Jovan Dučić o ljubavi

Jovan Dučić o ljubavi

Koliko je ispevano stihova, koliko romana, tragedija i priča ispisano o toj visokoj, uvek poželjnoj, gotovo nezemaljski lepoj emociji, za kojom svako živo biće traga od prvog dana postojanja ovog usamljenog sveta! Nisu li i oni pojedinci, koji nepoznatim ženama plaćaju telesno zadovoljstvo, tragični junaci koji pokušavaju da bar na trenutke osete, uhvate i prigrle najneobičniji, najsvetiji i najvažniji trenutak ljudskog života? Ljubav! I što se više govori o njoj, kao da biva tajanstvenija, skrivenija, opirući se rečima koje pokušavaju da opišu njenu lepotu, snagu i vrednost. Zar se i u toj nemogućnosti odgonetanja ljubavi ogleda njeno savršenstvo?

Jedan od velikana srpske književnosti, pisac, pesnik, putopisac Jovan Dučić, ispevao je najlepše pesme o ljubavi i na neki njemu osoben i znan način dao odgovore na pitanje ,,Šta je ljubav?’’.

- U ljubavi nema ničeg razumnog.

- Egoisti su u ljubavi prirodno osuđeni na muke, jer je ovde ljubav za ženu svedena na najmanju meru, a brutalna ljubav za sebe postala nepomirljiva.

- Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne, i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne.

- Ljubav je najveći izvor za iluziju, i najdublji dokaz za akciju.

- Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja, i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.

- Ljubav je čak i herojstvo, jer traži žrtve.

- Ljubav je , najzad, i najviši produkt kulture.

- Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici, začudo, uvek smešni za sve ostale ljude.

- Obične žene vole obične ljude, a samo neobične žene vole ljude sa neobičnim odlikama.

- Ljubav sve ispuni i sve zameni.

- Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu.

- Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.

- Ima vrlo malo srećnog sveta u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih, i više bede nego radosti.

- Ljubav je najviši stepen svega što nosi nekoristoljubivo srce.

- U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno.

- Ljubav je glavni izvor inspiracije i akcije pesnikove, jer je ljubav i glavni motiv njegovog života.

- Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija.

Nacionalnost-spisateljska

Nacionalnost-spisateljska

O pojedinim piscima se besprekidno vode polemike kojim i čijim književnostima pripadaju. Njihova dela se u tim polemikama zanemaruju i postaju bleda senka umetnosti. Andrić i Selimović su bili, jesu i verovatno će biti predmet ovakvih polemika. U mojim očima su isti. Vrhunski pisci.

 ,,Od onoga što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onome što jeste’’, Ivo Andrić

       ,,Pitaju me koje sam vjere. A ja im odgovaram pitanjem: A koliko to bogova ima?’’

Meša Selimović

Neretko se desi da mi u svakodnevnom razgovoru sagovornici postave prilično naporna i nejasna pitanja, te nije slučajno što na ista dajem mutne odgovore. Kao da zbog svoje čitalačke strasti nosim neko prokletstvo. Večito znatiželjni me intervjuišu, postavljajući mi obavezno, podrazumevano i neizbežno pitanje:

- Ko Vam je omiljeni pisac iz naše književnosti?

Najpre pomislim u sebi Zar samo jedan?

Andrić i Selimović. Dele prvo mesto.

- A šta su oni po nacionalnosti? – sagovornik je radoznao.

- Pisci. – kažem.

Iako se tokom vremena nalazila pred raznim zlupotrebama, manipulacijama, omalovažavanjima, ova jadna umetnost reči, koju ponajčešće ne štite oni koji o njoj pohvalno govore, ne poznaje razlike koje drugi, uglavnom slabo učeni, sa oskudnim čitalačkim iskustvom, samo donekle pismeni, žele da joj nametnu. Ona razbija granice vera i nacija.

Nije bitno hoće li se pisac krstiti Hristu, klanjati Alahu, tražiti nadahnuće od Bude, važno je ono što ostavi iza sebe kao trag neizbrisive, večite i iznad svega vredne lepote.

Večita sluškinja III deo

Večita sluškinja III deo

Knjiga i film ,,Derviš i smrt’’

U završnici polemike na temu odnosa knjige i filma ,,Derviš i smrt’’ valjalo bi obratiti pažnju na način na koji je predstavljeno vreme u knjizi i filmu. U prvom delu knjige radnja je prilično usporena, dominira laganiji tempo u pripovedanju. Ali, kako sazreva odluka Ahmeda Nurudina, tako se primećuje i brži tempo u drugom delu. Koliko o proticanju vremena saznajemo gledajući film? Najjednostavnije rečeno, ne saznajemo ništa. Zanimljivo je da nam u knjizi dve neobične rečenice možda ukazuje i na vremenske odrednice, na granice koje bio odredile i samo trajanje Ahmedove tragedije. Reč je o onom lirski obojenom i poetski nadahnutom priznanju:

,,Žuto rebrasto lišće pada s drveća, ono isto što sam ga dodirivao proljetos, želeći da me protoči svojim tokovima, da postanem neosjetljiv kao biljka, da venem svake jeseni i cvjetam svakog proljeća. A eto, desilo se drukčije, svenuo sam u proljeće a cvjetam u jesen.’’

