* * *

Noć brzo prođe, otimaju se sati i eto ga svitanje. Često me je molila da ostanem pored nje, da je ne napuštam. Govorila je da strahuje od svakog časa u kojem ostaje sama, u kojem mene nema. Govorila je da joj nedostajem kad ne čuje moj dah. A ja sam znao samo jedno. Ako ostanem samo minut duže, ostaću čitav sat. Kad protekne i taj glupi sat, poželeću da ostanem još. I popuštaću uživanju i sreći, prodaću svoju gordost. Ostaću dan, noć, čitav mesec, godinu, ostaću do smrti glavu uz glavu sa njom.

To je poniženje za jednu ženu. Taj prelomni čas, kad muškarac posle seksualnih uživanja ustane i ode. Kad okrene leđa. To je odvratno, ružno. A kako sam mogao da objasnim boj u meni? Kako sad da kažem? Kojim rečima? Kako da iznedrim iz sebe žalosni zločin? Progonila me misao da ne smem da budem sa njom, jer je greh, jer gubim svoju moć.

Bilo je neizvodljivo sačuvati nas. Saznalo se. Sve se otkrilo. I nismo više mogli da tajimo. Kad je počelo da se govorka u sredini koja je zagađena licemerjem, pokvarenim naravima i trulim dušama, nastao je neočekivani pakao i naš skrivani raj je počinjao da se gasi, da umire. Ja sam ga ubijao, rušio i skrnavio. I javno sam rekao da je ona kriva! A glupi ljudi su mi poverovali. Zbog godina, zbog mog zvanja, i moje moći koja je još tinjala u sitnim, gotovo neprimetnim česticama. 

Čekanje

Sam Bog će znati kako uspeva. Ako i tog Boga uopšte ima. Kao da je iščezao. Ili radi nasuprot staroj milosti u koju se odavno veruje. Možda se razgnevio pravedni Svedržitelj i dopušta da njena patnja izrasta iz godine u godinu.

            Navikla je da čeka. Čekanje je postalo svakodnevni deo njenog monotonog života. Ali, neobjašnjiv je način na koji uspeva da opstane. Možda je već umrla, a nastavila da živi tako, tek da diše, da se pokreće, da joj srce radi kao aparat. Ne znam… Ne mogu da joj se načudim. A razumem je. Ničemu nije kriva, iako se neretko zapita o svojoj krivici i preispituje prošlost tražeći odgovor na pitanje je li u nečemu pogrešila. Možda je njen osećaj greška, neoprostivi prestup te se zato i svemoćni Bog sklanja od nje. I možda je postala suvišno biće u ovozemljskoj stvarnosti. Ne znam… Ne smem ni da je pitam. Ne bi mi ni odgovorila. Odlučila je da ćuti. Odlučila je da čeka. Nije to upornost, slepilo zaljubljenosti, idealizacija jednog jedinog muškarca. Nije. To je samo najiskrenija ljubav koja ne nalazi svoje mesto među običnim smrtnicima. Možda zato treba da bude nesrećna. Jer, ne pripada ovde.

Čeka ga već godinama. Iz dana u dan, u buđenju sa istim mislima u glavi. Iz noći u noć, sa tonućem u jedan san koji se ponavlja kao stalna i nepromenjiva želja. Takve su žene kada počnu da vole. Naročito žene njenih godina, mlade i energične, spremne na svaku ludost, na svako opraštanje muškarcu koji ih povređuje. I puštaju da vreme i mladost prolaze mimo njih, kao da ne postoji svršetak života. Takve žene znaju biti tužne i bolesne od svoje nesebične ljubavi. Razapinju se na krst. Iako nesrećne i nezadovoljne, one kao bez pameti gaje neku veru koja se ne da obrazložiti i prevesti na razumljivi jezik. Možda je odista ljubav bolest, a ne lepi pitomi osećaj u kojem se uživa i raduje. Ne drži ih mladalačka moć, ne drži ih nezrelost, i nisu te žene nikakve svetice i božanstva. To su savim obične žene koje se izdvajaju po svojoj posebnosti i retkosti. Po iskrenoj ljubavi.

