Zakon vremena

Zakon vremena

Sedela mi je u krilu. Ispijali smo kafu iz jedne šolje. Prolazila mi je prstima kroz bradu i mazila me po obrazima.

Nikada više neće se dogoditi ovakav trenutak. Nikada neću moći da vratim vreme i da ponovo osetim slast njenih usana.

To je zakon vremena. Zakon prolaznosti. Neponovljivost i neuhvatljivost savršenog časa koji je već na izmaku kad se začne.

Zato nisam smeo da dopustim da mimo mene prođe lepota Jelenine ljubavi, da ispustim šansu koja mi je došla sama, da bacim nagradu.

Poljubio sam je.

Pogledala me je. Uozbiljila se i pitala sa nekom tugom:

- Jesi li dobro?

- Dobro sam. Biću dobro. Samo uvek budi uz mene.

- Biću uvek uz tebe.

- Nemoj nikuda da odeš! Nemoj da me ostaviš!

- Ja ne mogu da te ostavim. Mogu da odem samo ako umrem.

- Nemoj ni da umreš. Ne smeš da umreš! Ne smeš zbog mene!

Čuda

Otkako postoji ovaj svet rađaju se ljudi koji veruju u čuda. U tim ljudima kao da živi nekakva iskonska želja sebičnih i poniženih smrtnika da se dokuče daleke i nedostupne tajne ili potreba da se mudruje nad sasvim jednostavnim pojavama, događajima naše svakodnevice.

Odnekud slutim da vera u nezemaljske i božanske sile izrasta u trenucima ljudskog očajanja.

I čovek i danas traži čuda. U netruležnim moštima podvižnika i svetaca, u neobjašnjivim znacima iz prirode, u naprasnim ozdravljenjima teško obolelih, u suzama na ikonama svetitelja. I sabirajući te čudesne pojave, koristeći ih kao neoborive dokaze Božijih dela, čovek počinje i druge da ubeđuje da u pronađena čuda veruju. Propoveda, zastrašuje, trguje ljudskom verom i poverenjem, zaslepljuje i zbunjuje.

Sebičnih li i nepromišljenih traganja za Božijim prisustvom!

Nije li i ovaj trenutak čudo Boga velikoga? Jedan jedini, jedinstveni trenutak, neponovljiv, nepovratan, prolazan, a opet večan. Trenutak koji nikada ranije nije postojao i koji nikada više neće postojati.

Vreme je, možda, čudo nad čudima.

Strah i sumnja

Strah i sumnja kad se udruže mogu čoveka odvesti u ludilo, u smrt. Strah se ruga, a sumnja podgovara, potkopava. Njihova oružja su jaka. Pobednik je onaj koji ih se oslobodi. A takvih je na ovom svetu vrlo malo. 

Sloboda

Ne postoji uslovljena sloboda.

Ako je uslovljena, onda je sloboda dovedena u pitanje. 

Edemski vrt

Moj Edemski vrt je malo carstvo na nepostojećem mostu između neba i zemlje. Ako taj most izistinski ne postoji, zašto me Svemogući Tvorac proteruje iz njega i opet njemu vraća? Zašto mi podmuklo potura zmiju i od zmije me spasava? Ili to ne čini Bog? Već ja! Samo ja obmanjujem sebe iskušenjima!

. . .

Svaki čitalac priču tumači kako mu je volja i svako svoju istinu traži.

Biće da je Bog najbolji pisac kada nam je ostavio ovako složen život da ga čitamo i tumačimo. 

Živimo u svetu u kojem se ne biraju reči, u kojem su misli rđave, osećanja prljava. I skloni smo povređivanju ljudi, ponajčešće onih koji ni za šta nisu krivi.

Hoćemo li se ikada spasiti od skrivenog demona koji živi u nama?

Čovek bola i radosti

            Ja sam tvorac i uništitelj, sluga i gospodar sveta koji stvaram i razaram. Ja sam gorda i ponižena laž koja otkriva najveću istinu u nesebičnoj ljubavi prema lepoti koja nastaje u savršenstvu jezivog bolovanja. Ja sam deo neumoljive i surove prolaznosti, deo koji teži da bar na trenutke okusi čari željene večnosti.

Ja sam heroj i kukavica. Od mogućeg stvaram nemoguće, fantazijsko od realnosti. Od onoga što nije i jeste pravim novi život. Ja zaustavljam vreme. Možda sam Antihrist, lažni spasitelj novog doba. Možda sam prorok koji nezemaljskim čudima uboge isceljuje.

Ja sam čovek bola i radosti.

Ne mogu da prestanem da plačem, a smejem se besprekidno.

Teško vama, književnici i fariseji...

Kao da je urok bačen na mene. Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ova dužnost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje. Biće da su se obistinile kletve najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, koji još nije sišao na zemlju da opet spasava prljavi narod? Ili odmenjum Hrista koji kasni ili njegovog drugog dolaska neće ni biti? 

