Dobar čovek

Dobar čovek

Zašto je dobar čovek istovremeno usamljen u ovom svetu? Zar je dobrota po nekakvom božanskom promislu osuđena na nemilost sudbine, okružena večitim upornostima zlobe? Čini mi se da, kako vreme odmiče, sve manje verujem da dobro pobeđuje po onoj staroj, poznatoj, bajkovnoj formuli. Ta jadna i posramljena dobrota se bori i rešava nerešive zadatke, ali joj cilj sve više odmiče i biva nedostižan. 

Moć

Moć nije sigurnost. Moć je sigurni znak straha. 

Stid

Stid me je da govorim o tuđoj sramoti. Prećutkujem je kao da je deo neke moje nečasne misli.

Zašto to radim? Treba da obelodanim na šta su sve ljudi spremni kako bi zadovoljili svoje pokvarene i izopačene želje i potrebe. Jer, nikada ne znamo kada i u kome se može probuditi ljudskost i savest.

POLA ČOVEKA

Budala

Razlika

Između muškarca i žene postoji ogromna i neizbrisiva razlika koja se najtemeljnije da uvideti i odraziti u ljubavnim odnosima. Žena kad se zaljubi i kad počne da voli, emotivnija je, divlja, neobuzdana. Ne plaši se ničeg. Muškarac ne poznaje sebe kad oseti ljubav. Izgubi svoju snagu koja ga održava i pravda njegovo ime jačeg. Muškarac, čak i onaj koji u nekom trenutku nadvlada svoju gordost i orobi svoje strahove, prolazi kroz pakleni ponor hvatajući se u koštac sa voljenim bićem. Ali, nikad ženi ne priznaje postojanje tog ličnog, duboko u duši izgrađenog, pakla. Suviše je gord da bi priznao da se plaši. Žena, zaslepljena i opsednuta muškarcem svojih snova, ponajčešće ni ne vidi tu mušku kukavnost, preleće preko nje kao preko nepostojanja, prolazi kroz nju kao kroz vazduh. Dok se ona bori da zadrži svog muškarca, muškarac se opire i beži nastojeći da joj ne pripada.

Kakva ludost! Kao kakva neobična igra u kojoj je pobednik onaj koji izgubi. Onda nije čudno što su mnogi u ljubavi nesrećni.

Sveta tajna

Sveta tajna

Scena na nebesima.

Dve svetlosne pojave, dva glasa.

- Čija je ono sahrana? – pita jedan radoznalo.

- Neko je ubio ljubav… – odgovara drugi mrzovoljno.

- Zašto niko ne plače?

- Niko je ne žali. Jedna zalutala duša manje.

- Ko je ubio ljubav?

- Dosadan si. Siđi sam među njih i sprovedi istragu. Zar je to bitno? Jedan zločinac više!

Borim se da se probudim, a tako sam željan sna. Nesanice postaju sve teže i učestalije. Od ranog jutra mi stražariš nad glavom. Čekaš da zaspim, da započne košmar, pa da me dočekaš uz podrguljivi prekor. Znam, opet ćeš me ispitivati. Šaputaćeš mi da ti pokajno izgovaram usrdnu molitvu. Nećeš me koriti što sam ubio, već što sam pronašao ljubav.

Kako sam ubio ljubav? Pitaš me kako! Nisam je ubio, ubila se sama! Zašto me sad kinjiš i okrivljuješ? Znaš ti to bolje od mene. Najposle, ti sve vidiš, sve čuješ, gradiš i satireš. Sama je skočila sa te proklete terase.

- Poludela je jadnica - rekla je njena majka. - Stalno je ćutala i bila sama, čitala je tužne romane i piskarala neke nerazumljive priče.

