeg izbora da pričam o priči vidim u prastaroj i bezbroj puta izrečenoj tvrdnji da mrtva usta ne govore.ʻʻ 

...

Sve što se oko mene, sa mnom i sa drugima zbivalo ostavilo je neizbrisiv trag na mene kao čoveka i pisca, ali ono što mi je najteže palo u životu i što me je pogodilo strašnije nego ma čija smrt ili bolest, bila je ova rečenica: ,,Kad su bogovi stvorili ljude, smrt su odredili za njih, a život zadržali za sebe.ʻʻ

 

***

***

Nikada nije bilo lakih i lepih vremena, ali, čini mi se, došli smo do vrhunca haosa i poremećaja svih vrednosti. Izdavačkih kuća ima koliko i pisaca, a piscem sada može da se nazove svako. Ne znam samo gde su zalutale cenjene sudije književnih dela, pa iz nekih meni nepoznatih razloga promovišu besmislenu reč, nakaradni stil i ,,književnostʻʻ koja bezuspešno pokušava da imitira umetnost. Sajmovi knjiga nikada nisu bili posećeni kao danas. Samo što na tim sajmovima, koji poprimaju oblike vašara i buvljih pijaca, u moru knjiga tek poneka knjiga može se nazvati umetničkim delom.

***

Gordost je praljudski greh kojeg se treba kloniti. Zbog gordosti su prvi ljudi stradali. A danas čovek kao da samo iz narcisoidnih pobuda živi i radi. Posebno u našem poslu gordost se javlja kao krivica u antičkoj tragediji. Neretko smo je i sami nesvesni. Sama činjenica da nas drugi otuđuju i nazivaju svakakvim imenima, od čudaka do genija, nameće nam izvesnu dozu samozaljubljenosti. Onda, kada pobedimo gordost, možemo reći da smo ukrotili sebe i da smo posebno obični.

 

*

Koračam stazom lagano i mislim o sličnosti između malih, seoskih, oskudno udešenih kafana i skromnih božanskih hramova. Ima nešto u tim kafanicama što čoveku dođe poput bogomolje u kojoj okupljanje ljudi uz alkohol i strune ciganskih tamburica liči na kakvo molitveno sabranje, u kojem se čovek oseća prirodnije i u ispoljavanju svojih osećanja, bilo setnih, bilo veselih, postaje iskreniji i otvoreniji prema drugim ljudima. Čini mi se da su u kafani svi ljudi isti, nepoznatim, kao rođačkim sponama vezani, te podsećaju na jednu neobičnu porodicu.

***

Život ne može da prestane da postoji. Čak i da se po proročkim knjigama dogodi smaknuće čovečanstva i da na zemlju stigne legionar tame, verujem da će neko ostati. Makar jedan čovek na mostu. Ne zaboravite da je i posle velikog potopa, kako legenda veli, ostalo nešto pošteđenih ljudi.

 

***

Prosto, istina je jedna-rođeni smo da bismo umrli. Sve ono što se dogodi od našeg rođenja do naše smrti jeste jedan most, jedan prelaz. Svi idemo preko tog mosta. Razlike u našim koracima su samo nijanse. 

Ali, ono što poništava i suzbija pesimizam jeste činjenica da se uvek pojavi neko nov i krene našim mostom. U istom času dok neko umire, negde se neko nov rađa. Krug se obnavlja. Likovi se smenjuju. Ono što je nepropadljivo, što ostaje posle nas koji odemo na drugu stranu i što uvek traje jeste sam most.