Istina

Najneprijatnija stvar na svetu je kad čoveku koji je navikao na laži izgovorite istinu. Istinu o njemu samom. Bolje da mu iskopate oba oka, odsečete ruke i noge, rasporite trup. Tu muku bi lakše podneo. Ovako, ujeli ste ga za dušu, a od tog ujeda će se teško izlečiti. Poludeće, biće ljut, mrzeće vas i optuživati da mu želite zlo. I postaćete njegov najgori neprijatelj.

Priča

Priča

Bio jednom jedan mali narod. Skoro sasvim bezgrešan. Pobožan. Zaklinjao se da samo u Boga veruje. I u tom narodu je bilo svakakvih ljudi. Ljudi sa različitim potrebama, osobinama, pričama i sudbinama. Jedna učiteljica. Stara, lepa dama. Iskusna. Ali, imala je jednu tešku muku. Nije poznavala slova. Nikako joj nije uspevalo da ih nauči. I jedna lekar. Mlad, vredan, uporan. Ponekad dobar i pošten. Uprkos njegovoj upornosti da postane proslavljeni stručnjak, nije mogao da izleči svoje pacijente. Mnogi od njih su umrli. Živeo je i jedan sudija. Stari, opaki, tvrdi pravdoljubac. Ćutljiv i hladan. Neretko nervozan zbog bezbroj nerešenih parnica, slučajeva urađenih na brzinu. Sudio je bez promišljanja, birao okrivljene, oslobađao nedužne kao na igrama na sreću. Narod je čuvao jedan vojnik. U sjajnoj novoj uniformi. Vojnik bez položene zakletve, nenaoružan i uplašen kao dete na noćnoj straži.

Sve ih je predvodio iguman jednog manastira. Manastir čuven i ugledan. Stari hram prepodobnih ktitora iz daleke prošlosti. Hram u kojem su sva čudesa moguća, u kojem hromi prohodaju, nemi progovore, slepi progledaju, a ludi vrate razum. Iguman je bio mudar. Predani molitvenik i podvižnik. Pobožan. Dobar pastir poverenog mu stada. Pravi čovek iz naroda. Društven. Možda suviše društven za jednog monaha. I lep. Mladolik. Pričljiv. Mali pobožni ljudi su ga voleli kao da je u njemu otelotvorenje Hrista Spasitelja. Ljubili su mu ruku, pokorno mu se klanjali. Slušali njegove propovedi. Ispovedali mu svoje grehe i tražili okrepljenje u njegovim rečima. Bio je to pravi monah. Bez sumnje, pravi Božiji čovek. Nosio je mantiju. Crnu, dugu. Kamilavku na glavi. Krst na grudima. Pojas pod stomakom koji je čuvao njegovu devstvenost od svakog bluda i druge telesne navaljalštine. Na grudima krst sa slikom razapetog Gospoda. Živeo je sam, bez žene i dece. Skupljao je dobrovoljne priloge odanih velikodušnih vernika, ali ništa sebi ne stičući, već nesebično sa bratijom deleći. Imao je samo jednu patnju. Nije verovao Bogu. Nikako! Krstio se, celivao krst i sveti oltar, pred ikonama na kolena padao, vršio bogosluženja. Ali, Boga nije prizivao. No, nebitno je. Važno je da je o Bogu lepe priče pripovedao. A priča, što se češće pripoveda, sve više i sigurnije dobija oblik istine. Zato se iz pripovedanja u pripovedanje u priču sve više veruje.

Gost

Gost

Jedne noći mi je došla u posetu. Spavalo mi se. Bila je uporna, držala me na korak od sna. Nije mi dala da zaspim. I uspelo joj.

Najpre je izgledala kao dželat i krvnik. Kao neprijatelj. Užasni neprijatni gost koji ne pomišlja da ode. Ne da mi da odmorim. Jer, dok zatvorim vrata i prozore, pažljivo sabijajući mrak, strepeći da svetlost nigde ne nađe puta, eto nje. Njoj spretno napravljene prepreke koje postavljam čitav dan ne predstavljaju problem. Uvek se snađe.

Nastavila je da dolazi. Nakon nekoliko poseta se ponašala slobodnije. Ulazila bi u sobu sama, bez ustručavanja, ne mareći koje je doba, radim li nešto ili pomišljam na željeni san. Pričala je neke besmislene priče, ali priče koje su vremenom prestajale da deluju zastrašujuće.

Od tada je postala moj redovni gost. Čini mi se da je i ja radosnije očekujem. Ako zakasni i ako kapci počnu da padaju preko umornih očiju, nestrpljivo, gotovo nervozno i razdražljivo se pitam gde je. Zašto kasni? Je li me i ona ostavila? Našla neko bolje, zanimljivije društvo?

Ali, eto je, stiže. Iznenadi me i obraduje svojim nečujnim hodom, glasom kojim ne govori, mirisom koji se ne oseti, bestelesnim postojanjem koje ni senku za sobom ne ostavlja.