I šta ja imam sa tim? Zašto mi bacaš svetlost u oči? Boli me! Nemam više godina za borbu. Nisam želeo ovo. Samo je došlo, nisam prizivao nikog i ništa. O, znam te, znam te i dugo ti služim! Znam kako mi sad slatko nabijaš na nos njenu žrtvu. Pogledaj malo mene. Ni ja se ne dižem već godinama. Otkako je ušla u moj život kao da se svet okrenuo, izvrnuo. Sećam se, svakog bogovetnog dana se sećam kako se smejala, kako me je gledala, kako je mirisala. Sećam se i kako joj je koža sijala. Tamna, crna koža. Garava kao nesrećna Cigančica koja luta nekud sama došla je u ovu moju tamnicu. Sećam se kako sam joj prstima mrsio uvojke duge, crne kose, kako me je izluđivala kad je prostre na one nemirne dojke kao kakav ćilim. Padala je luda, bolesna i omamljena na moje ruke. Nosio sam je, dizao kao dete, golicao je, samo da čujem njen smeh. Bio sam mrtav pre nje.

- Tiše, čuće nas neko... Videće nas... - šaputala je.

Odvodio sam je u naša skrovišta, u mraku, da nas pokrijem, da niko za nas ne zna. Krila me je, štitila i htela da me brani od zverskih jezika koji ne razumeju zašto sam u poznim četrdesetim zavoleo taj izvor strasti, radosti i neočekivane sile koja je ispunila svu prazninu u meni. A kada sam osetio da vrim, da gorim ulazeći svojim telom u nju, da u zanosu, od tog prijatnog gušenja gubim sve što jesam i postajem njen, zamrzeo sam je. Ustalasala se u meni bura milina i gneva, jer je njena koža zacelila svaku moju boru, svaku sedu vlas. I prezirao sam je kao krvnika. Pomislio sam, stradam, ali mi još malo treba, još samo malo da me uveri koliko sreće mogu da dosegnem. Izluđivala me je ta ovisnost, poželeo sam da je udavim, da je ubijem, ujedao sam je, pritiskao joj telo svojim, stezao rukama, dok me pokreti ne zabole. Ćutala je i mirno se podavala. Mislio sam, zaboleće je, mora je zaboleti, samo da budem još grublji, teži, da se spustim na nju i vidim koliko još može da izdrži. Ležala je ispod mene, ni suza joj iz tih crnih očiju nije izašla.

Znam te, reći ćeš - strasti i demoni bluda. Laž! Pravdaćeš moj pad i čitaćeš mi priču o Sodomi i Gomori. Ako sam i sazidao novi grad razvrata, i da je ona mala bludnica koja me je omađijala i zaludela, neću ti obećati pokajanje. Na sve to ću ti kazivati novu Pesmu nad pesmama, bolju, iskreniju i sa više ljubavi. Jer je ljubav jaka kao smrt*... Ne znaš! Nemoj da me obmanjuješ! Dovoljno sam gord i sebičan, ne mogu da priznam kako sam ubio ljubav. Ni u slutnji ne možeš da poznaš da je ta mlada žena ispunila svaku pukotinu koja je od tebe potekla. Sve ono što sam tebi davno poverio, a što je ostalo da me tišti kao nezaceljen, zagnojen rez, previjala je. Došla je na tvoje mesto! Nisu demoni niti drugi zli dusi. Znam tu priču o godinama, starosti i nevinosti, o grehu i dužnosti. Dužnosti sam se odrekao još onog časa kad sam joj šapnuo na uho da sam spoznao ljubav, kad sam joj ugrizao usnice sa kojih je potekla kapljica krvi. Okamenjen žarkom potrebom da joj se svetim što se osmelila da me načini podanikom koji je nekad gospodario svim mudrostima, stiskao sam joj usne, grizao ih kao adska neman, samo da što više krvi iz njih izađe. A kad su kapljice zasijale, sisao sam ih, naslađujući se čudesnim pričešćem. Njene su usne postajale zlatni putir, i niko do mene samog nije imao pravo na tu svetu tajnu.