Nemoguće je ovako predstavljeno vreme, koje se samo rečima može uobličiti, smestiti u jedan film.

Kada je reč o izboru glumaca, možda je to jedina vrednost ovog filma. Boris Dvornik kao lepuškasti Hasan. Tada neobično lepa Olivera Katarina je bila odličan izbor za ulogu kadijinice i velika je šteta što njeno glumačko umeće i fizički izgled nisu bolje iskorišteni, već kadijinica i u filmu postaje manje nego epizodni lik. Čuveni Velimir Bata Živojinović u originalnoj glumi iznosi lik muselima, kao i Pavle Vujisić ulogu mrzovoljnog muftije. Ipak, glavni lik ostaje otvoreno pitanje čak i kada je reč o glumcu koji ga je igrao. Ahmedov fizički izgled nije dovoljno predstavljen u knjizi. U portretisanju derviša Selimović stavlja akcenat na njegov unutarnji, misaoni, emotivni svet. Zato je režiser imao potpunu slobodu kada je ulogu Ahmeda Nurudina dodelio Voji Miriću.

Kada odgledamo film, i posle njega pročitamo knjigu po kojoj je film snimljen, iako smo je pre gledanja filma već pročitali, suočavamo se sa problemom ograničene slobode i mašte. U filmu imamo gotove, predstavljene likove, a dok čitamo knjigu raspolažemo podacima na osnovu kojih ih sami oživljavamo i vajamo u svojoj stvaralačkoj, čitalačkoj mašti. Nakon odgledanog filma, glumci koji su igrali pojedine uloge, mimo naše kontrole prodiru u našu misao i nameći nam se da ih zamislimo dok čitamo knjigu. To je izuzetno teška borba u mislima, jer nekada gotovo nesvesno zanemarimo pripovedanje i oslonimo se na ono što smo videli u filmu.

Možda je nekada film samo imitacija dobre knjige. Ako je tako, treba da držimo na umu da je original uvek jedan, a njegove kopije mogu biti samo kopije. Film neretko vrši direktan uticaj na čitaoce. Film je kompletna slika likova, prostora, vremena i radnje. Filmski proizvod nudi gotovo rešenje, što opet upućuje na ograničenu slobodu publike. Zato najpre treba govoriti o lenjosti koja neretko ume da potkupi kako stvaraoce umetničkih dela, tako i one koji umetnička dela tumače. Istina je da su se scenaristi i režiseri ulenjili, pa nastoje da snimaju filmove po dobrim knjigama. Čitaoci se ulenje i smatraju da je ,,lakše’’ odgledati film nego pročitati knjigu, jer zahteva manje vremena i brže se sazna ,,o čemu se tu radi’’.

Neminovno, film mora izostaviti pojedine segmente knjige, mora drugačije oblikovati pripovedanje, likove portretiše odabirom glumaca, vremenska ograničenost u trajanju filma zahteva da se pojedine epizode izostave. Ipak možemo govoriti i o drugačijim vidovima mašte koju omogućava film. Nije film zatvoreno umetničko delo koje nas kao gledaoce sprečava da se upuštamo u tumačenje. Ali, knjiga je tvorevina koja počiva na lepoti pisane reči i film koji sam čitalac razvija u svojoj glavi dok čita knjigu zasniva se isključivao na pisanoj reči.

Da li je književnost zaista večita sluškinja? Da li je njena osnovna uloga da robuje drugima, da udovoljava prohtevima drugih umetnosti i nauka? Ili je književnost jedna jedinstvena, samo po svojoj lepoti korisna umetnost, jer predstavlja nešto lepo, istovremeno služeći samo onom što je lepo. 

Večita sluškinja II deo

Večita sluškinja II deo

Knjiga i film ,,Derviš i smrt’’

