...

...

...

Senke

Senke

,,Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto mene.’’

Ivo Andrić

 

,,Woman praying'', Van Gogh

Ni proleća, ni zime. Ni sunca, ni snega. Kao da se i priroda pobunila protiv ustaljenih pravila, pa povela bitku s kalendarskim računicama. Vetar neki mrzovoljan, kreće se lenjo i šapuće kao pospani duh. Nebo nije ni sivo, ni plavo. A sve miriše na kišu. Nigde teškog oblaka. Sunce se ni ne nazira.

Otkad znam za sebe na ovaj dan uvek bude ružno vreme. Kiša, vetar, mi hodamo po blatu, kukamo jer je hladno i ponavljamo kako nema zadušnica bez vetra i kiše. A ove februarske subote ništa nalik tome. Sveće mirno i pažljivo dogorevaju. Plamen poslušno leluja u mrtvom vazduhu. Zapršti ponegde vosak, kane kao suza na smirenom liku. Sve nekako dosadno i pospano. Biće da su mrtvi zaboravili žive.

Pogledom pređem oko sebe. Ljudi se rastrčali, ređaju hranu za pokoj duša, žene uzdišu i brišu noseve. Ta poznata predstava ožalošćenih živih nad mrtvima me nikako ne uznemiri. Dok ne krenu da se pojavljuju one žene. One koje prve dođu i poslednje odu. Tihe i neme kao bezglasni aveti. Sa čvrstom tugom koja živi u njima kao neprobojni kamen i koja se odaje u njihovom sporom hodu, držanju, pokretima ruku, pogledima koje sramežljivo skrivaju, u tihom glasu i rečima koje ni same ne čuju kad ih izgovore. One žene koje kao senke plove ovim svetom, ne dodirujući zemlju, večno stremeći ka onom svetu, bilo da je u podzemnom ili nadnebeskom prostoru. Eno je jedna, eno je druga, treća, četvrta, peta. Prolaze tuda kao sestre koje se ne poznaju, kao jedno biće čija se duša rasula na jednaka tela u crnim haljinama. Sve blede i ispijene u licu, sa očima koje su presušila od besprekidnog plakanja, sa modrim usnama koje su izgubile svaku životnu svežinu u teškim uzdasima. Obrazi im od prerane starosti, koju tuga neminovno nosi, išarani jezivim brazdama koje se samo u starice mogu videti. Sve precvale, otupele od bola, mislima i osećanjima izmeštene iz ovog sveta u kojem se još peva, živi i rađa, crne kao senke koje lelujaju u praznini i pustoši sa pitanjima upućenim dalekom i večito ćutljivom Bogu. Tamo, pred velikim crnim spomenikom, koji se među svim spomenicima izdiže kao kakva naročita kuća, sedi jedna žena. Ima već neko vreme kako svakim jutrom, dok ustane i popije prvu kafu, žurno ide na grob sina jedinca. Nije mu bilo ni dvadeset. Čekala ga, odbrojavala dane, mučena jezivim pričama o stradanjima na dalekom ratištu, proganjana crnim slutnjama u snovima, molećivo je prizivala Boga samo da ga živa vrati kući. Stigao je sanduk sa delovima tela. Poginuo. Narod proklinjao i državu, i rat, i političare. Plakale žene i tešile ožalošćeni majku. Posle se jedno po jedno odvajali od nje i ostavljali je da jednako žali za sinom jedincem kojeg je izgubila dok je kao vojnik ratovao braneći zemlju. Vlasti joj nudile utešne pohvalnice i odlikovanja za časnu borbu. Njoj bilo svejedno.