Noćas je bila u mojoj sobi. Ostala je dugo. Svanulo je i čuli su se glasovi prvih prolaznika na ulici. Pričala mi je o nekim mojim prethodnim neprospavanim noćima. Sećala se sa mnom. Razgovor je tekao nekako prirodno, spontano. Kao što se sa najbližim prijateljima prepričavaju dogodovštine iz detinjstva, ludorije iz mladosti, prva zaljubljivanja. Postala mi je draga. Nije bilo ni pomisli na san. Nije bilo nikakvog umora. Malo me je nervirala neminovna svetlost kojoj više nikakve zabrane u sobi nisu mogle ništa.

Naš razgovor se završio ruganjem svima oko nas.

- Glupaci! Lenštine! Spavaju! Odmaraju! Ne misle ni o čemu! – govorila je.

Udovoljila je mojoj nepojmljivoj gordosti i hranila moju staru, davno skrivenu misao da je noć idealni, blagosloveni trenutak koju daruju nepoznate sile, čije poreklo, ime i prirodu ne želim da znam, i koje umeju da dobiju boju demonskog, ali prijaju i ne želim da ih se odreknem.

Jutro je najavilo dosadu. Teško se mirim sa danom koji treba da protekne. Kazaljke hodaju sporo. Sat kao da je bolestan. Pogledam ga na trenutke i čini mi se da glupi mehanizam umire. Kao da noć neće pasti. Zato ništa ne radim. Lenjo hodam od zida do zida, uporno pokušavam da saberem misli koje su se pri progonu dnevne svetlosti razbežale. I želim da ih ulovim, da ih vežem kao robove i stavim u jednu tačku. Ne vredi. Moram sačekati noć.

I moram da stražarim, da bodrim sebe. Izdaje me neki grč u predelu grudi, ali ne marim. Podnošljivo je. Gricka kao miš, nečujno, sitnim zubima, ali mogu da izdržim. Znam da ne treba da zaspim. Jer, ako zaspim, moram se rastati sa javim. A to mi izgleda kao izdaja. Suviše strašno. Ako zaspim, izgubiću najboljeg prijatelja koji me posećuje svake noći. A čini mi se da taj moj prijatelj, samo on još bdi sa mnom u tamnim, pitomim satima, dok drugi kao sita i čista deca sanjaju raj koji ne postoji, misleći da im anđeli lete oko kreveta. Ti lenjivci ne brinu. Ne strepe od novog dana, od nenadanog potopa, ne plaši ih obećanje razapete žrtve da će se spustiti na zemlju. Možda mi samo moj gost veruje i razume ono što na javi ne smem da izgovorim. Možda me zato drži u stanju budnosti puštajući me da slobodnim hodom olovke na hartiji pribeležim svoje strahove.

Čovek najlakše zaspi ako ni o čemu ne brine. Čovek ne brine ako ne mislim. A kad ne misli, čovek je prazna, šuplja telesina od krvi i mesa koja ne razume ono što je stvarnost, ono što je život.

I ne čudi me što me upravo nedostatak sna odmara. Plaši me samo da ću jednom zaspati konačnim snom. Ne znam ima li posle tog sna bilo kakve mogućnosti da dočekam svoju nesanicu.

Jov

,,Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman!''

Knjiga o Jovu

Dogovorili se Bog i satana da iskušaju nesrećnog Jova. Dogovorili se. Eto, ćaskali, pričali, nadmetali se i rešili da ga testiraju. Nit’ kriv, nit’ grešan, nit’ ičim izazvan, bedni Jov propade sasvim. Dogovorili se. Našli se negde na nebesima, seli, popričali i uradili šta su naumili. Samo jedan Jov. Običan Jov. Jedan mali, sitan, bezvredan Jov. Da nije Jov, bio bi neko drugi. Kao pri slučajnom izboru. I dopustili mu da strada.

Razumem i ne razumem. Jesam li i ja slučajno novi izabrani Jov?

Ako jesam, ne znam koliko ću još izdržati tvoje dopuštenje. I ne srdim se, samo iskreno ispovedam.

Priznajem, vascela ova zemlja je tvoja. Možda sam nerazuman ljudski stvor, ali daj mi bar parče, bar grumenčić zemlje da na njoj osetim sićušni mir koji nikome neće ići na štetu. Ako ti tažim previše, čemu onda moje postojanje?

Sa strahom i verom pristupiše

U okviru ,,Biblioteke'' Udruženja građana Trablmejker objavljena pripovetka 

Sa strahom i verom pristupiše Mirjane Zarić

Sa strahom i verom pristupiše

Tako da poginu grešnici od lica Božija,

a pravednici da vozveseljatsja!

Pashalne stihire

Tamnica u podzemnom hodniku sudnice. Devojka sa lancima na nogama i rukama stoji pored prozora. Poderane su joj haljine. Kosa neočešljana. Bosa je. Čuje se cika pacova i kapljanje neke crne smradne vode po zidovima. Iza devojčinih leđa stoji sudija. Odeven u crno. Oko vrata mu zlatan lanac. Na prsima veliki krst. Na krstu slika razapetog Hrista. Na desnoj ruci brojanica.

- Kaješ li se? – upita sudija devojku.

- Ne. – odgovara ona tiho i smireno.

- Ali, ovaj narod čeka tvoje pokajanje.

- Ne. Nemam za šta da se kajem.

- Razmisli! Činiš ono što je gore po tebe!

- Razmislila sam.

- Narod tvrdi da ti treba suditi.

- Sudite.

- Pokaj se! Još nije kasno!

- Zalud. Lagaću ako udovoljim narodu.