Govorio sam joj da je lujka i glupača. Govorio sam joj da ode i molio je da ostane. Tražio sam da mi oprosti svaku lošu reč i nedelo, proklinjao sam je jer me svakim delom svog tela namerno izaziva. Nagovarao sam je da nađe drugog, mlađeg, izluđivalo me je sve muško što stane kraj nje. Pred svetom sam govorio da je klinka, da ništa o životu ne zna. Kada sam ostajao sam sa njom, poveravao sam joj najskrivenije i najdublje tajne, grlio je kao da ćemo ujutru oboje umreti, kao da za našu tajnu vezu nema vremena. Kidao sam odeću sa nje, uživao da je posmatram nagu, otvorenu, da tu tamnu kožu, okupanu u mirisima znoja i mladosti, ujedam, da uživam. Jer, moja je, pripada meni. I što sam više nasilja činio nad njom, sve se nežnije privijala uz mene, kao žena, ljubavnica, majka, sestra. Tad bih se topio i uranjao među njene dojke, osluškivao joj srce koje je u tim časima kucalo samo da meni povrati život.

Mirno je rekla:

- Otići ćeš. A ja ću te čekati.

- Ne...

- Otići ćeš, jer se plašiš.

Telom starac, srcem i umom nezreli deran. Plašio sam se da budem nečiji.

U strahu sam počinio zločin. Da li sam se branio ili napadao? Ubio sam ljubav, ali se javlja kao slatki košmar svaki put kad zatvorim oči. Na javi sam osećao gadost, gorki vazduh i strah. Kako sam ubio ljubav? Šapnuo sam joj da skoči, navijao sam za smrt, jer sam znao da je tu negde, blizu i da me čeka, a ne smem da joj pođem u susret. Zato je skočila noćas. Ali, ja ti ni sad neću priznati kako sam ubio ljubav! Možeš lance da mi staviš na ruke i noge, možeš da me zatvoriš u tamnicu da robujem kaznu. Pričaj mi sad o tom strašnom sudu. Nabrajaj sve moje pogreške, podsmevaj se, rugaj, jer ni to ne razumeš. Izučio sam tvoju nauku i propovedao je drugima. Govorio sam: to je istina, to je život, to je mir. U premudrosti se nije rađala ljubav, već samoća koja je posejala zrno nemira, i to zrno je dalo mnogo ploda. A kad je došla, nebesa su se potresla od radosti. Zar se nisu oglasila zvona na svim hramovima? Ja sam ih čuo! Da, kao u onoj pesmi, u onim stihovima koji su opevali moju tragičnu krivicu...

To se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute...*

Zalud ti kazujem sve ovo. Ne zaslužuješ moju pokajničku ispoved. Nema na tvom prestolu nikakvih čudesa koja bi mogla da mi ponude nove bisere! Tu su sve brane, prepreke i nemaštine. Stvorio sam imperiju, bolju od rajskih naselja. Sad mi zavidiš, besno i ogorčeno me gledaš jer imam smelosti da se drznem, da se ogrešim o svete zavete. O, kad bi zaveti pojasnili šta je to što brani ljubav, pa i u mojim tužnim godinama, kad bi norme bile jasnije i ljudskije, i kad bi božanstvo poželelo da se ne ratuje više... Ne bih ubio ljubav. Oživeo bih je još veću, smeliju i izrodio bih decu sa njom, napravio dom, uzeo je za ženu. Ali, ti reče da ne smem. Poverovao sam, misleći da je to tvoje dobročinstvo i spasenje, misleći da u nesebičnom milosrđu sastavljaš jedinu istinu. Istina je bila naš Edemski vrt za koji drugi nisu znali, onaj vrt u kojem mi je ispovedila svoju misao:

- Još stotine godina da prođu, čekaću te. Vreme je malo, nepostojano. I da me bičuju kao bludnicu, i da na mene bace anatemu, neću plakati. U paklenom kazanu ću voleti i tvoju starost i sve tvoje zle niti, i to što danas jesi, jer za drugo ne znam.

