Uljez

Ja više nisam ništa. Nisam živ čovek, nisam ni leš. U meni nema mesta ni za prazninu. Ja ne dišem. Moje srce ne kuca. Uljez sam među živima, a mrtvi me ne primaju sebi. Ali, kroz mene i dalje struji dašak umrlog života. Lutam kao odmetnik postojećih i nepostojećih svetova, tražim stanište, makar bilo privremeno. Sva vrata se preda mnom zatvaraju. Ja sam stranac, tudjinac medju svojima, odnarodjeni član porodice, društva i nacije. Ja sam obespravljeni stanovnik ničije zemlje.

Ove moje reči nisu vapaj i žalopojka nad teškom sudbom, već mučno priznanje koje tkam u noćima besanice, tražeći sebi srodnu dušu koja je kao i ja bezvoljno bačena na ovu grubu zemlju. 

***

U nastojanju da u svemu što se oko mene i sa mnom zbiva u ovom privremenom i prolaznom boravku nađem logične i smislene veze, uzroke i posledice, koristi i štete, sve više je u moju misao ulazio trulež alogičnosti i sve mi se više činilo da šta god da se dogodi rađa se po nekakvoj igri slučaja. Na kraju me je putanja razočaravajućih misli dovela do saznanja da je i ta lukava igra slučaja, kao kakva đavolja rabota, lišena i najmanjeg zrna smisla. 

Ili nije svagda i svugde ovako? Mora biti da negde postoji neki meni još nepoznat prostor, makar krajičak zemlje, gde ne niče seme bezvlašća, gde ne žive obespravljeni ljudi i gde čovek umire ponosan što se rodio.

Crv

Crv

Crv je opet ušao. Uporno tražim pukotinu na zidu vene. Da vidim, da pokušam da je zakrpim, zašijem, zabetoniram. Samo da zatvorim. Ali, ne vidim je.

Tako on uvek radi. Iskoristi moj trenutak nepažnje. Provuče se i uđe. Obično noću, jer se tad slabije vidi. Uđe u venu i plovi po moru krvi. Pliva sasvim slobodno, ponosno, dostojanstveno. I ruga mi se. Zna da ga ne mogu isterati. Dok stisnem venu da ga ubijem, da ga prignječim, on sklizne, izmigolji se. Spretno se izvuče, pobegne prstima koji bi da ga unište jednom za svagda. Onda mi se kezi, cereka se. A vena otekne. I boli. Prsti ostave tragove na koži, poplavi mesto na kojem se dogodio pokušaj ubistva jednog bezobraznog crva. Vena, napumpana krvlju, koja se od mojih prstiju uzburkala i uznemirila, kao debeli konopac iskače ispod kože. Ruka se ukoči, oduzeta je. Kao stanje šloga. Poludim, hoću i celu venu da iskidam, da je pocepam, presečem. Ako je presečem na bilo kojem mestu, crv će izleteti, izjuriti iz mene u poplavi krvi. Možda će se udaviti. Krećem da otkinem ruku. Da je iščupam iz lakta. To je rešenje! Amputiraću sebi deo tela, crv će nestati i stvar je rešena. Ali, ne, ne! Crv je to! Moj crv! Zna on da čupanje ruke nije rešenje! Nije on glup! Veštiji je od mene. Ući će u drugu ruku, u jednu nogu, drugu nogu. Snaći će se. Ima toliko vena na telu, toliko malih krvnih mesta po kojima može da plovi.

Ali, dok uzmem nož i krenem da tražim pogodno mesto za rez, crv se podmuklo povuče. Nestane. Opet kroz onu pukotinu koju nikako ne mogu da pronađem. I sve se smiri kad crv ode. Vena se lagano povlači, smanjuje. Nestaje modrica od stiskanja. Krv se umiri. Kao da se ništa nije dogodilo.

I onda utonem u san. Lagano. Kao u lažni spokoj. Zadremam, zaboravim na crva, krv, venu. Kao da ga nije ni bilo. Kao da se nikad neće vratiti.

...

***

 

 

 

 

 

 

 

 

***

Ja ne znam šta je na drugom kraju, na suprotnoj strani reke koju ne vidim, ali je čujem kako zapljuskuje talasima u svojim nemirinim danima, i ne znam kuda će me odvseti ova strepnja, strašnija i nesnosnija od najcrnjeg dečijeg košmara. Ali, slutim, mora biti nečega. Nemoguće je da posle svega ostane ništa, nula, praznina. Mora biti nekog drugog života. Mora da i sa one druge strane reke stoji neko obuzet pitanjima kako je sad ovde. Možda su se duše upokojenih predaka nastanile na toj obali, ne želeći da mi šalju znake i signale, puštajući me da kao i oni sami živim u strahu i nezvesnosti šta posle svega ostaje i biva.

***

Od svih ovozemaljskih nesreća i boli sa kojima se živ čovek mora suočiti najveća je i od svih istina istinitija prolaznost. Sve prolazi. Troši se. Nestaje. Gubi se i ostavlja tragove koji prerastaju u spomen i sećanje, da bi na kraju i ti najmanji dokazi prošloga života sasvim iščezli i, gotovo nasilno, neumoljivo, bili izbrisani sa sudbinske hartije kao izbledeli i dotrajali redovi nikad napisane jedinstvene knjige.

Ali, ja ne dižem pobunu. Ja ne poričem smrt i ne žalim rođenje. Ja ne vodim bitku sa životom i ne oplakujem nad jednakom sudbinom svih nas nesvesno palih. Ja priznajem starost, kraj i jedinu konačnost svih živih. Samo, sad mi u ovom smiraju teško pada činjenica da uprkos bledoj veri na koju se sve kukavnije oslanjam, sve prolazi. Zar je to sve što ostaje posle nas? Zar je sav smisao u tome? U prolaznosti...