- Ali, ti nikako ne poričeš svoj greh!

- Ljubav nije greh!

Sudija ućuti za trenutak, pa nastavi:

- Voliš li ga?

- Da.

- Ne možeš voleti čoveka koji za ljubav nije izabran.

- Zašto? Kako? On sam propoveda o ljubavi.

- Istina. Ali, on se odrekao ljubavi.

- Nije li to veći greh? Kako se može odreći ljubavi, a da druge o ljubavi uči?

Sudija sagne glavu kao poraženi ratnik. Prođe pored devojke. Stane ispred nje. Zanjišu se zrna na njegovoj brojanici. Devojka pogleda sudijinu desnu ruku. Sudija ne progovara. Smišlja odgovor na njeno pitanje i nervozno promrmlja:

- Ja ne mogu da ti objašnjavam zakone.

- Zašto ste, onda, tu?

- Samo da sprovedem zakon po volji naroda i Boga.

Opet nastade tišina.

- Plašiš li se? – upita sudija.

- Ne.

- Znaš šta te čeka... Zar se nikako ne plašiš?

- Zašto da se plašim? Koga? Ja poznajem istinu, a narod... Kako mu volja...

- Razmisli, molim te! Još neki sat je ostao.

- Razmislila sam. I shvatila.

- Šta si shvatila?

- Ovaj svet, navikao da se poziva na milost Boga, samo nemilost čini. I kiti se lažnim licima, nepostojećim vrlinama, kojima se broja ne zna. Ovaj svet postao je neljudski otpad, đubrište razvrata i izopačenih navika. I ovaj svet željan je suda i suđenja. Voli da sudi. Ali, nikada ne sudi sebi. Ovaj svet nikada neće stati pred ogledalo, jer bi se na smrt preplašio svoga lika. Zato svake godine bira grešnika. Sasvim slučajno nekada izabere jednog. I taj jedan će na svojoj koži poneti smrad ovoga sveta. I taj izabarani biće poslat nekom Bogu na istinu. Tada će svetu biti lakše, ponosno će dočekati jutro, jer grešnika nema. Pravda je zadovoljena. Kratko će trajati blaženstvo i mir. Suviše kratko. I svet će odmah krenuti u potragu za drugim, novim grešnikom...

- Smatraš da je narod nepravedan?

- Nepravedan. Sasvim.

- I ti si deo naroda.

- Da. Zato još više žalim. Tamo, u tom narodu su mi otac, majka, sestra, brat... Uzvikuju. Vesele se. Optužuju. Posle mene će naći nekog drugog. Govoriće da vara, laže, krade, bludniči, ubija, da propoveda jeres. I biće im nebitno je li muško ili žensko, je li star ili mlad. Samo će žuriti da ga sprovedu tamo, tamo gde se i danas od prvog mraka čuju glasovi pijanih, ludih i uplašenih. Tamo na onom strašnom mestu koje nazivate Trgom slobode, a koji je Trg mučenja!

- Narod je pravedan, čist i jedini sposoban da bira. Ja se po zakonu ne pitam mnogo.

- Zakoni! Kanoni! Pravila! Sistemi! Pravde i nepravde! Kao da je život računica, puka jednačina od svega poznatog što se sabira, deli, množi. I oduzima! Narod voli da oduzme sve što se oduzeti može.

- Zakon kaže da treba da stradaš! Zgrešila si. Ne kaješ se. I krivicu ne priznaješ. Još svoj greh nazivaš ljubavlju. A ja ti nudim pomoć.

- Nudite mi laž!

- Uskoro će svanuti. Za manje od sata izbiće sunce.

Devojka se primakne prozoru. Čuju se pesme iz daljine. Psovke. Podvriskivanja. Smeh žena. Lupanje čaša uz muziku. Bezobrazna uzvikivanja muškaraca. Tu su. Pristižu. Svi su izašli na ulice. Kuće su prazne. Svi čekaju grešnicu. Počinje veselje.

- Marija... – sudija uhvati devojku za ruku – Žao mi je. Da mogu sam, da je do mene... Možda bih... Mada, ne razumem te... Samo jedna reč! Oprostili bi ti! Samo jedna reč!

- Reč nije zrno prašine da se izgubi na vetru. Reč je kao živo biće. Umre kad se izgovori. Okameni se u vremenu.

- Suludo činiš, devojko! Samo im reci da se kaješ!

- Ali, ne kajem se. Evo, po ko zna koji put ponavljam. Ne kajem se...

- Neka! Pusti sad to što osećaš. Niko sem mene neće znati. Oprostili bi ti. Imaš još vremena. Evo, ja ću! Ja ću izaći pred njih! Samo mi dopusti! Ja ću slagati umesto tebe! Zašto dižeš pobunu?

- Moja reč nije pobuna, već odbrana! Ja ne napadam, ja se branim.

- Čime se braniš, dete? Ruke su ti prazne i gole. Kad te pustim među njih, poješće te kao da si parče mesa. Rastrzaće te. Već su pijani i poludeli. Znam ja taj narod.

- Zašto činiš po njihovoj volji?

- Mnogo ih je, a ja sam sam.

- Plašiš se?

- Da.

- Boga?

- Ne Boga. Plašim se ljudi.

Sudija spusti glavu i zaplače.