Da, takva je ona. Dugo je razmišljala, razložila je svoje misli, osećanja. Došla je do spoznaje. Nije sablazan i nije prekršaj nikakvog kanona. Dogodilo se i treba se nositi sa tim što je u duši. Ona ume, zna. Ima u njoj neka čudna sila. Ne strpljenje, ne upornost. Nije to. Drugo je… A niko ništa ne vidi. Niko ni ne sluti.

Čeka ga tako sama. I nada se. Još uvek veruje. Zvuči suludo. Njega nema. Ne zove je, ne pojavi se pred kućom. Izbegava je. Rekao joj je da se neće vraćati. Da i ona zaboravi ako smogne snage, da prosto završe sa onim što je bilo.

- I šta ćemo onda? Kad počnemo da se izbegavamo? – pitala ga je.

- Ništa. Ja moram da zamislim da ti ne postojiš. Meni je lakše ako ti ne postojiš.

Tako je i bilo. Zamislio je da ona ne postoji. Primiro se. I taj svet bez nje na kratko je trajao. Prevario se, pogrešio u svojoj zamisli. Opet su se sretali. Slučajno, na iznenađenje i obostrano oduševljenje.

Razdvaja ih svega nekoliko kilometara daljine. Opet prolazi pored njene kuće. Noću, dok bezvoljno i lenjo ide u svoju samoću, okrene glavu ka njenom prozoru. Opet se uverava da do pred zoru sedi i čeka ga. Zna da je sama. Zna da nikog nije pustila u svoj život. Iako su joj govorili:

- Zaboravi ga. Starac je već. Mlada si, nađi drugog.

Iako su je ubeđivali:

- Ne voli te. Da te voli ne bi dopustio da toliko patiš.

Iako su je tešili:

- Sa njim nikada nećeš biti srećna. On ne zna da voli.

Ona ga opet čeka. Nailaze drugi, mlađi, bolji od njega. Mogli bi je voleti kao ženu, pružiti joj ono najbolje od ovog života. Gledaju je sa simpatijama. Ona ne mari za njih. Čeka samo njega.

Jer, zna. Predoseća. Srešće se opet. Negde, iznenada, slučajno. I njemu će biti neprijatno. Stideće se i kajati. Uznemiriće ga susret sa njom. Razrušiće se ta glupa maštarija. Uveriće se da još uvek postoji. U pogledima će pročitati žudnju, opet će se uveriti da nije prestala da ga čeka. I biće mu krivo, teško. Moraće da sakrije pred onima koji ni ne slute zašto beži od nje, šta ih je razdvojilo i udaljilo i iza čega se zaista kriju u svojim izbegavanjima. Biće nespretan, nevešt da se snađe, moraće da joj se javi, makar da klimne glavom, poželi dobro veče i da se pomiri sa njenim postojanjem. Podsetiće ga da ne može da održi onu svoju zamisao, opominjaće ga da je još uvek tu, da ih ne razdvajaju ni ljudi, ni zakoni, ni godine, ni zvanja, da ih ne razdvajaju vreme i prostor, već njegov irealni strah. Poraženo će spustiti glavu, razoružan u spoznaji da vreme protiče i da ispušta zlatnu šansu da jednom za svagda odluči na koju će stranu poći. Otimaće mu se oči, i gledaće je sa pritajenom željom da je poljubi, zagrli, da joj šapne neku nežnu reč. Zato će pobeći, nestati, juriti u svoju samoću, kao jurodivi monah u zavetu. A neće ići Bogu. Neće ići u tihovanje i smirenje, već u još veći nemir. Osetiće krivicu, greh, zločin. I ješće ga njeno čekanje, kao bolest od koje ne ume da se leči.

Pred drugima će lagati, glumiti čestitost i poštenje. Pred drugima njeno ime neće pominjati. Zamišljaće da ne postoji. Do nekog novog slučajnog susreta. Do neke nove nenandane prilike. Kad je opet sretne. Šta će joj reći? Kako će je pozdraviti? Kojim tonom, kojim rečima? Ili će se napiti do izbezumljnosti kao svaki uplašeni muškarac, samo da zaboravi, da ne pojmi njeno prisustvo. Da bar prividno ode odavde. I da bar na trenutak potisne ljubav.