Nedaleko od nje jedna krupna, lepuškasta žena, kose do pola leđa, bele kao sneg. Ozbiljna, u licu hladna i više namrgođena nego tužna. Koža joj nekako drugačija, svetlija, sjajnija. Koža koja još uvek, uprkos nemilosrdnoj prolaznosti vremena i nedaćama koje je to crno vreme donelo, ne gubi naročitu ženstvenost i otmenost. Ali, crne, kao nacrtane, tanke i izražene obrve, nadignute nad očima kao dve zlokobne linije, čine ženu grubom i nedruželjubivom. Ona retko dolazi na grob svoje ćerke. Tek o godišnjim pomenima i Zadušnicama. Valjda i sama zna da joj je zalud da stoji pred grobom i da je svejedno koliko će sveća zapaliti, koliko cveća doneti, menjati u vazama kad uvene i gde će svoje pitanje postavljati. Jer, ničeg nema. Ni odgovora, ni smisla. Ni pravde, ni pravila. Ta žena je lekarka. Nije meštanka, doselila se pred penzionisanje. Muževljeva porodica joj je iz sela, pa je po želji muža ćerku posle duge i teške bolesti sahranila na seoskom groblju. Ljudi su često žalili njenu sudbinu, jer je toliko dece izlečila, a svoje nije. Došla neka neizlečiva muka i ćerka joj ubrzo umre. Nije ni bolovala dugo. Mučila se samo pred samo umiranje. Kažu da je molila mater da legne pored nje, da je zgrli kao nekad kad je bila mala, samo da prođe. Tako i bi. Žena se priljubi uz slabašno telo tridesetogodišnje devojke, obgrli je rukama, svoju glavu digne iznad detetove, tako da joj bradom dodirne samo teme, stisne zube tako jako da joj se učini da će popucati od jeda, besa i gorčine. I devojka zaspi. A ženi grunuše suze. Tako snažne i krupne suze da ne može da ih suzbije i zaustavi. Ali, i njenu žalost narod prežali, pa je posle, zbog drčnosti i česte nervoze, ljudi počnu kuditi jer je neljubazna i oštra, jer grdi majke koje nemarno drže dečije bolesti. Počnu joj zamerati i govorkati da je šenula pa sad nad njima iskaljuje svoj jad, kao da su joj oni krivi što joj se desila tragedija.

Već neko doba prođe i pomislim da je vreme da krenem kući, ali me zadrža žena koja se pridiže sa druge strane staze koja deli grobove. Jeza me podiđe. Ne viđam je već neko vreme, pa mi se učini da grešim, da je neko drugi, ili da je neki leš ustao i izgubljeno šeta po groblju. Ali, dok žena opazi mene, klimajući glavom u znak pozdrava, poznam lice moje strine. Zbunim se, u strahu da joj priđem, da joj pružim ruku, upitam kako je, samo joj otpozdravim:

- Zdravo, strina. - i spustim glavu.

I ranije je bila suvlja, viša rastom, sa izraženim jagodicama na licu, koje su iskakale od mršavosti, a sad se sasušila sasvim. Od nje ostali samo kost i koža. Presavila se u leđima, pogurila kao kakva sasušena stabljika koja ne rađa i ničemu ne služi. Mrtvac, mrtvac! Tu je sahranila sina. Ostalo joj još dece. Ovaj joj bio najstariji. Rođeni smo iste godine, sećam ga se kao dobrog i vaspitanog deteta iz ugledne, domaćinske kuće. Sad se samo sećam, pa mi dođe žao i krivo što sem sećanja ništa nemam, i što su mi i ta sećanja nemila i neprijatna. Naši su se zavadili, glupo i nepromišljeno kao što to u svakoj našoj familiji biva, pa smo se i mi kao deca gledali sa nekim stidom, neprijatnošću što smo rođaci, a opet daleki i nepoznati. Kako smo odrastali, manje smo marili za sukobe starijih, pa nam je bilo drago što smo svoji, od istog prezimena, zajedničke krvi, vršnjaci i prijatelji. Ne znam šta se desilo. Valjda sam Bog zna, a i on ne da pristupa tajnama. Mladić je poginuo. Ubijen. Slučajno ili namerno. Mati mu je sedela u porodičnoj kući. Hladna kao grob, oduzeta kao kakav invalid pred smrt. Oko nje nekoliko žena, ono dece što joj je ostalo. Prilazili joj ljudi, izjavljivali saučešće, a ona samo ponavljala:

- Hvala. Hvala. Hvala.

U grobljanskoj tišini sobe širilo se to njeno hvala, plovilo među nama koji smo došli da joj pokažemo da saučestvujemo u njenom bolu zbog nejasnog gubitka deteta, dizalo se, probijalo zidove, ploče i krov na kući, izvijalo se i gubilo u nebesima. Sve tiše, umornije je izgovarala to svoje hvala, kao da se gasila od iscrpljenosti. A onda bi opet pojačavala snagu svog glasa i jednako nastavljala kako joj ko priđe:

- Hvala. Hvala. Hvala.

