И стар. И болестан. И сам.

Она је нешто посебно. Нисам је сачувао.

            Обрадовала ме је кад се појавила. Јесте ли видели некад воћку која тек сазрева, али мами, голица својим младалачким сјајем и опојним мирисима?

Више је нема. Срећа је трајала кратко. Опет сам сам. И стар. И болестан. И сам.

      Пут до ње је кратак. Ако одем, са њом ћу бити вечно. Она ће ме примити у наручје своје, сигурно, као смрт. А ја? Не! Не смем! Љубићу је свим срцем својим, свом душом својом, али нећу је волети као самога себе.

      Говорио сам јој:

      - Старији сам од тебе деветнаест година!

      - Не требам ти! Груб сам, лицемеран и себичан.

      - Нађи млађег, бољег!

      - Иди, не волим те! Ти си искушење, мој немир и страх!

      - Повредићу те! Изазваћу несрећу!

      - Мучиш ме! Мрзим те!

Прошла ми је прстима кроз браду, повлачећи их горе, изнад очију, по борама. Зајецала је. Шапнуо сам јој:

      - Остани. Сам сам! Плашим се себе!

      Нестала је као привиђење.