Izveli su je. Do podneva je sve bilo svršeno. Momci su odneli telo grešnice na đubrište, ostavili je da je nanjuše gladni ulični psi. Ali, pre mraka, pre zavijanja pobesnelih pasa, neki pogureni prosjak je šetao na đubrištu. Tražio je telo devojke. Uzeo ga je sa zemlje, podigao sebi na ramena, ispravio se u leđima i odneo ga nekud. A tamo na Trgu, negde posle ponoći, zasijala je neka čudna zvezda. Prozori su prekrivani tamnim zavesama. Žene su vračale u kućama, sklanjale oči od jake svetlosti, misleći da se grešnica koja je danas kažnjena pretvorila u vešticu i da će kugom ili kakvom drugom bedom ceo grad pomoriti. Muškarci su se u trežnjenju i strahu sablažnjavali, govorili da će satana sići na zemlju. Ceo grad je prorokovao zlo. Izmešale su se molitve sa besom, blagoslovi i kletve, pojanje i vriska. Kao da je čitav svet silazio sa uma. Na kraju grada, u mrklom mraku, trčao je maskirani prosjak i nosio telo devojke. Jurio je, držao telo pokojnice, osećajući da je još vrela, i osećao je da se krv sa nje sliva po njegovom telu. Osetivši kako joj je koža meka i nežna, počeo je da plače. Trčao je i šaputao:

- Anđela Božijeg smo razapeli!

Prosjak je išao sve brže. Nije zastajao. Nije imao vremena da spusti devojku, da je izbliza pogleda, možda da joj umije lice. Ili da je poljubi tražeći oprost. Žurio je da je sahrani. Morao je da se vrati u sudnicu pre svitanja.

Crv

Crv

Crv je opet ušao. Uporno tražim pukotinu na zidu vene. Da vidim, da pokušam da je zakrpim, zašijem, zabetoniram. Samo da zatvorim. Ali, ne vidim je.

Tako on uvek radi. Iskoristi moj trenutak nepažnje. Provuče se i uđe. Obično noću, jer se tad slabije vidi. Uđe u venu i plovi po moru krvi. Pliva sasvim slobodno, ponosno, dostojanstveno. I ruga mi se. Zna da ga ne mogu isterati. Dok stisnem venu da ga ubijem, da ga prignječim, on sklizne, izmigolji se. Spretno se izvuče, pobegne prstima koji bi da ga unište jednom za svagda. Onda mi se kezi, cereka se. A vena otekne. I boli. Prsti ostave tragove na koži, poplavi mesto na kojem se dogodio pokušaj ubistva jednog bezobraznog crva. Vena, napumpana krvlju, koja se od mojih prstiju uzburkala i uznemirila, kao debeli konopac iskače ispod kože. Ruka se ukoči, oduzeta je. Kao stanje šloga. Poludim, hoću i celu venu da iskidam, da je pocepam, presečem. Ako je presečem na bilo kojem mestu, crv će izleteti, izjuriti iz mene u poplavi krvi. Možda će se udaviti. Krećem da otkinem ruku. Da je iščupam iz lakta. To je rešenje! Amputiraću sebi deo tela, crv će nestati i stvar je rešena. Ali, ne, ne! Crv je to! Moj crv! Zna on da čupanje ruke nije rešenje! Nije on glup! Veštiji je od mene. Ući će u drugu ruku, u jednu nogu, drugu nogu. Snaći će se. Ima toliko vena na telu, toliko malih krvnih mesta po kojima može da plovi.

Ali, dok uzmem nož i krenem da tražim pogodno mesto za rez, crv se podmuklo povuče. Nestane. Opet kroz onu pukotinu koju nikako ne mogu da pronađem. I sve se smiri kad crv ode. Vena se lagano povlači, smanjuje. Nestaje modrica od stiskanja. Krv se umiri. Kao da se ništa nije dogodilo.

I onda utonem u san. Lagano. Kao u lažni spokoj. Zadremam, zaboravim na crva, krv, venu. Kao da ga nije ni bilo. Kao da se nikad neće vratiti. 

Apsurdne priče

Iscrpljuju me apsurdne priče, mnogo izgovorenih reči, a ne rečeno zapravo ništa. Guše me lenji sagovornici i zbunjuju svojim nerazumevanjem.

Učestale su situacije kada zbog tuđih neprijatnosti počinjem da se osećam neprijatno. Neretko nakon ispričane priče moram priču da prepričam, objasnim, istumačim, ponekad neki njen deo odglumim ili iscrtam na parčetu hartije. Tada me iznova poražava otkriće da su moji sagovornici ili glupi, ili gluvi, ili ih uopšte ne interesuje moja priča.

Zašto rasipati jadne i nedužne reči, trošiti ih kao da nisu ništa?

Bolje je ćutati

Besmrtnost ubijenih reči

Besmrtnost ubijenih reči

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemam sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla.

Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje.

Biće da su se obistinile reči najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, čiji drugi dolazak čekamo?

Ili odmenjujem Hrista koji kasni?

Ili njegovog drugog dolaska neće ni biti?

Tebi

Tebi

Kada bi se dogodilo čudo koje priželjkujem, pa da mi se jave najlepše reči sveta, da ih pribeležim na hartiji, da ih poverim nemom sagovorniku. Da ostavim zapis za večnost, da ostavim spomen. I da ih posvetim tebi! Samo tebi!

