Stid

Stid me je da govorim o tuđoj sramoti. Prećutkujem je kao da je deo neke moje nečasne misli.

Zašto to radim? Treba da obelodanim na šta su sve ljudi spremni kako bi zadovoljili svoje pokvarene i izopačene želje i potrebe. Jer, nikada ne znamo kada i u kome se može probuditi ljudskost i savest.

POLA ČOVEKA

Budala

Razlika

Između muškarca i žene postoji ogromna i neizbrisiva razlika koja se najtemeljnije da uvideti i odraziti u ljubavnim odnosima. Žena kad se zaljubi i kad počne da voli, emotivnija je, divlja, neobuzdana. Ne plaši se ničeg. Muškarac ne poznaje sebe kad oseti ljubav. Izgubi svoju snagu koja ga održava i pravda njegovo ime jačeg. Muškarac, čak i onaj koji u nekom trenutku nadvlada svoju gordost i orobi svoje strahove, prolazi kroz pakleni ponor hvatajući se u koštac sa voljenim bićem. Ali, nikad ženi ne priznaje postojanje tog ličnog, duboko u duši izgrađenog, pakla. Suviše je gord da bi priznao da se plaši. Žena, zaslepljena i opsednuta muškarcem svojih snova, ponajčešće ni ne vidi tu mušku kukavnost, preleće preko nje kao preko nepostojanja, prolazi kroz nju kao kroz vazduh. Dok se ona bori da zadrži svog muškarca, muškarac se opire i beži nastojeći da joj ne pripada.

Kakva ludost! Kao kakva neobična igra u kojoj je pobednik onaj koji izgubi. Onda nije čudno što su mnogi u ljubavi nesrećni.

Sveta tajna

Sveta tajna

Scena na nebesima.

Dve svetlosne pojave, dva glasa.

- Čija je ono sahrana? – pita jedan radoznalo.

- Neko je ubio ljubav… – odgovara drugi mrzovoljno.

- Zašto niko ne plače?

- Niko je ne žali. Jedna zalutala duša manje.

- Ko je ubio ljubav?

- Dosadan si. Siđi sam među njih i sprovedi istragu. Zar je to bitno? Jedan zločinac više!

Borim se da se probudim, a tako sam željan sna. Nesanice postaju sve teže i učestalije. Od ranog jutra mi stražariš nad glavom. Čekaš da zaspim, da započne košmar, pa da me dočekaš uz podrguljivi prekor. Znam, opet ćeš me ispitivati. Šaputaćeš mi da ti pokajno izgovaram usrdnu molitvu. Nećeš me koriti što sam ubio, već što sam pronašao ljubav.

Kako sam ubio ljubav? Pitaš me kako! Nisam je ubio, ubila se sama! Zašto me sad kinjiš i okrivljuješ? Znaš ti to bolje od mene. Najposle, ti sve vidiš, sve čuješ, gradiš i satireš. Sama je skočila sa te proklete terase.

- Poludela je jadnica - rekla je njena majka. - Stalno je ćutala i bila sama, čitala je tužne romane i piskarala neke nerazumljive priče.

I šta ja imam sa tim? Zašto mi bacaš svetlost u oči? Boli me! Nemam više godina za borbu. Nisam želeo ovo. Samo je došlo, nisam prizivao nikog i ništa. O, znam te, znam te i dugo ti služim! Znam kako mi sad slatko nabijaš na nos njenu žrtvu. Pogledaj malo mene. Ni ja se ne dižem već godinama. Otkako je ušla u moj život kao da se svet okrenuo, izvrnuo. Sećam se, svakog bogovetnog dana se sećam kako se smejala, kako me je gledala, kako je mirisala. Sećam se i kako joj je koža sijala. Tamna, crna koža. Garava kao nesrećna Cigančica koja luta nekud sama došla je u ovu moju tamnicu. Sećam se kako sam joj prstima mrsio uvojke duge, crne kose, kako me je izluđivala kad je prostre na one nemirne dojke kao kakav ćilim. Padala je luda, bolesna i omamljena na moje ruke. Nosio sam je, dizao kao dete, golicao je, samo da čujem njen smeh. Bio sam mrtav pre nje.

- Tiše, čuće nas neko... Videće nas... - šaputala je.

Odvodio sam je u naša skrovišta, u mraku, da nas pokrijem, da niko za nas ne zna. Krila me je, štitila i htela da me brani od zverskih jezika koji ne razumeju zašto sam u poznim četrdesetim zavoleo taj izvor strasti, radosti i neočekivane sile koja je ispunila svu prazninu u meni. A kada sam osetio da vrim, da gorim ulazeći svojim telom u nju, da u zanosu, od tog prijatnog gušenja gubim sve što jesam i postajem njen, zamrzeo sam je. Ustalasala se u meni bura milina i gneva, jer je njena koža zacelila svaku moju boru, svaku sedu vlas. I prezirao sam je kao krvnika. Pomislio sam, stradam, ali mi još malo treba, još samo malo da me uveri koliko sreće mogu da dosegnem. Izluđivala me je ta ovisnost, poželeo sam da je udavim, da je ubijem, ujedao sam je, pritiskao joj telo svojim, stezao rukama, dok me pokreti ne zabole. Ćutala je i mirno se podavala. Mislio sam, zaboleće je, mora je zaboleti, samo da budem još grublji, teži, da se spustim na nju i vidim koliko još može da izdrži. Ležala je ispod mene, ni suza joj iz tih crnih očiju nije izašla.