Nije bilo zmije, nije se prikrao satana među nas, i nije bilo nikakvog drveta. Utekao sam iz našeg Edemskog vrta. Nisam bio proteran, već sam bežao kao da me sopstvena duša juri.

Sada sam ništa, nula, praznina, sujetni, besni vitez bez oklopa, tu, na bojištu, gde krv samo lipti, krv sa onih usnica koje su se razbile u ponoć, tačno u onom trenutku kad smo doživljavali najčudesnije orgazme i kad nije bilo pretnji po nas. Pozivaš me da obnovim razrušenu zidanicu koju sam ti nekad prinosio, a koja je pukla kao grančica kad je ušetala u moj svet. Zalud reči, zalud molitve, zalud novi hramovi! Lutam kao siroti starac i čekam da mi vreme udeli novu godinu crnine i žala. Žedan i gladan, ne ištem ništa! Kako je strašno biti sam, jer samoća je jedna od najsigurnijih putanja ka samoljublju. Slep da vidim, nem da se odreknem sebe, sav nadut od fanatizma, od glupih i ispraznih mudrovanja, kojima sam se služio kao advokat zlatnih normi i jedinog vlastodršca, izrastao sam u lažova, razbojnika i krijumčara. Podarila mi je bisere, a ja sam ih bacio pred svinje.

I ako je od ono troje što ostaje najveća ljubav, onda sam počinio najveću strahotu čovečanstva, najveće zlodelo od kojeg svako jutro perem ruke, i ponavljam lažnu utehu da sam samo pao u iskušenje, nesvesno, zalutao, poblesavio. Samo da odložim priznanje, da zažmurim kad se ispišu slova rečenice: Kako sam ubio ljubav?

Na nebesima muk. Glasovi su ućutali. Poraženi i posramljeni rešili su da prećute jednu zalutalu dušu, jednog zločinca. Jer, zaslepljeni svojim učenjem i zavetima, nisu razumeli ni reč!

---

* Pesma nad pesmama

* Santa Maria Della Salute, Laza Kostić

Kobna lepota pripovedanja

Kobna lepota pripovedanja

Ja sam tvorac i uništitelj, sluga i gospodar sveta koji stvaram i razaram. Ja sam gorda i ponižena laž koja otkriva najveću istinu u nesebičnoj ljubavi prema lepoti koja nastaje u savršenstvu jezivog bolovanja. Ja sam deo neumoljive i surove prolaznosti, deo koji teži da bar na trenutke okusi čari željene večnosti.

Moj Edemski vrt je malo carstvo na nepostojećem mostu između neba i zemlje. Ako taj most izistinski ne postoji, zašto me Svemogući Tvorac proteruje iz njega i opet njemu vraća? Zašto mi podmuklo potura zmiju i od zmije me spasava? Ili to ne čini Bog? Već ja! Samo ja obmanjujem sebe iskušenjima!

Ja sam heroj i kukavica. Od mogućeg stvaram nemoguće, fantazijsko od realnosti. Od onoga što nije i jeste pravim novi život. Ja zaustavljam vreme. Možda sam Antihrist, lažni spasitelj novog doba. Možda sam prorok koji nezemaljskim čudima uboge isceljuje.

Ja sam čovek bola i radosti.

Ne mogu da prestanem da plačem, a smejem se besprekidno.