Snimljen po romanu Meše Selimovića, u režiji Zdravka Velimirovića, 12. jula 1974. godine prikazan je film ,,Derviš i smrt’’. Uzimajući u obzir polazište da su film i knjiga dva potpuno samostalna umetnička dela, dolazimo do činjenice da se od nekih dobrih knjiga ne da napraviti i jednako dobar film. Ahmed Nurudin, junak Selimovićevog romana, razočarani i poniženi derviš, suočen sa ličnim gubitkom, zapada u očaj i mržnju i počinje da se sveti svojim protivnicima. Pripovedajući o tragičnoj sudbini derviša, pripovedač otvara brojna životna pitanja. Stoga, nije reč samo o osveti i mržnji, već o ljudskom izboru vrednosti i kobnim greškama koje se skupo plaćaju. Ukratko, ovo bi donekle bila jedna od tema Selimovićevog ,,Derviša’’. Film nas je kao publiku lišio mnoštva pripovednih pojedinosti. Brzinski su izneti pojedini citati iz ,,Kurana’’ koji u romanu imaju značajnu ulogu. Likovi su bledoliko predstavljeni u filmu. Odnose među junacima režiser nije precizno postavio, čak je pojedine likove izostavio (Hasanov otac, Ahmedov otac). U pojedinim situacijama ne možemo ni naslutiti motivaciju junaka. Interesantnih dijaloga i rasprava gotovo da nema. Istina je da u 105 minuta, koliko traje film, ne može stati sve ono što nam je Selimović ponudio u svojoj knjizi. Ali, čini nam se i da je i tih 105 minuta preplavljeno greškama, nedostacima i konfuznim segmentima koji se teško daju razumeti.

Kako i zbog čega junaci deluju u filmu? Derviša je izdao Mula-Jusuf, ali nema naznake iz kojih razloga je došlo do izdaje. Možda bismo mogli postupke mladog Mule-Jusufa opravdati njegovim zaljubljivanjem u kadijinicu. Selimović sasvim jasno pripoveda o tragediji mladića, iznoseći pojedinosti iz njegovog nesrećnog detinjstva, koje bi bilo izvor njegove kasnije nesreće. Ako i pretpostavimo da je Mula-Jusuf zaljubljen u kadijinicu, vidimo da ni to nije dovoljovan razlog da izda derviša. Tako zaključujemo da njegova osveta nema snažnog povoda. Znamo samo da je on neki mladi čovek koji spletkari, pojavljuje se kao sumnjuv negativno okarakterisan lik. I to je gotovo sve. Hasan ga u pojedinim scenama posmatra sa nepoverenjem, ali ni za takvo Hasanovo ophođenje prema mladiću ne nalazimo jasno opravdanje.

Jedan od najvažnijih motiva u romanu je motiv zlatne ptice. Pominje se na nekolikim mestima i prerasta u simbol prijateljstva. Ta zlatna ptica je spona između trojice junaka-Ahmeda, Hasana i Mule-Jusufa. Motiv zlatne ptice je izostavljen u filmu, a u knjizi zlatna ptica derviša vraća u prošlost. U filmu vidimo da se derviš u mislima često vraća u prošlost. Najčešće njegovo sećanje priziva slike ratnih bitki i slike nepoznate mlade žene. Ko je žena koje se derviš seća? U knjizi se pominju dve žene. Jedna je majka Mule-Jusufa, a druga je majka mladića koji se pojavljuje u noći uoči Ahmedovog pogubljenja. U filmu je identitet žene nepoznat. Gledalac bi mogao pretpostaviti da je reč o nekoj neprežaljenoj ljubavi iz mladosti. Neuspeli pokušaj da se mladost Ahmeda Nurudina u naznakama predstavi kroz ratna zbivanja i slike žene doprinosi konfuznom predstavljanju radnje i junaka. Na početku filma su scene ratovanja koje se kasnije ponavljaju, a uz njih se pojavljuje lik mlade žene. Ovakve scene se bez posebnog smisla ukomponovane u celokupnu radnju filma. U poslednjem poglavlju knjige, opet kroz sećanja, pripoveda se o razlazu Ahmeda Nurudina i devojke koju je voleo, pošto se vratio iz rata. Ovaj detalj je od presudne važnosti za tumačenje glavnog lika. Jer, razilaženje sa ženom bila je prva velika greška koju je načinio nesrećni derviš u svom životu.

Razumljivo je da su se poglavlja romana morala prilagoditi zahtevima filmske kompozicije, ali pojedine scene su negde ubrzano i besperegledno nanizane, neretko praćene i monotonijom. Otuda je sakrivena i nejasna njihova funkcija, te ne uspevamo da dokučimo ni segmente ni celovitost radnje u filmu. Kao primer ovakvog propusta imamo prikaz pobune u kasabi kad derviš nosi telo poginulog mladića. Zašto bi ova scena bila bitna? Naime, dok ne pronađemo poglavlje u knjizi o pomenutom događaju, teško da ćemo išta razumeti gledajući film. Poginulog mladića oplakuje brat, što derviša dodatno uznemirava, jer ga podseća na lični gubitak, na gubitak brata Haruna. Ovo je samo jedan detalj koji piscu omogućava da upotpuni građenje glavnog lika, u čemu se režiser nije pokazao kao uspešan. Sa sličnim manama se susrećemo u dijalogu čuvara u tvrđavi i Ahmeda koji je uhapšen. Čuvar izgovora rečenicu:,,Znaš li ono kad se zbude veliki događaj...’’. I Ahmed ga prekida rečima: ,,Šta je sa čovjekom koji ti je to govorio?’’. Zatim sledi opis Harunove smrti. Pre replike sa citatima o strašnom sudu niko nije pominjao nekog čoveka, ničim nije ukazano, najavljeno da je čuvar od nekog čoveka čuo ove reči.