Znam te, reći ćeš - strasti i demoni bluda. Laž! Pravdaćeš moj pad i čitaćeš mi priču o Sodomi i Gomori. Ako sam i sazidao novi grad razvrata, i da je ona mala bludnica koja me je omađijala i zaludela, neću ti obećati pokajanje. Na sve to ću ti kazivati novu Pesmu nad pesmama, bolju, iskreniju i sa više ljubavi. Jer je ljubav jaka kao smrt*... Ne znaš! Nemoj da me obmanjuješ! Dovoljno sam gord i sebičan, ne mogu da priznam kako sam ubio ljubav. Ni u slutnji ne možeš da poznaš da je ta mlada žena ispunila svaku pukotinu koja je od tebe potekla. Sve ono što sam tebi davno poverio, a što je ostalo da me tišti kao nezaceljen, zagnojen rez, previjala je. Došla je na tvoje mesto! Nisu demoni niti drugi zli dusi. Znam tu priču o godinama, starosti i nevinosti, o grehu i dužnosti. Dužnosti sam se odrekao još onog časa kad sam joj šapnuo na uho da sam spoznao ljubav, kad sam joj ugrizao usnice sa kojih je potekla kapljica krvi. Okamenjen žarkom potrebom da joj se svetim što se osmelila da me načini podanikom koji je nekad gospodario svim mudrostima, stiskao sam joj usne, grizao ih kao adska neman, samo da što više krvi iz njih izađe. A kad su kapljice zasijale, sisao sam ih, naslađujući se čudesnim pričešćem. Njene su usne postajale zlatni putir, i niko do mene samog nije imao pravo na tu svetu tajnu.

Govorio sam joj da je lujka i glupača. Govorio sam joj da ode i molio je da ostane. Tražio sam da mi oprosti svaku lošu reč i nedelo, proklinjao sam je jer me svakim delom svog tela namerno izaziva. Nagovarao sam je da nađe drugog, mlađeg, izluđivalo me je sve muško što stane kraj nje. Pred svetom sam govorio da je klinka, da ništa o životu ne zna. Kada sam ostajao sam sa njom, poveravao sam joj najskrivenije i najdublje tajne, grlio je kao da ćemo ujutru oboje umreti, kao da za našu tajnu vezu nema vremena. Kidao sam odeću sa nje, uživao da je posmatram nagu, otvorenu, da tu tamnu kožu, okupanu u mirisima znoja i mladosti, ujedam, da uživam. Jer, moja je, pripada meni. I što sam više nasilja činio nad njom, sve se nežnije privijala uz mene, kao žena, ljubavnica, majka, sestra. Tad bih se topio i uranjao među njene dojke, osluškivao joj srce koje je u tim časima kucalo samo da meni povrati život.

Mirno je rekla:

- Otići ćeš. A ja ću te čekati.

- Ne...

- Otići ćeš, jer se plašiš.

Telom starac, srcem i umom nezreli deran. Plašio sam se da budem nečiji.

U strahu sam počinio zločin. Da li sam se branio ili napadao? Ubio sam ljubav, ali se javlja kao slatki košmar svaki put kad zatvorim oči. Na javi sam osećao gadost, gorki vazduh i strah. Kako sam ubio ljubav? Šapnuo sam joj da skoči, navijao sam za smrt, jer sam znao da je tu negde, blizu i da me čeka, a ne smem da joj pođem u susret. Zato je skočila noćas. Ali, ja ti ni sad neću priznati kako sam ubio ljubav! Možeš lance da mi staviš na ruke i noge, možeš da me zatvoriš u tamnicu da robujem kaznu. Pričaj mi sad o tom strašnom sudu. Nabrajaj sve moje pogreške, podsmevaj se, rugaj, jer ni to ne razumeš. Izučio sam tvoju nauku i propovedao je drugima. Govorio sam: to je istina, to je život, to je mir. U premudrosti se nije rađala ljubav, već samoća koja je posejala zrno nemira, i to zrno je dalo mnogo ploda. A kad je došla, nebesa su se potresla od radosti. Zar se nisu oglasila zvona na svim hramovima? Ja sam ih čuo! Da, kao u onoj pesmi, u onim stihovima koji su opevali moju tragičnu krivicu...