Ja sam tragični junak jedne drame čija se radnja odvija u prostoru koji ne postoji, u vremenu kojeg nema, sa ljudima koji nisu ni bestelesne sile, niti su satkani od krvi i mesa. Ja sam ništa i ja sam sve. Zbir nepomirljivih suprotnosti boravi u meni. Parnjak sam Svemogućem Tvorcu, jer se drsko usuđujem da popravim ono što je već napravljeno, da dozidam izgrađeno. Otuda dolazi moja tragička krivica, koja biva svakim danom sve veća i sramnija, i liči na doživotno pripisanu robiju. Jer sa krivicom se rodih, u grehu me iznese mati na ovaj svet, i greh roditeljski se uli u mene u trenutku mojega začeća. Da, čovek se kriv rađa. Čovek je kriv dok je čovek! I kao takav, bez pokajanja i ispovedanja ljudskog sagrešenja koje nasleđuje, ja čovek razuma i strasti, sa sobom se borim. Kao da mi nisu dovoljne sve druge nečiste sile, već i sebi postajem neprijatelj. Sebe mrzim i proklinjem, sebe volim i tešim. A Bogu zameram i zavidim na samo Njemu mogućim delima. Gotovo nesvesno pokušavam da ga nadvladam, da ga porazim i stvorim nešto više, plemenitije, nešto duhovnije. Zato me Bog retko pogleda milošću svojom. Zato smo nebo i ja u sukobu, a zemlja me u sumnji odbacuje. Živi me sa podozrenjem zagledaju, mrtvi me ne zovu, samo mi imaginarna lica dolaze u posetu. I krijumčarim misli po hodnicima izmaštanih svetova i dimenzija, krišom ih prenosim u ovaj svet, pokušavajući da se izdignem i izbegnem moguće psihičko rastrojstvo. Kao da ne pripadam nikome, i kao da se oko mene sva bića otimaju.

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemam sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla.

Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje.

Biće da su se obistinile reči najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, čiji drugi dolazak čekamo?

Ili odmenjum Hrista koji kasni?

Ili njegovog drugog dolaska neće ni biti?

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem. Naivno branim svoje zvanje, kao da branim sopstveno telo. Ako sam anatemisani otpadnik jedne svete crkve, ako sam odmetnik i maskirani nečisti duh u odeždi anđela, moj poziv je neka nova religija bez bogova. Obožavam istinu. Jedina istina je da smo rođeni da bismo umrli. I to je priča koju valja pripovedati, i koju su pripovedali mnogi pre mene. To je priča koja se pripoveda otkako su prva usta progovorila. A put pripovedanja je kobni put po onog koji pripoveda. Kažem kobni, jer je lepo i opasno govoriti o prolaznosti svega što se rodi, o propadljivosti svega što živi i diše. Neminovno je, umrećemo svi, i nikog od nas neće biti. Pitanje je šta smo uradili prolazeći na kobnom putu naše priče... Svaki čovek je pojedinačna priča, jedan vredni delić opšte priče čovečanstva, kao organ velikog organizma koji će umreti, ali i ostati u životu. 

U nemogućnosti da govorim, ja sedim i beležim. Pišem priču, pripovedam. Strpljivo, pažljivo i neumorno. U mrklom mraku tražim zračak svetlosti, kao da se iskupljujem zbog tragičke krivice. I tad se radujem jer me pisanje boli, i bolujem svoju radost. Priča je moj izlaz i moja tamnica. Pisanje je moja strast i glas razuma koji šapuće da je sve nemoguće moguće.

Kome i kako objasniti tu kobnu lepotu priče i pričanja? Kako ispričati priču koja usmrćuje i vaskrsava? To se ne da ispričati! To tragično savršenstvo pripovedanja, to sudbinski predodređeno krvavo i mučno iznedravanje iz sebe onoga što bi moglo biti i vaše i moje. Kako je teško pričati o priči! Možda, ipak, treba da ćutim, da pustim priču da sama progovori svojim glasom. Da se povučem, da ostanem u njenoj senci kao nemi nepoznati pripovedač, čije su ime, lik i osećaji bezvredni. Tako je najbolje. Ali, i najteže. Jer, ostaje u meni da živi kobna lepota priče kao otrovna kap krvi koja donosi ozdravljenje.