Film nam govori da je derviš pokušao da izbavi brata, obraćao se vlasti, tražio pomoć i stradao kada je i sam stupio na vlast. Ali, primetan je jedan ogroman nedostatak kada je reč o samom junaku Ahmedu Nurudinu. Teško da možemo nazreti njegove emocije, misli, razumeti njegove postupke. Intimni monolozi, misli koje muče derviša u kolebanju šta da učini da zadovolji pravdu i da postupa po božijim i ljudskim načelima, a da se ne odrekne emocija prema bratu, sećanje na begunca kojeg je sakrio u tekiji, nemiri u noći praznika Đurđevdana, sve je ovo potrebno potražiti u romanu da bi se lakše tumačio glavni lik iz filma.

Pripovedanje romana je u prvom licu jednine, što je od velikog značaja, jer ovaj tip pripovedanja omogućava intimni ispovedni ton u priči. Na početku derviš polemiše na temu svog pisanja, priznajući da mu je još samo pisanje ostalo kao mogućnost da ispriča ono što ga muči i da mu je papir jedini sagovornik. Na kraju knjige otkrivamo da je sve reči nesrećnog derviša pribeležio njegov prijatelj Hasan. Samo pripovedanje je obogaćeno mnoštvom dubokih filozofskih monologa, koji se pretvaraju u neobične refleksivne deonice teksta. Pisac je na temu samog pisanja dodao i jedan zanimljiv detalj. Mulu-Jusufa je krasnopisac. Ovaj detalj je u filmu izostavljen. Radnju filma pripoveda samo kamera i to po nalogu režisera. Dakle, reč je o pripovedaču u trećem licu jednine. Oko kamere prenosi dijaloge, monologe, slike, prostor. I ono što kamera zabeleži zapravo je sve što publika može dobiti. Sve ostalo treba pronaći u knjizi koja bi potpomogla razumevanje filma. 

Večita sluškinja I deo

Večita sluškinja I deo

Neretko se u nauci o književnosti otvaralo pitanje same uloge koju bi mogla ili koju bi trebalo da ima književna umetnost. Tokom vremena primetan je veći broj pokušaja da se književna dela pretvore u neki vid sredstava za širenje ideja i ostvarenje ciljeva filozofije, politike, religije, psihologije, istorije. Ali, književnu umetnost nisu štedele ni druge vrste umetnosti.

Kada je reč o nastanku dramskih književnih vrsta, nauka o književnosti nalazi da su prve tragedije i komedije, koje su nastajale u V veku p.n.e, izvođene kao pozorišne predstave na svečanostima koje su priređivane u čast boga Dionisa. Tako u začecima dramskih književnih vrsta prepoznajemo strogo definisanu njihovu svrhovitost koja se ogleda u odavanju počasti jednom od božanstava.

Kakva je sudbina književnosti u novijim vremenima? U kakvom odnosu ona stoji sa drugim umetnostima, prvenstveno sa filmskom i pozorišnom? Da li je ona i danas na poziciji robinje koja svoje plodove daruje scenaristima i režiserima?

Ako se osvrnemo na stanje u srpskoj kinematografiji, nalazimo da je veliki broj filmova snimljen na osnovu pojedinih knjiga. Gotovo sva dela Branislava Nušića su doživela svoju ekranizaciju. Tu su i filmovi ,,Petrijin venac’’, koji je snimljen po istoimenoj knjizi Dragoslava Mihailovića, Sremčeva dela ,,Zona Zamfirova’’ i ,,Ivkova slava’’ su učinili da režija Zdravka Šotre puni bioskopske sale. I onda nam se u nekom trenutku učini da bi potez ,,snimiti film po knjizi’’ bio nepogrešivi korak koji ne zahteva mnogo truda, koji bi osigurao dobru reakciju gledalačke publike, naročito ukoliko se knjiga pokazala kao vredna, dobra i pozitivno ocenjena umetnička tvorevina.