To se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute...*

Zalud ti kazujem sve ovo. Ne zaslužuješ moju pokajničku ispoved. Nema na tvom prestolu nikakvih čudesa koja bi mogla da mi ponude nove bisere! Tu su sve brane, prepreke i nemaštine. Stvorio sam imperiju, bolju od rajskih naselja. Sad mi zavidiš, besno i ogorčeno me gledaš jer imam smelosti da se drznem, da se ogrešim o svete zavete. O, kad bi zaveti pojasnili šta je to što brani ljubav, pa i u mojim tužnim godinama, kad bi norme bile jasnije i ljudskije, i kad bi božanstvo poželelo da se ne ratuje više... Ne bih ubio ljubav. Oživeo bih je još veću, smeliju i izrodio bih decu sa njom, napravio dom, uzeo je za ženu. Ali, ti reče da ne smem. Poverovao sam, misleći da je to tvoje dobročinstvo i spasenje, misleći da u nesebičnom milosrđu sastavljaš jedinu istinu. Istina je bila naš Edemski vrt za koji drugi nisu znali, onaj vrt u kojem mi je ispovedila svoju misao:

- Još stotine godina da prođu, čekaću te. Vreme je malo, nepostojano. I da me bičuju kao bludnicu, i da na mene bace anatemu, neću plakati. U paklenom kazanu ću voleti i tvoju starost i sve tvoje zle niti, i to što danas jesi, jer za drugo ne znam.

Nije bilo zmije, nije se prikrao satana među nas, i nije bilo nikakvog drveta. Utekao sam iz našeg Edemskog vrta. Nisam bio proteran, već sam bežao kao da me sopstvena duša juri.

Sada sam ništa, nula, praznina, sujetni, besni vitez bez oklopa, tu, na bojištu, gde krv samo lipti, krv sa onih usnica koje su se razbile u ponoć, tačno u onom trenutku kad smo doživljavali najčudesnije orgazme i kad nije bilo pretnji po nas. Pozivaš me da obnovim razrušenu zidanicu koju sam ti nekad prinosio, a koja je pukla kao grančica kad je ušetala u moj svet. Zalud reči, zalud molitve, zalud novi hramovi! Lutam kao siroti starac i čekam da mi vreme udeli novu godinu crnine i žala. Žedan i gladan, ne ištem ništa! Kako je strašno biti sam, jer samoća je jedna od najsigurnijih putanja ka samoljublju. Slep da vidim, nem da se odreknem sebe, sav nadut od fanatizma, od glupih i ispraznih mudrovanja, kojima sam se služio kao advokat zlatnih normi i jedinog vlastodršca, izrastao sam u lažova, razbojnika i krijumčara. Podarila mi je bisere, a ja sam ih bacio pred svinje.

I ako je od ono troje što ostaje najveća ljubav, onda sam počinio najveću strahotu čovečanstva, najveće zlodelo od kojeg svako jutro perem ruke, i ponavljam lažnu utehu da sam samo pao u iskušenje, nesvesno, zalutao, poblesavio. Samo da odložim priznanje, da zažmurim kad se ispišu slova rečenice: Kako sam ubio ljubav?

Na nebesima muk. Glasovi su ućutali. Poraženi i posramljeni rešili su da prećute jednu zalutalu dušu, jednog zločinca. Jer, zaslepljeni svojim učenjem i zavetima, nisu razumeli ni reč!

---

* Pesma nad pesmama

* Santa Maria Della Salute, Laza Kostić

Kobna lepota pripovedanja

Kobna lepota pripovedanja

Ja sam tvorac i uništitelj, sluga i gospodar sveta koji stvaram i razaram. Ja sam gorda i ponižena laž koja otkriva najveću istinu u nesebičnoj ljubavi prema lepoti koja nastaje u savršenstvu jezivog bolovanja. Ja sam deo neumoljive i surove prolaznosti, deo koji teži da bar na trenutke okusi čari željene večnosti.

Moj Edemski vrt je malo carstvo na nepostojećem mostu između neba i zemlje. Ako taj most izistinski ne postoji, zašto me Svemogući Tvorac proteruje iz njega i opet njemu vraća? Zašto mi podmuklo potura zmiju i od zmije me spasava? Ili to ne čini Bog? Već ja! Samo ja obmanjujem sebe iskušenjima!

Ja sam heroj i kukavica. Od mogućeg stvaram nemoguće, fantazijsko od realnosti. Od onoga što nije i jeste pravim novi život. Ja zaustavljam vreme. Možda sam Antihrist, lažni spasitelj novog doba. Možda sam prorok koji nezemaljskim čudima uboge isceljuje.

Ja sam čovek bola i radosti.

Ne mogu da prestanem da plačem, a smejem se besprekidno.

