***

Prostom i malodušnom narodu su najlepše i najdraže one priče koje su pune sočnih laži i prostakluka. One zadovoljavaju duševnu glad bednika. I uvek su, kao po nekom strogom pravilu, ispripovedane tako da su miljama daleko od istine. 

***

Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama... To pisanje... Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

 

***

Umetnost je jedan poseban, zatvoreni svet. Ali, umetnik kao pripadnik tog zatvorenog sveta mora imati svest i o otvorenosti umetnosti prema ovom običnom, spoljašnjem svetu.

...

Sušt našeg posla je da pišemo priče o onima koji traže spoznaju i da, ako ne jedinstvene činjenice kao neka nauka, nudimo bar varijante, ili moguće odgovore na pitanja koja muče čitavo čovečanstvo od kada je prva reč napisana i od kada su prva usta progovorila. A tu je na prvom mestu pitanje smisla života, odnosno pitanje smrti. 

..

,,Verujem da je pisanje zanat kojim se otkrivaju odgonetke sudbinskih zagonetki. Sledeći tu misiju, shvatio sam da je priča čovečanstva ujedno i moja intimna priča, jer se u sudbini kolektiva iščitava sudbina pojedinca i obratno.ʻʻ

...

,,Moj put ka priči je jedna vrsta hodočašća ka onom što je jedno i jedinstveno.

Za sve što jesam i nisam učinio postoji smisleno i racionalno objašnjenje, a najracionalnije objašnjenje mojeg izbora da pričam o priči vidim u prastaroj i bezbroj puta izrečenoj tvrdnji da mrtva usta ne govore.ʻʻ 

...

Sve što se oko mene, sa mnom i sa drugima zbivalo ostavilo je neizbrisiv trag na mene kao čoveka i pisca, ali ono što mi je najteže palo u životu i što me je pogodilo strašnije nego ma čija smrt ili bolest, bila je ova rečenica: ,,Kad su bogovi stvorili ljude, smrt su odredili za njih, a život zadržali za sebe.ʻʻ

 

***

***

Nikada nije bilo lakih i lepih vremena, ali, čini mi se, došli smo do vrhunca haosa i poremećaja svih vrednosti. Izdavačkih kuća ima koliko i pisaca, a piscem sada može da se nazove svako. Ne znam samo gde su zalutale cenjene sudije književnih dela, pa iz nekih meni nepoznatih razloga promovišu besmislenu reč, nakaradni stil i ,,književnostʻʻ koja bezuspešno pokušava da imitira umetnost. Sajmovi knjiga nikada nisu bili posećeni kao danas. Samo što na tim sajmovima, koji poprimaju oblike vašara i buvljih pijaca, u moru knjiga tek poneka knjiga može se nazvati umetničkim delom.

***

Gordost je praljudski greh kojeg se treba kloniti. Zbog gordosti su prvi ljudi stradali. A danas čovek kao da samo iz narcisoidnih pobuda živi i radi. Posebno u našem poslu gordost se javlja kao krivica u antičkoj tragediji. Neretko smo je i sami nesvesni. Sama činjenica da nas drugi otuđuju i nazivaju svakakvim imenima, od čudaka do genija, nameće nam izvesnu dozu samozaljubljenosti. Onda, kada pobedimo gordost, možemo reći da smo ukrotili sebe i da smo posebno obični.

 

*

Koračam stazom lagano i mislim o sličnosti između malih, seoskih, oskudno udešenih kafana i skromnih božanskih hramova. Ima nešto u tim kafanicama što čoveku dođe poput bogomolje u kojoj okupljanje ljudi uz alkohol i strune ciganskih tamburica liči na kakvo molitveno sabranje, u kojem se čovek oseća prirodnije i u ispoljavanju svojih osećanja, bilo setnih, bilo veselih, postaje iskreniji i otvoreniji prema drugim ljudima. Čini mi se da su u kafani svi ljudi isti, nepoznatim, kao rođačkim sponama vezani, te podsećaju na jednu neobičnu porodicu.