Neretko se desi da film na vrlo specifičan način deluje na publiku i pruža jednu vrstu slobodnog tumačenja radnje, likova, vremena i prostra, ali i slobodnije tumačenje životne stvarnosti. Nedovoljna obrazovanost, oskudno poznavanje istorisjkih činjenica, slabije čitalačko iskustvo i čvrsto oslanjanje na ono što film može da ponudi, gledaoce odvodi na neki pogrešan put u prihvatanju istorije, umetnosti i nauke. O snažnom uticaju jednog filmskog ostvarenja, u čijoj senci stoji pravo literarno bogatstvo, svedoče uverenja pojedinih mlađih, ali i starijih rodoljuba, oduševljenih filmom ,,Boj na Kosovu’’ o tome ko je kriv za tragediju na Vidovdan 1389. godine. I sam film je nastao u vrlo specifičnom trenutku, kada je jedan gospodin, tada prvi čovek u državi, izjavio ljubav celokupnoj naciji. Glavni negativac, izdajnik, kukavica i pravi zloća kao u dečijoj bajci u filmu ,,Boj na Kosovu’’ je nesrećni Vuk Branković. Oslanjajući se na znanja stečena samo na osnovu ovog filma, pojedinci veruju da je za pogibiju srpskih sinova u teškoj i krvavoj bici na Kosovu kriv izdajnik Branković. Ne treba zaboraviti da je o istom tom boju ispevan niz pesama kojima se tvorci ne znaju, i da, uprkos nebrojenim iskrivljenim istorijskim činjenicama koje narodne pesme obrađuju na umetnički način, danas čine nemerljivo blago srpske narodne poezije.

Kada zastupam stav ,,knjiga da-film ne’’ možda odajem neki vid grubog ophođenja prema filmskoj umetnosti, štiteći književnost i ističući njene vrednosti. Ali, ovaj stav je donekle i opravdan, jer nam nalaže da razdvajamo dve vrste umetnosti i da njihove tvorevine merimo po sasvim odvojenim i jasno definisanim kriterijumima. Film i knjiga po kojoj je film snimljen mogu se porediti, ali samo ako ih poredimo u okvirima tematike, osnovne građe, vodećeg motiva. Otuda bi odgovori ,,Film je bolji od knjige’’, ili ,,Knjiga je bolja od filma’’ bili potpuno neprihvatljivi i besmisleni. Zamislite da poredimo neku pesmu koja tematizuje rađanje sunca i sliku na kojoj je naslikano svitanje i kažemo: ,,Slika je bolja od pesme!’’. 

Šta čitaju oni o kojima čitamo?

Šta čitaju oni o kojima čitamo?

            Jedan od najboljih humorističkih pisaca u srpskoj književnosti, Stevan Sremac, stvarao je na prelazu između XIX i XX veka. Iza njega je ostao nemali broj književnih dela koja i danas privlače čitalačku pažnju- ,,Zona Zamfirova’’, ,,Ivkova slava’’, ,,Pop Ćira i pop Spira’’, ,,Čiča Jordan’’, ,,Časna Starina’’, ,,Kir Geras’’.

Skupljajući građu za svoja dela, Sremac najčešće koristi anegdote, priče, dogodovštine iz svoje okoline. Tako nastaje i humoristički roman ,,Pop Ćira i pop Spira’’, koji obrađuje sukob dveju svešteničkih porodica.

Sremac čitaoce oduševljava izborom svojih junaka. On ih predstavlja uz detaljne opise fizičkog izgleda, vernim prikazom ponašanja, postupaka, odnosa sa drugim likovima, posredstvom razgovora i radnji u kojima se otkrivaju njihovi karakteri. Akteri romana ,,Pop Ćira i pop Spira’’ su popovi, njihove popadije i ćerke. U nameri da pred novim učiteljem kojeg doživljavaju kao učenog čoveka, čoveka od škole i knjige, a koji bi kao takav u jednoj prostoj seoskoj sredini bio idealan zet svešteničke kuće koja ima ćerku za udaju, dve popadije se upuštaju u pravo takmičenje. Pribegavajući neiskrenim, neskromnim i često hiperbolisanim pohvalama svojih jedinica, popadije Persa i Sida govore o marljivosti, vaspitanju i lepoti svojih ćerki, a iznad svih kvaliteta uzdižu duhovne i intelektualne vrednosti. Kao hvale vredan atribut devojaka izdvajaju njihove čitalačke sklonosti. Popadije smatraju da upravo pred učiteljem Perom treba da naglase šta i koliko njihove ćerke čitaju, jer mora biti da je i on, kako je učitelj, jedan vrlo načitan čovek.

Kako popadije ne poseduju književnu kulturu, izrađa se originalni humor u Sremčevom romanu. Govoreći o Melanijinom strastvenom čitanju nemačkih ljubavnih romana, njena majka, popadija Persa, čitanje dovodi u vezu sa Melanijinim čestim fizičkim slabostima. I još dodaje da Melanija počne da bunca u snu na nemačkom, gotovo se razboljeva od čitanja. Ali, i to je sve deo visoke kulture i gospoštine kakvu treba da poseduje jedna devojka pred udaju. Istina, Melanija čita, i to jeftine, sentimentalne, romantičarske romane, koji pretežno u patetičnom tonu obrađuju ljubavnu tematiku. Popadija Sida ne odustaje od takmičenja i u borbi za zetom nastoji da naglasi da i njena Jula čita, i to ne krišom kao Melanija, već naglas pred majkom. I sama Sida je čitalac, krijući se od muža neretko iščitava ,,Sanovnik’’. Ali, Jula ima još jednu strast, još jednu aktivnost. Ona u svesci na čijim koricama piše ,,Poesie’’ zapisuje kulinarske recepte.