Ja sam tragični junak jedne drame čija se radnja odvija u prostoru koji ne postoji, u vremenu kojeg nema, sa ljudima koji nisu ni bestelesne sile, niti su satkani od krvi i mesa. Ja sam ništa i ja sam sve. Zbir nepomirljivih suprotnosti boravi u meni. Parnjak sam Svemogućem Tvorcu, jer se drsko usuđujem da popravim ono što je već napravljeno, da dozidam izgrađeno. Otuda dolazi moja tragička krivica, koja biva svakim danom sve veća i sramnija, i liči na doživotno pripisanu robiju. Jer sa krivicom se rodih, u grehu me iznese mati na ovaj svet, i greh roditeljski se uli u mene u trenutku mojega začeća. Da, čovek se kriv rađa. Čovek je kriv dok je čovek! I kao takav, bez pokajanja i ispovedanja ljudskog sagrešenja koje nasleđuje, ja čovek razuma i strasti, sa sobom se borim. Kao da mi nisu dovoljne sve druge nečiste sile, već i sebi postajem neprijatelj. Sebe mrzim i proklinjem, sebe volim i tešim. A Bogu zameram i zavidim na samo Njemu mogućim delima. Gotovo nesvesno pokušavam da ga nadvladam, da ga porazim i stvorim nešto više, plemenitije, nešto duhovnije. Zato me Bog retko pogleda milošću svojom. Zato smo nebo i ja u sukobu, a zemlja me u sumnji odbacuje. Živi me sa podozrenjem zagledaju, mrtvi me ne zovu, samo mi imaginarna lica dolaze u posetu. I krijumčarim misli po hodnicima izmaštanih svetova i dimenzija, krišom ih prenosim u ovaj svet, pokušavajući da se izdignem i izbegnem moguće psihičko rastrojstvo. Kao da ne pripadam nikome, i kao da se oko mene sva bića otimaju.

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemam sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla.

Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje.

Biće da su se obistinile reči najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, čiji drugi dolazak čekamo?

Ili odmenjum Hrista koji kasni?

Ili njegovog drugog dolaska neće ni biti?

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem. Naivno branim svoje zvanje, kao da branim sopstveno telo. Ako sam anatemisani otpadnik jedne svete crkve, ako sam odmetnik i maskirani nečisti duh u odeždi anđela, moj poziv je neka nova religija bez bogova. Obožavam istinu. Jedina istina je da smo rođeni da bismo umrli. I to je priča koju valja pripovedati, i koju su pripovedali mnogi pre mene. To je priča koja se pripoveda otkako su prva usta progovorila. A put pripovedanja je kobni put po onog koji pripoveda. Kažem kobni, jer je lepo i opasno govoriti o prolaznosti svega što se rodi, o propadljivosti svega što živi i diše. Neminovno je, umrećemo svi, i nikog od nas neće biti. Pitanje je šta smo uradili prolazeći na kobnom putu naše priče... Svaki čovek je pojedinačna priča, jedan vredni delić opšte priče čovečanstva, kao organ velikog organizma koji će umreti, ali i ostati u životu. 

U nemogućnosti da govorim, ja sedim i beležim. Pišem priču, pripovedam. Strpljivo, pažljivo i neumorno. U mrklom mraku tražim zračak svetlosti, kao da se iskupljujem zbog tragičke krivice. I tad se radujem jer me pisanje boli, i bolujem svoju radost. Priča je moj izlaz i moja tamnica. Pisanje je moja strast i glas razuma koji šapuće da je sve nemoguće moguće.

Kome i kako objasniti tu kobnu lepotu priče i pričanja? Kako ispričati priču koja usmrćuje i vaskrsava? To se ne da ispričati! To tragično savršenstvo pripovedanja, to sudbinski predodređeno krvavo i mučno iznedravanje iz sebe onoga što bi moglo biti i vaše i moje. Kako je teško pričati o priči! Možda, ipak, treba da ćutim, da pustim priču da sama progovori svojim glasom. Da se povučem, da ostanem u njenoj senci kao nemi nepoznati pripovedač, čije su ime, lik i osećaji bezvredni. Tako je najbolje. Ali, i najteže. Jer, ostaje u meni da živi kobna lepota priče kao otrovna kap krvi koja donosi ozdravljenje. 

Satanin greh

Neretko ćete čuti neobična objašnjenja verujućih ljudi na pitanje zašto čovek pada u greh. Oni se kao po kakvoj nepogrešivoj nauci pozivaju na prvu knjigu Svetog pisma i podsećaju vas da su naši jadni praroditelji bili izgnani iz rajskih naseobina jer ih je na greh naveo otpali anđeo. Bez dvoumljenja i na brzinu vam ispredaju čitave povesti, navodeći bezbroj primera u kojima je večiti i dežurni krivac bezobrazni i bezobzirni pobunjeni Satanail podgovarao čoveka da čini zlo. Da laže, vara, krade, ubija, bogohuli, povređuje druge, čini preljube. To je njegov osnovni poziv, da donosi iskušenja.

Nije li ovo objašnjenje bestidni pokušaj opravdanja, neiskreni postupak da se ne prizna sopstvena odgovornost? Čini mi se da Satana nije toliko zaludan i besposlen da bi sve uzeo na svoja pleća. Zar smo toliko čista bića da nikakvo zlo ne potiče od nas samih, već nas na zlo podgovaraju drugi kao naivnu i nezrelu dečurliju? Zar smo besprekidno podložni uticajima i kontroli crnog oca laži? Čak i kada bi hteo da bude glavni tvorac svih ovozemaljskih nedela, prvi i glavni optuženi Satanail ne bi postigao to. Ja ipak verujem da se ljudi rađaju sa malom klicom zla u sebi. Neki je tokom života sahranjuju priklanjajući se svojoj dobroj strani, drugi tu klicu neguju i gaje dok se ne razgrana i ne da ploda. Naša slobodna volja nam daje prava i slobode da biramo u životu kojoj ćemo se strani prikloniti. Ali, stara navika nas ne napušta, ona navika da večito optužujemo druge i da na druge bacamo krivicu. Zato je i optužba bednog Satane još jedan greh. Pa, zar nas je i na taj greh opet on podgovorio?