Ali, još mi beže reči. Još uvek ih lovim, krotim, držim i puštam. Jer, ne liče na one prave. Pišem ih kad uplove u moju misao u dugim noćima punim nesanice, stražarim da ne uteknu. Zadržavam sate, zaustavljam trenutke kao blagoslovene zlatne šanse da ugrabim reči koje mi nedostaju. I da ih posvetim tebi! Samo tebi!

Ipak, sve je zalud. Ljubav je neprevodiva u reči. Nema tih reči, ni tog jezika na kojem mogu da pišem. Jer, ljubav je neizreciva suština i božanska tajna koja se ne da raskrinkati. Savršenija od svakog savršenog umetničkog dela. A ja sam nesposobni zapisivač koji u tami svojih osećanja ne razabira kud je utekla svetlost. Svetlost za tebe! Samo za tebe!

I ovi mali zapisi, ispripovedani redovi, rađani sa nepodnošljivom mukom, ostaće posvećeni tebi! Drugi, obmanuti našminkanim slovima, maskiranim rečima, neka naslućuju kome je napisana moja posveta. 

Čovek

Čovek

Đavo da ga nosi, niko živ ne bi uhvatio kad laže a kad istinu govori. I sve mu je toliko zapetljano, zamršeno planovima, željama, računima, lažima, i ko zna čime još, da se sigurno i on sam teško snalazi. On je istinit i lažan, pošten i nepošten, stvaran i nestvaran, bez međe i prelaza, i samo je tako cjelovit. Pa, neka ga! Ne mogu birati ljude kakve želim, niti u njima samo ono što je dobro. Moram da primim ili odbijem ljude koje mi život šalje, i ono što je u njima, nerazdvojeno. I možda bih grdno pogriješio kad bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnošljivo dosadni.

Tvrđava, Meša Selimović

Nije on loš čovek. Nije zao. Ali je njegova nesrećna duša u velikom raskoraku sa izrazom njegovog lica, sa govorom i postupcima.

Ljudi ga vole. Iskreno. Poštuju ga. Takav je, dopadljiv. Ne mnogo pričljiv. Njegova dopadljivost je nametljiva i nenametljiva. Gotovo da se ni ne oseti, već kao nevidljivi pritajeni magnet potkupljuje sagovornike. Urođeni talenat. Retki su takvi ljudi koji imaju blagodat da pridobiju poštovanje sa svega nekoliko reči.

Uvek je nasmejan. Čak i kada mu je duša u stanju raspadanja ne iščezava onaj dečački osmeh na njegovom izboranom licu. Možda je upravo to način da se dopadne drugima. Osmeh je znak njegove smirenosti i spokoja. A takav i treba da bude. To mu je zanimanje, to je njegov posao, da druge i samog sebe uči smirenju.

            Nije obrazovan, školovan. Nije čovek od knjige. Ipak, njegovo znanje kao da prevazilazi sve ovozemaljske mudrosti. On vešto bira načine, sredstva, reči i manire koje podešava poštujući jednostavnost svojih namera i ciljeva. Da, gotovo da je neponovljivi umetnik u svom poslu. Nema boljeg i omiljenijeg od njega. Ljudi ga se pomalo plaše. Ispod pitomog pogleda sitnih plavih očiju krije se nedokučiva moć, starešinstvo i zahtev da se uvažava njegov autoritet. Cenjen je u svom okruženju. Za njega se bira posebno mesto za stolom, njemu se prvom sipa čaša dobrog vina. Njemu se serviraju raskošne trpeze. Kao da je otelotvorenje Boga.

Nije ovo veličanje njegove ličnosti čudno. Nije ni iznenađujuće. Takvi su ljudi. Daš im malo razumevanja, dopustiš im da ti se izjadaju, povere, i već su ti u šaci. Tako on radi, i od tog svog zanata živi. Nema tu nikakve nepojmljive nauke. To je obična igra sa ljudskim dušama koja traje, evo, već decenijama. I ništa se ne menja. Samo su grešnici naizgled utešeni i odvraćeni od greha. Možda samo trenutno, tek dok ne prođe i ne iščezne privid smirenja.

            Nepogrešiv je u svom poslu. Pronicljiv je, sabran i proračunat. Oštrouman i nepokolebljiv. Iako ga zamara monotono druženje sa običnim ljudima, iako stalno oseća svoju visinu nad njima i superiornost među prosečnima, on ne odustaje. Kao da za bolje ne zna. Kao da se ni u čemu drugom ne bi snašao. Uživa, ali sada sve manje. Umorio se. Iscrpljen je i vreme ga je nadjačalo. Počeo je da stari. Lice ga odaje, koža, noge. Ali, još ima mladalačkog poleta. Još je okretan, među ženama, i mladim i starim, poželjan. Da, on je gotovo idealan muškarac. Da, on je onaj muškarac koji se od devojačkih dana čeka, onaj iz bajki i nepromišljenih maštarija. Lep je, odista muški lep sa crtama koje otkrivaju spoj grubosti i nežnosti. On je savršeni otac, brat, prijatelj, muž, sin. Ume da bude fin i nežan, da se podvuče pod kožu kao nevino dete. Saoseća sa drugima. Zaplače se nad tuđom mukom. Nasmeje se nečijoj radosti. Ume da bude nemilosrdan, ali samo kad brani pravdu. I tad njegovo lice dobija onu strašnu boju. Glas mu biva drugačiji. Oštar je, hladan. I niko ne sme da mu protivureči. Jer, on je uvek u pravu. On ne greši.