Posle će se trezniti danima, bolovati, lagati da je umoran, isrcpljen od života i tuđih briga koja je preuzeo na svoja leđa. Ljudi će ga žaliti i ljubiti mu ruku. Poštovaće njegovo ime, njegov poziv, njegovu mudrost i glas. A on će propovedati o žrtvi za spasenje, o čuvanju od greha. Pričaće jednu staru priču u koju ni sam nikakvu veru ne daje, onu priču o milostivom Bogu koji nas bezgranično voli i poziva da i sami izrodimo ljubav. Izmišljaće reči, lagaće, glumiće, pretvaraće se pred drugima. Uveravaće ih da je ljubav smisao našeg postojanja. Izmamiće suze, radost, nadu u drugima. Probudiće pospane duše svojih bednih vernika. Jer, on je umetnik u svom besedništvu. Pronicljivi znalac Božije volje. I kad svi odu opet će ostati sam. Suočen sa činjenicom da je slagao svet, Boga i samoga sebe. Opet će stati na početak kružne putanje. I zapitaće se zašto ga ona još uvek čeka. I čemu se nada? Kad zna da nikada neće biti njen. Da neće prelomiti, odlučiti, nikada joj neće pripadati. Ni njoj. Ni bilo kojoj drugoj ženi. Ni Hristu Spasitelju. Ni sebi samom neće biti odan. Ostaće ničiji. Sebičan, gramziv i skoro poremećen od neverice da njega neko zaista može toliko da voli i čeka beskonačno. Neko kao što je ona. Da se odrekne mladosti, da se odrekne svakodnevne sreće, da se odrekne sebe, i da ga čeka. Zastrašivaće ga njeno priznanje kao kletva. Prijaće mu i goniće ga njena zakletva. I javiće joj se. Mora joj se javiti. Jer mu nedostaje. Jer, zna da nije prestala da postoji. I da ga još uvek čeka. Tu je, budna je, sama. Samo da je vidi. Samo na trenutak, jedan sat, jednu noć. Posle će opet pobeći… A ona će mu oprostiti i nastaviti da ga čeka. Niko i ništa neće poremetiti iščekivanje njegovog poziva. Ništa sem neizbežne smrti.

Noć

Retko smo se viđali preko dana. Noć je idealan trenutak, izmišljena za one koji žele da žive u tajnosti. Naše vreme, kada se naslađujemo lukavstvom tame, kršimo ljudski zakon, stvaramo zabranjenu slobodu koja se naziva grehom u svetu običnih smrtnika. Noću, kad bezbrižni spavaju, lenji ne misle, mi smo se budili i tražili se kao dva usamljenika koji su se zagubili u sebičnom vremenu, među ljudima bez duše. I bili smo srećni. Ali, samo na kratko.

Tajna

Ona je štitila mene. Prihvatila je našu tajnu zbog mene. Nisu joj bili važni drugi, nije ni sebi samoj bila važna. Krila nas je zbog mene. Sećam se kakve su ranije bile noći. Kada sam joj kradom dolazio u sobu, krišom pred zoru odlazio od nje. Da niko ne vidi da sam noć proveo sa njom, da se ne sazna da odlazim iz kreveta jedne mlade žene. I suludo sam trošio vreme. Moglo je biti bolje. Mogao sam joj podariti neki lepši trenutak. Napravio sam bezbroj gluposti. Povređivao sam je. Bila je žrtva mojih sukobljenih emocija. A kako je vreme odmicalo, postajala mi je sve bliža, potrebnija. Naša veza je jačala, dobijala neki drugi smisao. Nemoguće je bilo sakriti, sačuvati tajnu. Trebalo je udesiti vreme, trenutak, pobeći nedge. Trebalo je isplanirati svaki detalj, predvideti. Ali, kada smo ostajali nasamo, sa mnom se dešavalo nešto drugo. Počeo bih da zaboravljam ko smo, ko sam ja, i po kakvim pravilima treba da živim. Izlazio bih iz svoje odvažne uloge koju je javnost znala, i postajao samo čovek, običan muškarac koji vodi ljubav sa ženom i uživa u čarima lepote ženskog tela. Počeo bih da se opuštam, lud od zanosa, uživanja i strasti. Ona je nastavljala da misli, da drži sve pod kontrolom, da stražari. Jer, znala je. Znala je šta bi se sve moglo dogoditi ako neko sazna, ako nas vide, ako nas otrkiju. Znala je i da bih ja mogao poludeti i napraviti haos. 