***

Ništa se ne može dogoditi što živ čovek ne može da podnese. I bolest, i smrt dragih ljudi, i nesrećnu ljubav. Sve čovek može. Ali, jedno mu najteže pada. Da pogleda sebi u lice i da se zapita nad svojom krivicom kad mu se u patnji oglasi zaboravljena i odbačena savest. 

* * *

Da li znate kako je to voditi dijalog sa samim sobom? Pitate, odgovarate, a odgovor ne čujete. Slušate, a ne vidite. Gledate, a ne poznajete. Predosećate, slutite, a ne znate. Posao koji ume da dovede do pomračenja uma. Zato su retki oni koji se usude da se zagledaju u sebe.

Pošten čovek ili usamljena budala

Učili su me da živim pošteno, da ne poželim ništa što je tuđe, da ono što imam delim sa drugima.

Govorili su mi da ne mislim i ne činim loše, već da živim tako da niko ne upire prst u mene zbog kakvog ogrešenja i prestupa.

Vaspitavali su me da ne lažem, da ne svedočim krivo, da poštujem istinu kao najveću svetinju.

Onda su me bacili u stvarnost koja ove norme ne poznaje. Ja sad ne znam kako da živim. Ako se ogrešim o vaspitanje koje nosim, grišće me savest koja me, večito budna, svojim krupnim očima nadgleda. Ako se ne prilagodim stvarnosti, proglasiće me za usamljenu budalu. I opet neću znati kako da živim.

Čovek

Čovek

Nije on loš čovek. Nije zao. Ali je njegova nesrećna duša u velikom raskoraku sa izrazom njegovog lica, sa govorom i postupcima.

Ljudi ga vole. Iskreno. Poštuju ga. Takav je, dopadljiv. Ne mnogo pričljiv. Njegova dopadljivost je nametljiva i nenametljiva. Gotovo da se ni ne oseti, već kao nevidljivi pritajeni magnet potkupljuje sagovornike. Urođeni talenat. Retki su takvi ljudi koji imaju blagodat da pridobiju poštovanje sa svega nekoliko reči.

Uvek je nasmejan. Čak i kada mu je duša u stanju raspadanja ne iščezava onaj dečački osmeh na njegovom izboranom licu. Možda je upravo to način da se dopadne drugima. Osmeh je znak njegove smirenosti i spokoja. A takav i treba da bude. To mu je zanimanje, to je njegov posao, da druge i samog sebe uči smirenju.

            Nije obrazovan, školovan. Nije čovek od knjige. Ipak, njegovo znanje kao da prevazilazi sve ovozemaljske mudrosti. On vešto bira načine, sredstva, reči i manire koje podešava poštujući jednostavnost svojih namera i ciljeva. Da, gotovo da je neponovljivi umetnik u svom poslu. Nema boljeg i omiljenijeg od njega. Ljudi ga se pomalo plaše. Ispod pitomog pogleda sitnih plavih očiju krije se nedokučiva moć, starešinstvo i zahtev da se uvažava njegov autoritet. Cenjen je u svom okruženju. Za njega se bira posebno mesto za stolom, njemu se prvom sipa čaša dobrog vina. Njemu se serviraju raskošne trpeze. Kao da je otelotvorenje Boga.

Nije ovo veličanje njegove ličnosti čudno. Nije ni iznenađujuće. Takvi su ljudi. Daš im malo razumevanja, dopustiš im da ti se izjadaju, povere i već su ti u šaci. Tako on radi i od tog svog zanata živi. Nema tu nikakve nepojmljive nauke. To je obična igra sa ljudskim dušama koja traje, evo, već decenijama. I ništa se ne menja. Samo su grešnici naizgled utešeni i odvraćeni od greha. Možda samo trenutno, tek dok ne prođe i ne iščezne privid smirenja.

            Nepogrešiv je u svom poslu. Pronicljiv je, sabran i proračunat. Oštrouman i nepokolebljiv. Iako ga zamara monotono druženje sa običnim ljudima, iako stalno oseća svoju visinu nad njima i superiornost među prosečnima, on ne odustaje. Kao da za bolje ne zna. Kao da se ni u čemu drugom ne bi snašao. Uživa, ali sada sve manje. Umorio se. Iscrpljen je i vreme ga je nadjačalo. Počeo je da stari. Lice ga odaje, koža, noge. Ali, još ima mladalačkog poleta. Još je okretan, među ženama, i mladim i starim, poželjan. Da, on je gotovo idealan muškarac. Da, on je onaj muškarac koji se od devojačkih dana čeka, onaj iz bajki i nepromišljenih maštarija. Lep je, odista muški lep sa crtama koje otkrivaju spoj grubosti i nežnosti. On je savršeni otac, brat, prijatelj, muž, sin. Ume da bude fin i nežan, da se podvuče pod kožu kao nevino dete. Saoseća sa drugima. Zaplače nad tuđom mukom. Nasmeje se nečijoj radosti. Ume da bude nemilosrdan, ali samo kad brani pravdu. I tad njegovo lice dobija onu strašnu boju. Glas mu biva drugačiji. Oštar je, hladan. I niko ne sme da mu protivureči. Jer, on je uvek u pravu. On ne greši.