I na njenom licu poznam onaj trag što je izdaje. Nema na njoj ni znaka života. Crna odeća je progutala i od nje načinila nekakvo zastrašujuće biće. A sin joj posle smrti još bi proglašen krivim. Tako se bar pričalo. Kriv za sopstvenu smrt čija se smisao nije saznala, niti će se ikad saznati.

Stegne me nešto pod grudima. Setim se pokojnog brata, pa i meni postane nejasna ta logika umiranja. I taman da i ja počnem da razvijam i odmotavam svoja pitanja koja su se sabila u nekom nizu, tražeći puta do odgonetki, začuje se pojanje i raširi se miris tamjana. Uz sveštenika ide mladić, pomaže mu i prislužuje, trči za njim po groblju i uči se svom budućem zanatu i službi. Pop žuri i molitvu skraćeno čita ne bi li stigao da opoje što više mrtvih. Tu gde je sad zastao zaustavila ga je žena sa dečakom. Dete se privija uz njenu suknju i sklanja se, kao da je šta rđavo uradilo ili se od njega nešto traži što ne zna ili ne želi da uradi. Žena se sa osmehom zahvaljuje popu, pokorno se klanja, celiva mu ruku i dotura u džep mantije svežanj para. Pop se žurno rastaje, guta ono žito i pogaču što je uzeo sa groba i, ne gledajući ni gde gazi, trči i uzvikuje ,,Amin, Bože! Zbogom, majko!’’

Pre više od godine nesrećnica je sahranila ćerku. Ostao joj sin, oženjen. Od njega ima dve devojčice, a od ćerke ovog dečaka. Ćerka joj bila lepa, visoka, krupna devojka. Ako je bilo ljudskog bića za koje se moglo reći da puca od zdravlja, onda je to ćerka ove žene. Ona je bila jedna od onih devojaka za koje se kažu da je kao jabuka lepa, rumena, okrugla u licu, pa sve miriše od mladosti i životne snage. Udala se, rodila muško i razbolela. Gde je sve nisu vodili, tražili joj leka i pomoći, ali ništa! Bolest samo stoji u mestu i ćuti. Niti se bolest povlači, niti žena da umre. Prođe mesec, dva, nastupi treći. Ništa. Najposle se okrenu crkvi. Prvo mati, pa za njom i cela porodica. Preobrate se, počnu da poste, da se pričešćuju i mole nedeljom i praznicima. Ne prođe mesec dana, učini im se da nešto na bolje može ići, ali devojka padne u krevet i samo se ugasi. Kao nebeska svetlost, kao sijalica u sobi, kao sveća kad dogori. Samo nestane. Da li joj je Bog pomogao ili odmogao šaljući joj smrt, i to ostade tajna. Posle njene smrti samo joj mati nastavi da ide u crkvu. I to još više, strastvenije krene da ljubi Boga i svoju veru. Počne da drži stroge postove, da i unučiće uči kako je Bog dobar i milostiv, sve nam daje, pa treba da mu ugodimo i da mu budemo zahvalni svakom rečju, mišlju i delom. Muž joj umre od tuge za ćerkom, a sin i snaja se otuđe ne mogavši trpeti njenu pobožnost. Žena se zakloni za veru uzimajući je kao oružje i štit, pokorno pominjući Božije ime i Presvetu Bogoridicu koji su joj darovali unučiće da je vesele u starosti. Neretko je nasmejana, ali crninu ne skida. Kad je pogledam onako zacrnjenu, sa gorkim osmehom na licu, i ono jadno dete koje se matere neće ni sećati, jer će mu male godine izbrisati majčin lik, nešto novo se probudi u meni, neka ljutnja. Ali, samo na trenutak. Setim se one stare pouke da se davljenik za slamku hvata.