            Muškarci njegovih godina ili prerano ostare ili ostaju večiti mladići u tom prelomnom životnom dobu. On nije ni jedno ni drugo. Njegova muškost nije presahla. Još ima vitalnosti u telu. I budi nemir u ženi, onaj lepi nemir koji se retko oseća. Budi neku čudnu želju iako se u prisustvu ženskog sveta drži hladno i gotovo bez i najmanjeg znaka strasti i emocija. Kao da nije muškarac. Kao da ne poznaje ženu. Ali, opet i njegova zrelost, koja se oslikava u malim znacima minulih godina, čini ga još zavodljivijim i poželjnijim. Budi erotske požude, uzbuđuje, provocira tinejdžerske maštarije. Ima to u muškarcima njegovih godina, kada stignu do polovine životnog veka, ona neodukočiva privlačnost koja golica žensku dušu i vuče, vuče kao svemoguća sila. Ima u takvim muškarcima prefinjenog bezobrazluka. Izgledaju zaštitnički, sigurno, stabilno. Izgledaju kao da je svrha njihovog postojanja da drže ženu u svom štitu, da se o njoj brinu i da joj udovoljavaju, istovremeno da joj nameću svoje zakone, ljubomorno je držeći uz sebe. Uz takve muškarce se žena oseća kao vrednost, oseća da je voljena i da je ljubav takvog muškarca neprocenjiva.

Sitne bore oko očiju, seda brada, koža na telu i veliki trbuh ga izdaju. Ali, i te staračke mane koje je donela prolaznost kao da se ni ne primećuju. Ostaje savršen. Nedodirljiv. Nikome se ne da. Nikome ne pokazuje stvarni lik. Tako je odlučio i toj svojoj nameri je veran do groba.

            Nema ženu, nema decu. Vodi neki besmisleni bezbračni život. Samac je. I tvrdi da je srećan u svojoj samoći, da ga ne boli i ne kinji prazan krevet, pusta soba i tišina. Ispoveda da je to njegov put ka spasenju. Ljudi mu veruju. Ljudi njemu uvek i sve veruju.

Nema ni prijatelje. One prave, iskrene. I nikome on nije prijatelj. Nekolicinu poznanika obmanjuje lažnom vernošću iz puke potrebe da potvrdi svoju moć i da gordo nadjača svakoga koga sretne. Igra se, isprobava granice svoje vlasti. Lažno se predstavlja kao pomoćnik, kao porodični prijatelj koji brine za druge. Obilazi bolesne, teši nesrećne, isceljuje samrtnike, moli se za grešne. I opet mu ljudi veruju.

Spreman je da izda najbliže, da bez trunke savesti spasava sebe u opasnosti. Neherojski se povlači pred pretećim događajima. Spreman je da žrtvuje druge. Bestidno trguje poverenim mu dušama. Koristoljubiv je, voli novac, raskoš, komfor. Ne postavlja granice svojoj vlasti.

Da, sasvim je sam. A opet, oko njega je uvek toliko sveta, kao da je kakav dugo očekivani Mesija. I taj svet, skoro slep od poverenja i sužanjstva njegovoj sujeti, ne odustaje od njega. Uporno ga zapitkuju, traže i vape za njegovim prisustvom. Kao da su svi zaljubljeni u njega. Njemu je odanost prostog naroda često smešna. Neretko se licemerno našali na račun svojih robova, rugajući se nesposobnosti i nesamostalnosti u ljudskom promišljanju. Bezobrazan je, ciničan. Ali, samo ponekad ga rastuži slika njegovih podanika za koje sam odgovara, udešava im živote i rukovodi njihovim dušama. Jer, shvata da su svi u njegovoj vlasti i da može da čini sa njima šta mu je volja.

Vole ga deca. Igra se sa njima, priča im nekakve bajke koje drugi odrasli ne govore. One bajke, najstarije, u kojima je samo jedan lik dobar i pravedan, koji čuva decu i brani njihov san. Deca rado slušaju, trče za njim i vuku ga za rukav. Drži ih u krilu, miluje, ljubi obraze. Možda bar tu nevinu dečicu iskreno voli.

Mislim da mu se divim. Oduševljava me njegova tragična raspolućenost. Ipak ga dobro poznajem. Otkrio se, doduše vrlo retko, i u nekim nepojmljivim trenucima između jave i sna, u stanju pijanstva. Malo je progovorio i brzo se povukao. Možda je hteo da se poveri, da se iskuka i izjada. Brzo je ućutao.

Laže često, istina je daleko od njega, a druge o istini uči. Ne voli ljude, a drugima o ljubavi propoveda. Gord je, a gordost osuđuje zbog praroditeljskog greha. Sujetan je, a sujetu oštro kažnjava kad je razotkrije. Zašao je u kriminal, uhvativši se olakih načina u sticanju materijalnih vrednosti, a pred drugima proklinje i pljuje sve prestupe državnih zakona. Ne veruje u Božiju milost, a Božijim imenom se zaklinje. On je najsebičniji čovek koji se rodio na planeti. Sebičan za druge, sebičan za sebe.