            Muškarci njegovih godina ili prerano ostare ili ostaju večiti mladići u tom prelomnom životnom dobu. On nije ni jedno ni drugo. Njegova muškost nije presahla. Još ima vitalnosti u telu. I budi nemir u ženi, onaj lepi nemir koji se retko oseća. Budi neku čudnu želju iako se u prisustvu ženskog sveta drži hladno i gotovo bez i najmanjeg znaka strasti i emocija. Kao da nije muškarac. Kao da ne poznaje ženu. Ali, opet i njegova zrelost, koja se oslikava u malim znacima minulih godina, čini ga još zavodljivijim i poželjnijim. Budi erotske požude, uzbuđuje, provocira tinejdžerske maštarije. Ima to u muškarcima njegovih godina, kada stignu do polovine životnog veka, ona neodukočiva privlačnost koja golica žensku dušu i vuče, vuče kao svemoguća sila. Ima u takvim muškarcima prefinjenog bezobrazluka. Izgledaju zaštitnički, sigurno, stabilno. Izgledaju kao da je svrha njihovog postojanja da drže ženu u svom štitu, da se o njoj brinu i da joj udovoljavaju, istovremeno da joj nameću svoje zakone, ljubomorno je držeći uz sebe. Uz takve muškarce se žena oseća kao vrednost, oseća da je voljena i da je ljubav takvog muškarca neprocenjiva.

Sitne bore oko očiju, seda brada, koža na telu i veliki trbuh ga izdaju. Ali, i te staračke mane koje je donela prolaznost kao da se ni ne primećuju. Ostaje savršen. Nedodirljiv. Nikome se ne da. Nikome ne pokazuje stvarni lik. Tako je odlučio i toj svojoj nameri je veran do groba.

            Nema ženu, nema decu. Vodi neki besmisleni bezbračni život. Samac je. I tvrdi da je srećan u svojoj samoći, da ga ne boli i ne kinji prazan krevet, pusta soba i tišina. Ispoveda da je to njegov put ka spasenju. Ljudi mu veruju. Ljudi njemu uvek i sve veruju.

Nema ni prijatelje. One prave, iskrene. I nikome on nije prijatelj. Nekolicinu poznanika obmanjuje lažnom vernošću iz puke potrebe da potvrdi svoju moć i da gordo nadjača svakoga koga sretne. Igra se, isprobava granice svoje vlasti. Lažno se predstavlja kao pomoćnik, kao porodični prijatelj koji brine za druge. Obilazi bolesne, teši nesrećne, isceljuje samrtnike, moli se za grešne. I opet mu ljudi veruju.

Spreman je da izda najbliže, da bez trunke savesti spasava sebe u opasnosti. Neherojski se povlači pred pretećim događajima. Spreman je da žrtvuje druge. Bestidno trguje poverenim mu dušama. Koristoljubiv je, voli novac, raskoš, komfor. Ne postavlja granice svojoj vlasti.

Da, sasvim je sam. A opet, oko njega je uvek toliko sveta, kao da je kakav dugo očekivani Mesija. I taj svet, skoro slep od poverenja i sužanjstva njegovoj sujeti, ne odustaje od njega. Uporno ga zapitkuju, traže i vape za njegovim prisustvom. Kao da su svi zaljubljeni u njega. Njemu je odanost prostog naroda često smešna. Neretko se licemerno našali na račun svojih robova, rugajući se nesposobnosti i nesamostalnosti u ljudskom promišljanju. Bezobrazan je, ciničan. Ali, samo ponekad ga rastuži slika njegovih podanika za koje sam odgovara, udešava im živote i rukovodi njihovim dušama. Jer, shvata da su svi u njegovoj vlasti i da može da čini sa njima šta mu je volja.

Vole ga deca. Igra se sa njima, priča im nekakve bajke koje drugi odrasli ne govore. One bajke, najstarije, u kojoj je samo jedan lik dobar i pravedan, koji čuva decu i brani njihov san. Deca rado slušaju, trče za njim i vuku ga za rukav. Drži ih u krilu, miluje, ljubi obraze. Možda bar tu nevinu dečicu iskreno voli.

Mislim da mu se divim. Oduševljava me njegova tragična raspolućenost. Ipak ga dobro poznajem. Otkrio se, doduše vrlo retko, i u nekim nepojmljivim trenucima između jave i sna, u stanju pijanstva. Malo je progovorio i brzo se povukao. Možda je hteo da se poveri, da se iskuka i izjada. Brzo je ućutao.