Šta čitaju Sremčevi junaci? Zašto čitaju? Šta knjiga predstavlja za njih? Ne možemo poreći činjenicu da Melanija i Jula čitaju. Čitanje im obezbeđuje zavidan status u seoskoj sredini. Čitanje je način da dođu do muža. Čitanje je za Julu mogućnost da se identifikuje sa nekim sebi sličnim, nesrećno zaljubljenim knjiškim junacima, i posredstvom čitanja ona pronalazi svoju sudbinu, jer je nesrećno zaljubljena u udvarača Šacu.

Sremac se u ovom romanu poigrao sa jednim vrlo ozbiljnim pitanjem iz polja književnosti. Predmet njegove komike je i samo čitanje.

Ako pažljivije danas pogledamo čitalačku publiku, uvidećemo da su i oko nas čitaoci, a naročito čitateljke koje su ubeđene da im čitanje obezbeđuje mesto u elitnim, intelektualnim slojevima društva. I današnje čitateljke vredno čitaju, iako ne pojme da im je književni ukus izgrađen isključivo na osnovama kič literature. I danas pojedine žene pokušavaju da pronađu lek za svoje ljubavne muke u bezvrednim, melodramatičnim ljubićima.

Sremac prilazi složenoj tematici, koja će, čini mi se, dok je u ovom svetu loših čitalaca, biti nerešena rasprava, a to je odnos književnoumetničkog sveta i stvarnosti. Dok popadija Persa, koja nigde ne priznaje da li je ikada pročitala neku knjigu, tvrdi da je to čitanje ipak ,,nešto, nešto posebno’’, popadija Sida sa nevericom osuđuje svet književnosti:

,,E, kad bi to bilo istina! Nego, tek tako, ma ko-A ko je spiso to? Ta da je sto puti trukovano-pa ne verujem ja u to!’’

Možda bi se na kraju ove skromne polemike o čitanju valjalo prisetiti reči velikog Andrića, koji veli:

,,Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve što pročita istina.’’

Jer, iako je umetnički svet neodvojiv od ovog materijalnog, našem oku dostpunog, prolaznog sveta, to je ipak neki drugi, viši, duhovniji, samim tim realniji i irealniji svet, koji se samo čitanjem može oživeti i doživeti. Zato čitanje ne može biti samo sredstvo kojim se ostvaruju praktični ciljevi i planovi i izgrađuje identitet intelektualca.

Dis:Skerlić

Dis:Skerlić

,,Ono što nije zapisano, i ne postoji, bilo pa umrlo.’’

Možda bi reči Ahmeta Šaba, junaka romana ,,Tvrđava’’ Meše Selimovića, bile dobar uvod za priču o sudbini nesrećnog pesnika Disa. Ime Vladislav Petković Dis nas po nekom nepisanom pravilu, navici i podrazumevanom običaju navodi da, dok govorimo o njegovoj poeziji, pomenemo i značajnog kritičara Jovana Skerlića. Jer, ono što je Skerlić davno napisao o Disovim pesmama obavezuje nas da kao čitaoci i tumači razmišljamo o pogrešnim, loše izvedenim sudovima. Istovremeno nas Skerlićeva greška opominje da jednom napisana reč ostaje da živi poput neizbirsivog i besmrtnog traga u vremenu, uprkos svim pokušajima da se ospori i poništi.

U svom tekstu pod naslovom ,,Lažni modernizam u srpskoj književnost’’ Skerlić iznosi oštru kritiku, punu prekora i zamerki, ne prezajući i od omalovažavanja i surovih opaski na račun same pesnikove ličnosti. Gotovo u svakom naučnom pristupu Disovom stvaralaštvu tumači se osvrću na ime i rad Jovana Skerlića i kritičaru daju donekle jednak značaj kao i samom pesniku. Smeli postupak jednog tada priznatog kritičara predstavlja više nego slobodan korak koji je ostavio pečat na karijeru Vladislava Petkovića Disa. Kao što je i sam Dis bio neobična pojava u doba moderne u srpskoj književnosti, tako se i za Skerlića može reći da je jedan od retkih kritičara koji su imali hrabrosti i neobične smelosti da se upuste u ovakve polemike.

Nastojeći da argumentuje svoja gledišta, da li iz nerazumevanja Disove poezije, ili zbog nepokolebljive odanosti pojedinim ideološkim stavovima koje je zastupao, tek Skerlić je napravio jedan mit o ukletom pesniku koji svojim radom ne pokazuje umetničku vrednost. Dis je za Skerlića lažni modernista, pesnik u pokušaju, loš imitator, sebični očajnik koji jadikuje i uzdiše nad svojom žalosnom sudbinom.