Najzad odlučim da krenem kući. Vreme već odmaklo. Vidim još lelujavih senki kako lebde oko grobova. Vidim onu ženu što joj je ćerku ubio jedan samo zato što mu je rekla da ga ne voli. A on nju voleo, pa nije mogao da trpi neuzvraćenu ljubav. Uzeo pištolj i ubio je. Odrobijao i nestao negde. Niko ga nikad više nije video. Ženi ostao samo ćerkin grob kao robija, kao druga kuća u koju nerado stupa i crnina koju ne skida već više od dvadeset godina. Vidim i onu što joj dečak poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ona samo sedi i plače. Raširila je sve što je od kuće donela, pa sela pred grob i plače. A glas joj se ne čuje. Rekao bi čovek da je umrla i sad joj ostale oči otvorene da iz njih u suzama istekne sva tuga iz njene duše dok se sa telom rastavlja. Vidim i onu što joj se sin utopio, lovio ribu, čamac se prevrnuo, voda ga sakrila i nosila, celu noć ga tražili. Ostalo dvoje dece za njim, snaja ih odvela, otišla svojima. Mlada, a već udovica. I onu što je sva naduvena, otečena, šira nego viša od težine, pa ne može ni da hoda. Jedinac se oženio rano, doveo snaju mladu, sirotu, dete nije napunilo ni mesec dana, on podlegao na motoru pod kamion. Sad to dete odraslo, prešlo očeve godine života, isti otac. Lep, samo krupniji i viši, vedar momak, pa joj sve milina kad vidi da ima utehu u zameni, kad sina već nikako nema. I primičem se izlasku, sa mučninom u stomaku, želeći da se što pre sklonim odavde, ali me noge izdaju, klecaju u kolenima. Čujem popa gde negde poje ,,Vječnaja pamjat’’, stane da me guši miris popaljenih sveća i tamjana što se razleže po groblju. Ali, kraja nema. Opet jedna senka. Pod jelom se skupila jedna gospođa, sama kao kakva grešnica koja se od sveta krije u stidu. Za njenog sina ni molitve nema. Pričali ljudi da se ubio, a za takav greh Bog nema milosti. Više nje grobovi dvoje mladih, koji su se kao oni stari Šekspirovi junaci ubili zbog zabranjene ljubavi. Davno je to bilo, ali još se u selu pripoveda ko je kriv, da l’ njeni što su branili da je uzme siromah, ili njegovi što su u obesti proklinjali nju miraždžiku.

Idem i borim se sa senkama koje nisu ni žive ni mrtve. Plaše me njihove crnine. Unose jezu i strah u moje žile. Sve liče jedna na drugu. Sve su iste. I vraćaju me onoj koja je meni bliska. Koju gledam već godinama. I pitam se svaki put kad je vidim. I sve bih i nju da pitam. Kako živi? I zašto? Ali se ugrizem za jezik. Jedinca je izgubila. Jednog jedinog. Sa mukom ga rađala, podizala, sa ratišta dočekala živog i zdravog. I onda jedno leto. Progutala ga lukava voda. Kažu stariji da od vode nema ništa gore. Vatra se vodom gasi, a vodu ne gasi ništa. Voda je valjda kao i tuga. Nju ni smrt neće da spreči. Sve razara, sve uništi.

Sa teskobom se vratim kući. Pomislim opet na sve one žene sa groblja. Stanu da se ređaju preda mnom i da se guraju među sobom. Majka vojnika, doktorka, strina, pobožna žena sa unučetom, ona uplakana, ona krupna što će pući od tereta koji nosi u sebi... Sve se stanu komešati, igrati preda mnom i stapati u jedan crni lik. Ispreplitale se njihove tuge i crnine, izjednačile i združile u jedno. Obuzme me neki nemir, koža mi postane tesna, učini mi se da će popucati koliko me steže. Kao da telo nije moje, već mi se duša preselila u drugo, tuđe telo. Kandilo bespomoćno tinja pred ikonom Bogorodice. Pogled mi padne na brojanicu od Bogorodičine suze. I kroz misli mi protutnji onaj stih- Ženo, eto ti sina*.

Odjednom mi krenu suze. Ne sećam se da mi je ikada bilo tako teško i da su mi oči iskapale toliko suza. Liju, padaju, sve u naletu. Ne brišem ih, jer samo naviru. Jedna za drugom. Kao da oplakujem sve mrtve koji su sahranjeni otkad je sveta. I najzad shvatim. Najzad mi postade jasno da njih samo tuga drži u životu. Da nema tuge, ne bi živele. A kad ta tuga reši da ih oslobodi, da raskida lance kojim ih je vezala, da ih otpusti od sebe kao zatvorenike iz tamnice, i njihova srca će popucati. Dok je tuge, koju grle i ljube u zamenu za čeda koja su izgubila, dišu i postoje, makar i kao senke. Tužeći, iznova i iznova vraćaju ono što su izgubile. Jer, tuga vraća mrtve u život, vaskrsava sahranjene, a njih, te crne senke, te majke koje su nadživele svoju decu, stavlja u prividnu smrt. Tugom se teše i leče, verujući da se bliži onaj čas nepostojanja.