Pitate se kako živi takav čovek. Verovatno ni on sam ne zna. Ne sme ni da pomisli. Ako bi se bar jednog jutra zapitao o protekloj noći, možda bi umro od uznemirenosti. Ovako, lakše mu je da prećuti i da potisne ono što jeste. Da preleti preko sebe kakav jeste i da brzo ostane neko ko treba da bude po svom imenu i liku. Tako je navikao. I takvog ga ljudi poznaju. Zato održava tu mutnu sliku. Nejasan samome sebi, poljuljan strašnom sudbom koja ne bira svoje žrtve, kao neki ludi borac za opstanak, duboko u sebi je strašno nesrećan i nezadovoljan. Znam ja to. Možda samo ja znam. I možda niko sem mene nije došao do neslućene dubine u njegovoj duši. Možda ga ni majka koja ga je nosila pod grudima nije spoznala kao velikog nesrećnika i usamljenika koji je pobegao u neki tuđ jezivi svet. Jednom mi je rekao da mu je duša puna ožiljaka i rana. Tako, iznenada. Odjednom. Posle je ućutao, kao da se postideo. Kao da je razotkrio nešto što niko ne sme da čuje. I dugo je bežao od mene. Kao da sam mu neprijatelj i kao da ću zloupotrebiti njegovu tajnu, da ću ga javno izigrati i razoružati. A neću, zna da neću i da nikad to ne bih... Bezrazložno strahuje. Drag mi je. Možda suviše drag. Sav je satkan od mana i nebrojenih loših osobina koje ne ume da iskoreni, a koje su ga održale i dovele do uzvišenog mesta u prostoj sredini. Izabran je da vodi, da uči, da odgovara na najteža pitanja i da uvek iznese spreman i savršen odgovor. Privilegovan je, ne brine šta će jesti i piti, od čega će dočekati dan, ugostiti brojni narod koji mu dolazi. Sve mu je dato. I ne mari hoće li doći gore vreme, teži dani. On će uvek imati sve. Kao da ima sklopljen pakt sa kakvim nezemaljskim tajnim silama koje njemu služe. Dok drugi gladuju i pate u svojoj bedi, on seda za raskošnu trpezu. Dok drugi plaču nad oskudicom, nemaštinom, i tonu u teški san pun jezivih vizija, on leže u čistu postelju, ne osećajući da ničim nije zaradio ono što ima.

Čudan čovek, odista. Kao da nije iz ovog sveta. Kao da vam pripovedam povest o kakvom junaku iz knjige, o kakvoj imaginarnoj ličnosti od papira. A tu je. Na svega nekoliko koraka od mene. Vidim ga i sad. Eno ga, sedi u mraku sobe. Pripit. Sedi tako sam kao kakav ludak. Ne dolazi mu san na oči. Udario ga je alkohol u glavu i muti mu se vid. Popio je da zaboravi, da se zaleči, i da ne pomisli na svoju dušu. Ispratio je goste, smejao se, družio, pevao sa njima. Zahvalio im na darovima i lepim rečima. Povukao se u svoju sobu, krišom noseći bocu vina, ispio do dna i zaplakao se. Shvatio je da nikog nema. I da nikog nikada neće imati. Još malo će trajati ta njegova nezaslužena slava, i onda će doći neko mlađi, zanimljiviji, živahniji. Sedi na svom krevetu, dodiruje obraze prstima i oseća kako je koža ogrubela. Kako se kosa razredila. I brada se stanjila. Oseća kako mu se telo istrošilo i od sebe vidi jedno obično prazno bure. Dodiruje svoj veliki stomak. Naduven je, otečen. Pući će i iz njega neće izaći ništa. Dodiruje noge, umorne od stajanja i jurnjave. Vene su se napumpale, iskočila preko kože. Stari. Odista stari. Osvrće se po sobi tražeći kakav šum, glasić, bar lažnu utehu. Ništa se ne čuje.

Nije on zao. Samo je spoznao zlo i odlučio da se sa njim na čudan način bori. Igrom onog slučaja šaljivdžije zadesio se tu gde jeste i sad nema kud. Sateran je u ćošak kao kakav miš pred gromadom koja će se survati ne njega. Iskusio je sve što mu se dalo od života. I shvatio da ne pripada ovom svetu, ali da mora da živi. A da je bio slabiji, okončao bi muke. Možda bi se ubio još kad je bio mlad i tako spasao sebe užasa i strave. Ovako, odlučio je drugo. I sam prevaren, ponadavši se da će naći nešto, nekog, makar i samačku tišnu, bilo kakav izlaz, bilo koja vrata... Prevario se. Zapao je u još veću čamotinju. Sudbina se poigrala i sa njim. Nagradila ga nekim smešnim položajima među ljudima, obećala mu svakakvu raskoš u duši. Ostala je praznina i razočarenje. Možda je moglo biti bolje i drugačije. Davno, dok je još bio mladić. Možda ni sad nije kasno. Možda još ima godina pred njim, nekih drugih godina. Možda treba da promeni sve, da odustane od svoje ništavne slave i da se odrekne ljudi. A ako učini tako, i ako napusti sve, neće mu ostati ništa. Sedi sa praznom flašom i pita se kakva će mu smrt biti. Kad ga ne bude i kad sve jednom prođe, a biće uskoro, jer tu je, nazire vrata koja vode u bespovratno, pita se kakve će žalosti biti za njim. I ko će ga oplakati. Ispratiće ga u starom poštovanju i brzo ga zaboraviti. Možda će ga pominjati u sećanjima na neku mudru reč, na neko izbavljenje koje je doneo igrom slučaja. I to će biti sve. Nema sina da ga nasledi, nema žene da za njim pusti suzu i obuče crno u žalosti. Nema nikog. Razići će se svi kad ga polože u grob i ostaće iza njega jedno veliko ništa.