Krivica

Ja sam tragični junak jedne drame čija se radnja odvija u prostoru koji ne postoji, u vremenu kojeg nema, sa ljudima koji nisu ni bestelesne sile, niti su satkani od krvi i mesa. Ja sam ništa i ja sam sve. Zbir nepomirljivih suprotnosti boravi u meni. Parnjak sam Svemogućem Tvorcu, jer se drsko usuđujem da popravim ono što je već napravljeno, da dozidam izgrađeno. Otuda dolazi moja tragička krivica, koja biva svakim danom sve veća i sramnija, i liči na doživotno pripisanu robiju. Jer sa krivicom se rodih, u grehu me iznese mati na ovaj svet, i greh roditeljski se uli u mene u trenutku mojega začeća. Da, čovek se kriv rađa. Čovek je kriv dok je čovek! I kao takav, bez pokajanja i ispovedanja ljudskog sagrešenja koje nasleđuje, ja čovek razuma i strasti, sa sobom se borim. Kao da mi nisu dovoljne sve druge nečiste sile, već i sebi postajem neprijatelj. Sebe mrzim i proklinjem, sebe volim i tešim. A Bogu zameram i zavidim na samo Njemu mogućim delima. Gotovo nesvesno pokušavam da ga nadvladam, da ga porazim i stvorim nešto više, plemenitije, nešto duhovnije. Zato me Bog retko pogleda milošću svojom. Zato smo nebo i ja u sukobu, a zemlja me u sumnji odbacuje. Živi me sa podozrenjem zagledaju, mrtvi me ne zovu, samo mi imaginarna lica dolaze u posetu. I krijumčarim misli po hodnicima izmaštanih svetova i dimenzija, krišom ih prenosim u ovaj svet, pokušavajući da se izdignem i izbegnem moguće psihičko rastrojstvo. Kao da ne pripadam nikome, i kao da se oko mene sva bića otimaju. 

Neizrečeno

Voleo bih da mogu da ispričam nekome ovu našu priči, da ostane zapis o njenoj patnji. Ali, niko ne bi ni razumeo, niko ne bi mogao ni da nasluti... Niko ne bi bio sposoban da ispiše redove nesreće kroz koje je prolazila zbog mene. Samo zbog mene. To se ne da napisati. To izmiče, reči bi pobegle i porazile me. Reči mi se ne bi dale, utekle bi od mene i ostavile da sam u duši nosim tragičnu priču o nama. To je moje prokletstvo, da ne mogu da progovorim koliko sam voleo i koliko se kajem.

Gubio sam je. Venuo je najlepši cvet koji sam video, najnežniji pupoljak koji je najlepše mirisao. Jer, ja sam zaboravio taj cvet. Ja sam ga zapustio. Ja sam kriv što je svenuo.

Sa njom je umro deo mene. Sa njom je umro onaj deo koji mi je falio da se osetim kao celo potpuno biće. 

Zar se ljubav može izračunati, objasniti i dokazati? Zar se može ispričati zašto i kako se neko voli? Prosto, voli. Zar treba tražiti razloge nečijoj ljubavi? 

Priča

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemama sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla. 

Ne mogu nemo poput hladnokrvnog posmatrača da gledam na nesreću dragih mi ljudi. Moji su, bliski mi, krv me vezuje za njih. Ali, nemam čarobni štapić i božanske svemoguće sile da ih kao davljenike otrgnem od talasa kipuće reke. Spasavam ih i otimam od tonuća, ali oni odlaze sve dublje, i sve su bliži dnu. Kao da ih zlo ne doziva, već mu sami slepo hrle u naručje.

Pustiću ih, pa šta im bude.

Ako stradaju, ožaliću ih iskrenim suzama.

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem. Naivno branim svoje zvanje, kao da branim sopstveno telo. Ako sam anatemisani otpadnik jedne svete crkve, ako sam odmetnik i maskirani nečisti duh u odeždi anđela, moj poziv je neka nova religija bez bogova. Obožavam istinu. Jedina istina je da smo rođeni da bismo umrli. I to je priča koju valja pripovedati, i koju su pripovedali mnogi pre mene. To je priča koja se pripoveda otkako su prva usta progovorila. A put pripovedanja je kobni put po onog koji pripoveda. Kažem kobni, jer je lepo i opasno govoriti o prolaznosti svega što se rodi, o propadljivosti svega što živi i diše. Neminovno je, umrećemo svi, i nikog od nas neće biti. Pitanje je šta smo uradili prolazeći na kobnom putu naše priče... Svaki čovek je pojedinačna priča, jedan vredni delić opšte priče čovečanstva, kao organ velikog organizma koji će umreti, ali i ostati u životu.