...

Pozvao sam je jedne večeri, rekao da mi treba pomoć oko prekucavanja nekakvog teksta. Glup izgovor. Nisam znao šta drugo da smislim. Dojurila je odmah.

Sedeli smo u kancelariji. Sami. Veče. Tišina. Izvinio sam joj se što joj oduzimam vreme. Rekao sam joj da nisam znao koga drugog da pozovem. Računao sam, blizu je, i ako ima vremena samo da mi pomogne oko tog teksta. Sve je bilo očigledno. Sve je bilo jasno. U prvim trenucma smo se ponašali kao da zaista nešto radimo, mada, u prilično nevešto izvedenoj glumi smo proćaskali. Persirala mi je. Ja sam bio učtiv i kulturan. Sedela je za stolom. Stajao sam iza nje. Gušio sam se u prijatnosti koja me je obuzela. Nisam mogao da se saberem, da smislim šta i kako da uradim, da kažem nešto.

Ustala je i okrenula se meni:

- Završila sam.

Približili smo se jedno drugom. Poljubio sam je. Nasmešili smo se oboje.

- Koliko sam čekao ovo... – šapnuo sam joj i zagrlio je.

Prećutala je. Nije mi rekla je li i ona nestrpljivo čekala. Nije mi poverila je li i ona maštala o meni. Da li me je zamišljala u svojim devojačkim snovima, je li osetila one luckaste nemire? Ništa mi nije rekla. Stavila je glavu na moje grudi. Ušuškala se u mom zagrljaju. Mazio sam je. Opet sam je poljubio. Stegao sam je rukama, željan da je unesem u sebe, da uđe u moje grudi, da je tamo sakrijem i zaključam.

Osetili smo isto. Bilo bi suludo da smo dalje odlagali taj trenutak. Shvatili smo šta nam se dogodilo. Bilo je čudno, gotovo nestvarno. Zaljubio sam se kao najveći deran i to u jednu mladu ženu koja je mogla ćerka da mi bude. Nepojmljiva je ta razlika u godinama. Gotovo zastrašujuća. Znam. Ali, ne treba objašnjavati taj neobičan detalj, niti se baviti njime. Da je bilo obično iskušenje tela i svakodnevna potreba za ženom, odabrao bih bilo koju drugu. Zašto sam odabrao baš nju? Zašto sam pred njom pao? Zašto mi je samo ona privukla pažnju? I zašto sam samo pred njom bio običan zbunjeni muškarac čija se sva moć rasula kao da nije ni postojala...

Ništa nije bilo slučajno. I u životu ništa slučajno ne biva. 

Shvatio sam...

Odveo sam je do reke. Ležali smo na obali. Tišina nas je pokrila. Izmestili smo se iz stvarnosti. Gledali smo talase. Jurili su, sudarali se u nekoj čudnoj igri. Odlazili bespovratno. Reka se odjednom umirila, talasi su usporili. Ćutali smo oboje. Nisam mogao da joj pustim ruku. Osećao sam da je topla, vrela njena sitna šaka koja je mogla da se sakrije u mojoj šaci.

Zavapio sam u sebi:

- Zar posle svega moram da je izgubim?

I rekao sam joj:

- Jelena, shvatio sam.

- Šta si shvatio?

- Ljubav. Shvatio sam tebe.

- Jesi li srećan?

- Ne znam je li to sreća. Ne znam šta je... Znam da je siromašan i jadan onaj koji ljubav ne poznaje. Ja sam bogat čovek!

* * *

Nosio sam je na rukama. Sitnu, nežnu, kao dete. Uneo sam je u sobu. Smejala se. Od radosti, od sreće. Rekla je:

- Sad mi ne dozvoljavaš ni da hodam.

- Ni da hodaš – govorio sam joj – Ne smeš ni noge da umaraš.

- I tako ćeš me nositi svaki dan na rukama?

- Svaki dan. I svaku noć. Držaću te u naručju i kad spavaš.