Laže često, istina je daleko od njega, a druge o istini uči. Ne voli ljude, a drugima o ljubavi propoveda. Gord je, a gordost osuđuje zbog praroditeljskog greha. Sujetan je, a sujetu oštro kažnjava kad je razotkrije. Zašao je u kriminal, uhvativši se olakih načina u sticanju materijalnih vrednosti, a pred drugima proklinje i pljuje sve prestupe državnih zakona. Ne veruje u Božiju milost, a Božijim imenom se zaklinje. On je najsebičniji čovek koji se rodio na planeti. Sebičan za druge, sebičan za sebe.

Pitate se kako živi takav čovek. Verovatno ni on sam ne zna. Ne sme ni da pomisli. Ako bi se bar jednog jutra zapitao o protekloj noći, možda bi umro od uznemirenosti. Ovako, lakše mu je da prećuti i da potisne ono što jeste. Da preleti preko sebe kakav jeste i da brzo ostane neko ko treba da bude po svom imenu i liku. Tako je navikao. I takvog ga ljudi poznaju. Zato održava tu mutnu sliku. Nejasan samome sebi, poljuljan strašnom sudbom koja ne bira svoje žrtve, kao neki ludi borac za opstanak, duboko u sebi je strašno nesrećan i nezadovoljan. Znam ja to. Možda samo ja znam. I možda niko sem mene nije došao do neslućene dubine u njegovoj duši. Možda ga ni majka koja ga je nosila pod grudima nije spoznala kao velikog nesrećnika i usamljenika koji je pobegao u neki tuđ jezivi svet. Jednom mi je rekao da mu je duša puna ožiljaka i rana. Tako, iznenada. Odjednom. Posle je ućutao, kao da se postideo. Kao da je razotkrio nešto što niko ne sme da čuje. I dugo je bežao od mene. Kao da sam mu neprijatelj i kao da ću zloupotrebiti njegovu tajnu, da ću ga javno izigrati i razoružati. A neću, zna da neću i da nikad to ne bih... Bezrazložno strahuje. Drag mi je. Možda suviše drag. Sav je satkan od mana i nebrojenih loših osobina koje ne ume da iskoreni, a koje su ga održale i dovele do uzvišenog mesta u prostoj sredini. Izabran je da vodi, da uči, da odgovara na najteža pitanja i da uvek iznese spreman i savršen odgovor. Privilegovan je, ne brine šta će jesti i piti, od čega će dočekati dan, ugostiti brojni narod koji mu dolazi. Sve mu je dato. I ne mari hoće li doći gore vreme, teži dani. On će uvek imati sve. Kao da ima sklopljen pakt sa kakvim nezemaljskim tajnim silama koje njemu služe. Dok drugi gladuju i pate u svojoj bedi, on seda za raskošnu trpezu. Dok drugi plaču nad oskudicom, nemaštinom, i tonu u teški san pun jezivih vizija, on leže u čistu postelju, ne osećajući da ničim nije zaradio ono što ima.

Čudan čovek, odista. Kao da nije iz ovog sveta. Kao da vam pripovedam povest o kakvom junaku iz knjige, o kakvoj imaginarnoj ličnosti od papira. A tu je. Na svega nekoliko koraka od mene. Vidim ga i sad. Eno ga, sedi u mraku sobe. Pripit. Sedi tako sam kao kakav ludak. Ne dolazi mu san na oči. Udario ga je alkohol u glavu i muti mu se vid. Popio je da zaboravi, da se zaleči, i da ne pomisli na svoju dušu. Ispratio je goste, smejao se, družio, pevao sa njima. Zahvalio im na darovima i lepim rečima. Povukao se u svoju sobu, krišom noseći bocu vina, ispio do dna i zaplakao se. Shvatio je da nikog nema. I da nikog nikada neće imati. Još malo će trajati ta njegova nezaslužena slava, i onda će doći neko mlađi, zanimljiviji, živahniji. Sedi na svom krevetu, dodiruje obraze prstima i oseća kako je koža ogrubela. Kako se kosa razredila. I brada se stanjila. Oseća kako mu se telo istrošilo i od sebe vidi jedno obično prazno bure. Dodiruje svoj veliki stomak. Naduven je, otečen. Pući će i iz njega neće izaći ništa. Dodiruje noge, umorne od stajanja i jurnjave. Vene su se napumpale, iskočila preko kože. Stari. Odista stari. Osvrće se po sobi tražeći kakav šum, glasić, bar lažnu utehu. Ništa se ne čuje.