Vremenom Dis dobija vrlo cenjeno mesto u srpskoj književnosti, a njegova poezija, kako je kritika procenila, predstavlja jedinstvenu i neponovljivu lepotu srpskog pesništva. Otvorio je nov put u srpskim modernističkim tokovima i izdvojio se među svojim savremenicima. Istina, nije bio naročito obrazovan čovek, nije imao prilike da se školuje i upoznaje tokove evropske književnosti na onaj načina na koji su to činili njegovi savremenici, poput Milana Rakića i Jovana Dučića. Lišen svih zadovoljstava i ugodnosti, živeći u oskudici i nemaštini, Dis je rano završaio svoj život. Ludo i nemirno vreme je sahranilo velikog pesnika.

Iza Disa je ostao nevelik, ali vredan pesnički opus. Zbirku ,,Utopljene duše’’ je objavio 1911. godine, štampajući je o svom trošku, jer tada nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju jednog pesnika za kojeg je tadašnji najuticajniji kritičar rekao da je običan imitator. Ovo je zbirka pesama u kojima su primetni bodlerovski motivi, lik mrtve drage, ljubav, pesmizam, snovi, mašta i halucinacije. Druga zbirka pod naslovom ,,Mi čekamo cara’’ je objavljena 1913. Pesnikovi kafanski drugovi su u šali govorili da bi joj više odgovarao naslov ,,Mi čekamo para’’. U njoj Dis peva o svojoj slavnoj otadžbini, ali bez rodoljubivog ponosa.

Dis je pesnik snoviđenja, halucinacije. On život vidi kao tamnicu, priklanjajući se teškom pesimizmu u koji odlazi znatno dublje nego Rakić. On peva o besmislu, o čoveku kao stradalniku kojem predstoji samo smrt. Individualista, lirik koji ispoveda intimnu muku i patnju, ipak nije otuđenik koji se udaljio od okoline kojoj pripada. On je sposoban da zeglada u tuđe duše i da tuđe nesreće oseća kao svoje. Ako pažljivije analiziramo naslov druge zbirke, vidimo da množinski oblik ,,Mi čekamo cara’’ predstavlja jednog senzitivnog pesnika koji je sposoban da sa empatijama progovori o stanju kolektiva. Jedna od pesama koja predstavalja upravo takvog Disa je i pesma ,,Naši dani’’, objavljena 1910. godine. Ova pesma kao da napušta vremenske okvire u kojima je nastajala, kako po estetskim vrednostima, tako i po ideološkim viđenjima i tematici, predstavljajući opštе stanje zajednice koje je vidno i u savremenom dobu.

Da li je Bora čitao Frojda?

Da li je Bora čitao Frojda?

Roman ,,Nečista krv’’ gotovo da predstavlja katalog različitih vidova seksualnog ponašanja i otvara mogućnost čitanja i tumačenja uz psihoanalitičke pristupe.

Početkom XX veka psihoanaliza se formira kao nauka, a veluku zahvalnost za njen razvoj dugujemo Sigmundu Frojdu. Čitajući dela Bore Stankovića uviđamo da je njegova proza u snažnom dodiru sa duhom epohe koja se u velikoj meri interesuje za sferu intimnog, privatnog i seksualnog. Da li je naš veliki prozaista imao znanja o psihoanalitičkim istraživanjima? Da li je Bora čitao Frojda?

Zbog čestog osvrta na ono telesno, na nagone, seksualne potrebe, na ono erotsko bilo je pokušaja da se Bora Stanković predstavi kao pornografski pisac. Ovo, naravno, nije opravdano viđenje. Ipak, njegov roman ,,Nečista krv’’ gotovo da predstavlja katalog različitih vidova seksualnog ponašanja i otvara mogućnost čitanja i tumačenja uz psihoanalitičke pristupe.

Govoreći o Sofkinim uglednim precima, pripovedač u nizu patoloških scena iz života porodice otvara pitanje moći i seksualnosti. Mračne tajne o nagonima, težnjama i željama Sofkinih predaka zatvarane su iza jake kapije i visokih zidova. Reč je o kulturi čije se najveće zabrane vezuju za pitanje seksualnosti. Ovde se možemo prisetiti Frojda koji kaže da je zabrana svih zabrana upravo zabrana incesta i da društvo nastaje onog momenta kada nestane incest. Nečista krv Cone i učitelja, Kavarole, umobolnog devera, Riste ne iščezava iz junakinje Sofke.

Između Sofke i njenog oca Mite naslućuju se incestoidni znaci. Postoji potencijalni incest. Mita odlazi od kuće kada Sofka odrasta, kada postaje žena, i ovoga je ona sama svesna. O pritajenoj rodoskrvnoj vezi između oca i ćerke naslućujemo ako pažljivije tumačimo Sofkine snove o idealnom mušakrcu. Taj idealni muškarac je vrlo sličan njenom ocu. I opet se možemo pozvati na učenja psihoanalize.