Zar je to nagrada? Zar je to proslava njegovog puta?

Ako je tako, zašto ne promeni svoj život? Može. U njegovim je rukama. Ako ima izlaza, treba pohrliti ka njemu dok još nije izmaklo vreme. I treba bežati glavom bez obzira. Ili se pomiriti sa činjenicom da je ipak sve prošlo i da povratka nema. Da treba da ubija sate, iščekujući sudnji dan i oslobođenje duše.

Dobar je on čovek. Patio je mnogo, često. Niko to ne zna. Možda samo ja. Priznao mi je jednom. Davno. Posle je zaplakao i molio da oprostim njegovoj ludoj glavi.

Oproštam ti, dobri čoveče! Iako si kriv jer si postao loš, iako si dopustio da te potkupe prljava dela, ružne navike i zle osobine. Opraštam tvojoj nesrećnoj i strahom obuzetoj duši. I ne mari za mene. Meni je lako. Iako često plačem nad tvojim životom. Ja te volim i možda te volim više nego sebe, a ti... Ti ni sebe ne voliš... Kako ćeš onda meni podariti bar malo ljubavi... dok nam se kazaljke ne zaustave i dok ne umre naše vreme...

Prirodna i neprirodna smrt

Ne mogu da se ne začudim i ne zapitam nad onom starom i često izgovorenom rečenicom koja sve više u mojoj misli dobija notu apsurda. Kad se kaže za nekog-umro je prirodnom smrću.

Zar smrt može biti i neprirodna? 

...

Ako smem da uzmem malo slobode i da proćaskam sa svojim mislima, ne zamerite mojoj iskrenoj glavi. Trudim se da ubijem nervozu nekakvim smirenjem kojem tajni izvor ne poznajem. Ali, ta nervoza probija sve zidine koje uporno dižem čuvajući smirenje koje se osipa i ostaje u tragovima, u bednim zrncima jednog brega koji se odranja u naletima neprijatelja.

Da priznam, nerviraju me pojave, ružne navike, loše osobine, nerviraju me vreme, prostor, prirodne nepogode. A neretko me nerviraju i ljudi. I to sasvim jasno vidim koji i kakvi. Nerviraju me loši čitaoci koji se pozivaju na umišljene intelektualne sposobnosti, a njihova čitalačka aktivnost ima samo jedan cilj, da zadovolje pitanje ,,Koga je to pisac hteo da ogovara?’’. I ta pokvarena, primitivna radoznalost se širi u nedogled. Loši čitaoci onda počnu da bozobrazno preturaju po stazama života optuženog pisca, da traže nekakve veze između njegove sudbine i njegovog pisanja, trudeći se da dokažu da je pisao iz osvete, da se ispovedao u pisanju, da se obračunavao sa nekim, da je nekome želeo zlo... 

O, teško vama koji sa takvim pobudama otvarate knjige i svojim prstima prljate nečiju muku! Čak i kada govori o onome što je sam video, proživeo, čuo, čak i kada svojim krvavim rečima iznosi najogoljeniju istinu, pisac nije seoska tračara. Zaboravljate li da je svaka umetnost, pa i ova nesrećna i dugo orobljavana književnost, nenadmašna lepota koja ne poznaje uloge i zahteve društva, već pouku iznosi spontano, nenamerno i usputno. Pišući o onome što jeste pisac uvek ide ka onoj istini koja je iznad svih ovozemaljskih istina, neretko nesvestan te svoje gotovo proročanske i propovedničke misije.

Mora biti da je zato svaki umetnik, pa i jedan običan pisac uvek i svugde optuživani voajer i čudak. 

Nesanica

Svanulo je u mraku i smračilo se u svitanju. To paradoksalno smenjivanje sunca kojeg nema i meseca koji se nije ni pojavio donela je najmoćnija i svemoguća sila protiv koje ne mogu da se izborim.

A misle da bezbrižno spavam i da mirno snevam neki raj. Ne znaju da već godinama sate provodim sa najboljim prijateljem koji me verno prati i jedini ostaje uz mene kada mi je najteže.

Čini mi se da počinjem da volim svoju nesanicu.

*

Samo čovek koji ne misli i nema briga zaspi slatkim snom dok položi glavu na jastuk. Ne savladava ga umor, već nebriga. 

* * *

Prostom i malodušnom narodu su najlepše i najdraže one priče koje su pune sočnih laži i prostakluka. One zadovoljavaju duševnu glad bednika. I uvek su, kao po nekom strogom pravilu, ispripovedane tako da su miljama daleko od istine.