Nije on zao. Samo je spoznao zlo i odlučio da se sa njim na čudan način bori. Igrom onog slučaja šaljivdžije zadesio se tu gde jeste i sad nema kud. Sateran je u ćošak kao kakav miš pred gromadom koja će se survati na njega. Iskusio je sve što mu se dalo od života. I shvatio da ne pripada ovom svetu, ali da mora da živi. A da je bio slabiji, okončao bi muke. Možda bi se ubio još kad je bio mlad i tako spasao sebe užasa i strave. Ovako, odlučio je drugo. I sam prevaren, ponadavši se da će naći nešto, nekog, makar i samačku tišnu, bilo kakav izlaz, bilo koja vrata... Prevario se. Zapao je u još veću čamotinju. Sudbina se poigrala sa njim. Nagradila ga nekim smešnim položajima među ljudima, obećala mu svakakvu raskoš u duši. Ostala je praznina i razočarenje. Možda je moglo biti bolje i drugačije. Davno, dok je još bio mladić. Možda ni sad nije kasno. Možda još ima godina pred njim, nekih drugih godina. Možda treba da promeni sve, da odustane od svoje ništavne slave i da se odrekne ljudi. A ako učini tako, i ako napusti sve, neće mu ostati ništa. Sedi sa praznom flašom i pita se kakva će mu smrt biti. Kad ga ne bude i kad sve jednom prođe, a biće uskoro, jer tu je, nazire vrata koja vode u bespovratno, pita se kakve će žalosti biti za njim. I ko će ga oplakati. Ispratiće ga u starom poštovanju i brzo ga zaboraviti. Možda će ga pominjati u sećanjima na neku mudru reč, na neko izbavljenje koje je doneo igrom slučaja. I to će biti sve. Nema sina da ga nasledi, nema žene da za njim pusti suzu i obuče crno u žalosti. Nema nikog. Razići će se svi kad ga polože u grob i ostaće iza njega jedno veliko ništa.

Zar je to nagrada? Zar je to proslava njegovog puta?

Ako je tako, zašto ne promeni svoj život? Može. U njegovim je rukama. Ako ima izlaza, treba pohrliti ka njemu dok još nije izmaklo vreme. I treba bežati glavom bez obzira. Ili se pomiriti sa činjenicom da je ipak sve prošlo i da povratka nema. Da treba da ubija sate, iščekujući sudnji dan i oslobođenje duše.

Dobar je on čovek. Patio je mnogo, često. Niko to ne zna. Možda samo ja. Priznao mi je jednom. Davno. Posle je zaplakao i molio da oprostim njegovoj ludoj glavi.

Oproštam ti, dobri čoveče! Iako si kriv jer si postao loš, iako si dopustio da te potkupe prljava dela, ružne navike i zle osobine. Opraštam tvojoj nesrećnoj i strahom obuzetoj duši. I ne mari za mene. Meni je lako. Iako često plačem nad tvojim životom. Ja te volim i možda te volim više nego sebe, a ti... Ti ni sebe ne voliš... Kako ćeš onda meni podariti bar malo ljubavi... dok nam se kazaljke ne zaustave i dok ne umre naše vreme...

***

Nije strašna stvarnost koju živimo ni život koji je nemilosrdan. Nije strašno što nas ponajčešće nepravednici uče pravdi, bezbožnici nas primoravaju na veru u Boga, nepokajani grešnici na pokajanje. Strašno je što uporno dozvoljavamo da nas obmanjuju ljudi koji nisu dostojni ni najmanjeg znaka našeg poštovanja. 

* * *

Nisam najpošteniji čovek na svetu, ali me život uverava da ima gorih od mene. Mnogo lošijih ljudi, sa ružnim karakterima, grešnim mislima, zlobivim srcima. Zašto se onda sve sručilo na moja leđa i večito moram da nosim krst za koji mislim da mi je nepravedno dodeljen i da drugome pripada? Je li mi mati pomislila ili učinila šta ružno kad me je nosila u svojoj utrobi? Je li me nesrećnica proklela što je, kad me je donosila na svet, prošla kroz najteže muke porođajnih bolova?

Ili me Svemogući priprema za nagradu tamo, kažnjavajući me ovde. Ako se sve zbiva po takvoj Božijoj logici, teško onima koji su ovde bezbrižni i srećni!

...

Čudnih li ljudi na ovom svetu!

Pita me skoro jedan čovek:

- Što ti pišeš o meni? I to onakve stvari! Javno! Da svi čitaju!

Ja ćutim. Smeškam se. Pustim ga da se sam seti kad me je jednom gotovo molio:

- Kad ćeš napisati nešto? Onako... Za mene... O meni...

Sad se ljuti. Jer, vidi da ja samo pišem, beležim, ništa ne izmišljam.

Čudnog li čoveka!

Valjda u životu uvek tako biva. Želimo nešto, a posle bežimo od svojih želja...

Sad mi dođe žao što i ovo čitate. A žao mi i tog čoveka. Opet će se naljutiti. Biće da više ni sam ne zna šta želi.

***

Ako se ne plašite ljudi i pobune poniženih i uvređenih, kako se ne plašite Boga o kojem sa tolikom verom propovedate? Niste ga još uvek videli i dokazali njegovo postojanje na nebeskom prestolu, pa vam je lakše da zamislite da vas ne vidi i ne čuje. Ili mislite da ste i njega nadvladali zemaljskim moćima.