Jung govori o podsvesno izgrađenoj slici figure idealnog muškarca, animusa, koji bi bio arhetip oca, i o figuri idealne žene, anime. Ali, i Frojd iznosi stanovište o rodoskrvnim vezama prema roditelju suprotnog pola. Kada polemiše na temu razvoja deteta, Frojd nalazi fazu u kojoj se prevazilazi taj rodoskrvni motiv, koji se kasnije može zadržati ukoliko se u određenoj fazi razvoja ne razreši. U svojim tumačenjima Frojd neretko, uz korišćenje iskustava sa svojim pacijentima, oslanja se na književnost. Otuda pominje Edipov i Elektrin kompleks, pozivajući se na antičke mitove i drame.

Sofka sebe vidi kao savršenu. Ona ima svest o svojoj izuzetnosti i posebnosti. Zato joj je potreban neko njoj ravan. Ali, takvog nema. Snažna narcisoidnost, samozaljubljenost, preterana zagledanost u sebe dovode do narcisoidne seksualnosti. Sofka sebe doživljava kao drugo biće. Ona projektuje drugu Sofku. Ona kreira svoje drugo JA. Kada je hvata ,,ono njeno’’, sve se u njoj vrhuni, i sloboda, i erotske želje, i telesna požuda, i čula, i strasti. Oseća potrebu za drugim bićem koje bi je ispunilo i zadovoljilo. Sofka se u tim momentima dvogubosti otvara za drugo savršeno biće. U opisu ovih scena česta reč je ,,duboko’’. Sofka ima potrebu za telesnim ispunjenjem, za seksualnim zadovoljstvom. Iz gordog viđenja sebe kao neostižnog i jedinstvenog savršenstva, rađa se osećaj praznine i usamljenosti, i ona traga za nekim ko bi nadomestio duboku prazninu u njoj.

Nakon ,,onog njenog’’ nastupaju stid i krivica. Kao osećaj kršenja konvencija, društvenih i moralnih načela, kao da čini nešto što je sramno, nedozvoljeno i nedolično.

U tim momentima kad je hvata ,,ono njeno’’ Sofka ide ka nečemu izazovnijem. Snažna potreba za muškim bićem navodi je da pomisli da dopusti gluvonemom slugi da je dodiruje. Ali, odustaje od toga i osvešćuje se od strasti.

I odnos Sofke i svekra Marka predstavlja jedan tip incesta. U seoskoj sredini u koju Sofka silazi kao sa društvenog trona u ponižavajuće, sramno kulturno dno, vidniji su poremećeniji ljudski odnosi. Dok su Sofkini preci krili svoje mračne tajne, Markova loza slobodnije pokazuje svoje sklonosti. Običaj da svekar provede noć sa snajom koja ulazi u kuću istovremeno muči i mami Sofkinog svekra Marka. Ovo bi bio samo jedan detalj te poremećene i nezdrave kulture. Slika seoske sredine u kojoj vlada drugi vid seksualnosti, gotovo da se vrhuni na svatovskom veselju. Sliku seoskog sveta obogaćuju elementi estetike ružnog, tesna veza seksualnog i smrtnog, mirisi u kojima dominira težak smrad balege. Animalno ponašanje svatova pripovedač dočarava rečima:

,,Svi muški pretvaraju se u jednog muškog, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku. Ni staro, ni mlado, žena, snaja, strina, ujna ili kakav rod. Samo se znalo za muško i za žensko, i onda jenda mešavina: stiskanje, štipanje, jurenje oko kuće i krkljanje.’’

Ova scena se u velikoj meri podudara sa Frojdovim opisom prvobitne zajednice.

Pri kraju romana opet imamo naznake rodoskrvnog odnosa Sofke i Mite. Naime, Mita, došavši Sofki u posetu, videvši je zadovoljnu pored muža, oseća neki vid ljubomore. I tada nam se prikazuje novi tip seksualnosti, sadizam. Tomča, ljut i razočaran, iživljava se nad nesrećnom Sofkom, uz batine je primoravajući na seksualne odnose, da bi je ostavio na pola zadovoljenu. Zato ona traži sluge, i to uvek gluvoneme, koji bi u takvoj kulturi imali i posebnu funkciju, jer se tretiraju kao ludi, ali su jasna simbolika seksualnosti te kulture.

Dakle, Bora Stanković pominje i incest, i masturbiranje, i seksualno zlostavljanje, i orgijanje, ali sa nastojanjem da dočara motivacije likova i oslika različite kulture. A uz književno tumačenje njegovog romana sigurno da je od velikog značaja psihoanalitički pristup i pozivanje na Frojda.