---

* Jevanđelje po Jovanu, 19, 26.

***

,,Jer, ono što jednom naše oko vidi nikad se posle oku ne vraća. Lepota je upravo u čari jedinstvenog trenutka.''

(,,Preživeli leš’’)

***

***

Nije ni devojka ni žena, već je u onom dobu kad ženstvenost stoji na granici između nevinosti i zrelosti. Tad je žena najbolja, najsjajnija i najvrednija. Tad najviše pleni i zaluđuje mušku dušu. I upravo u tim godinama žensko stvorenje doseže vrhunac svojeg savršenstva, njena lepota se prokazuje kao božanstveni blagosloveni zrak koji treba uhvatiti da ne iščezne, da se ne ugasi u samoći. Prekoračila je zbunjenost devojčurka i prestala je da se stidi sebe, ali još nije ni sasvim žena, nije rađala, i telo joj se nije odreklo seksualnosti zbog majčinstva. Zbog takve žene vredi umreti, vredi poludeti. Takva žena nema cenu.

  (,,Preživeli leš'')

 

...

Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!
(,,Strah'') 

***

Živimo u svetu u kojem se ne biraju reči, u kojem su misli rđave, osećanja prljava. I skloni smo povređivanju ljudi, ponajčešće onih koji ni za šta nisu krivi.

Hoćemo li se ikada spasiti od skrivenog demona koji živi u nama?

Sloboda

Ne postoji uslovljena sloboda.

Ako je uslovljena, onda je sloboda dovedena u pitanje. 

Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put kao objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Lica

Lica

Već godinama se noći ne menjaju. Ne iznenađuju me nekim čudesnim promenama. I dan mi uvek počinje isto. U onom svečanom času, kad više nema ni najmanjeg prostora na zemlji za ma jednu česticu mraka, i kad je najurena noćna tama u neki nepoznati i daleki, gotovo nepostojeći prostor, na moje prozore pokucaju ista lica. Ona davnašnja i zaboravljena lica, koja pred mojim vratima stoje kao na molitvi, sklopljenih ruku i uplakanih očiju, bezglasnim šapatima vapeći za malo sna, odmora i spokoja.

Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav stravičan greh. I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, već nestanu. Kao da ih nije ni bilo. Kao neuhvatljivi delići vazduha, dižu se u nebesa, daleko, iznad svih svetova, lebdeći na nekim stazama koje moje noge ne dotiču. I dok se osvrnem, sukobljavajući se sa nemilosrdnom dnevnom svetlošću koja ne mari za umor mojih očiju, nikog od gostiju nema. Zažalim što dan sporo odmiče i što mi sati ne udovoljavaju, već me puštaju da sa nestrpljenejm iščekujem taj poseban trenutak. A onda opet. Iznova. Veče. Noć. I kratkotrajni čas pred samo rađanje sunca. Jedan čas i ništa više. Kao jedan dah. Kao jedan mali, sićušni život koji niko sem mene ne proživi.

Tragični konmicar

Tragični komičar

Počinjem sebi da ličim na junaka antičke tragedije. Prokletstvo zbog narušavanja ustaljenog poretka, gnev nedosežnih božanstava. Tragička krivica koja se ogleda u mojim nemirnim traganjima i kazna u nemogućnosti da otkrijem smisao svog postojanja. Negativni junaci koji ometaju svaki moj pokušaj da se oslobodim i prestanem da grešim. Čekam peti čin. Zapravo, možda je taj peti već otpočeo.

Tragedija mog posla se ogleda u mojim komičnim sukobima sa svetom. Nesporazumi između okoline i mene nabijeni su napetošću i nerešivim zadacima koje pokušavamo da rešimo, ali nam ne polazi za rukom. Ja idem na jednu, oni na drugu stranu. I ja zaplačem kad oni počnu da se smeju, a njima naviru suze kad mene obuzme nezasiti smeh. Čini mi se da se nikada nećemo sprijateljiti. Za sve je kriva ova nekontrolisana strast koju osećam prema svom zanimanju i pozivu. Ali, još uvek ne želim da prestanem da pišem.

...

 Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada.

 

...

...