Tako je i bilo. Svake noći bi zaspala na mojim grudima. Držao bih je na rukama, zalepljenu za sebe. Nisam joj dao ni da diše dalje od mene. Morala je da bude tu, moja, sasvim blizu. Zaspala bi uvek pre mene. A ja sam još ostajao budan, mučen i rastrzan u mislima između onoga što je bilo i onoga što je sada. Borio sam se. I kada bi počela da me napadaju sećanja, ja sam je stezao, kao da će me njeno nežno telo zaštiti. U borbi sa svojim suludim strahovima, grlio sam je i tražio da me sačuva, da ne dozvoli da potonem. Spavala je slatkim snom na meni, a ja sam govorio u sebi, kao očajnik molitvu:

- Ne dam te. Ne dam da me ubije ono što je bilo. Zaboraviću zbog tebe i neću se vraćati onome što sam radio, neću se vraćati onome ko sam bio. Zbog tebe ću ići dalje, napred, u ono što tek treba da bude. A sve što bude dočekaćemo ovako zagrljeni, prilepljeni jedno uz drugo, kao da smo jedno biće. 

Zakon vremena

Zakon vremena

Sedela mi je u krilu. Ispijali smo kafu iz jedne šolje. Prolazila mi je prstima kroz bradu i mazila me po obrazima.

Nikada više neće se dogoditi ovakav trenutak. Nikada neću moći da vratim vreme i da ponovo osetim slast njenih usana.

To je zakon vremena. Zakon prolaznosti. Neponovljivost i neuhvatljivost savršenog časa koji je već na izmaku kad se začne.

Zato nisam smeo da dopustim da mimo mene prođe lepota Jelenine ljubavi, da ispustim šansu koja mi je došla sama, da bacim nagradu.

Poljubio sam je.

Pogledala me je. Uozbiljila se i pitala sa nekom tugom:

- Jesi li dobro?

- Dobro sam. Biću dobro. Samo uvek budi uz mene.

- Biću uvek uz tebe.

- Nemoj nikuda da odeš! Nemoj da me ostaviš!

- Ja ne mogu da te ostavim. Mogu da odem samo ako umrem.

- Nemoj ni da umreš. Ne smeš da umreš! Ne smeš zbog mene!

Čuda

Otkako postoji ovaj svet rađaju se ljudi koji veruju u čuda. U tim ljudima kao da živi nekakva iskonska želja sebičnih i poniženih smrtnika da se dokuče daleke i nedostupne tajne ili potreba da se mudruje nad sasvim jednostavnim pojavama, događajima naše svakodnevice.

Odnekud slutim da vera u nezemaljske i božanske sile izrasta u trenucima ljudskog očajanja.

I čovek i danas traži čuda. U netruležnim moštima podvižnika i svetaca, u neobjašnjivim znacima iz prirode, u naprasnim ozdravljenjima teško obolelih, u suzama na ikonama svetitelja. I sabirajući te čudesne pojave, koristeći ih kao neoborive dokaze Božijih dela, čovek počinje i druge da ubeđuje da u pronađena čuda veruju. Propoveda, zastrašuje, trguje ljudskom verom i poverenjem, zaslepljuje i zbunjuje.

Sebičnih li i nepromišljenih traganja za Božijim prisustvom!

Nije li i ovaj trenutak čudo Boga velikoga? Jedan jedini, jedinstveni trenutak, neponovljiv, nepovratan, prolazan, a opet večan. Trenutak koji nikada ranije nije postojao i koji nikada više neće postojati.

Vreme je, možda, čudo nad čudima.

Strah i sumnja

Strah i sumnja kad se udruže mogu čoveka odvesti u ludilo, u smrt. Strah se ruga, a sumnja podgovara, potkopava. Njihova oružja su jaka. Pobednik je onaj koji ih se oslobodi. A takvih je na ovom svetu vrlo malo. 

Sloboda

Ne postoji uslovljena sloboda.

Ako je uslovljena, onda je sloboda dovedena u pitanje. 

Edemski vrt

Moj Edemski vrt je malo carstvo na nepostojećem mostu između neba i zemlje. Ako taj most izistinski ne postoji, zašto me Svemogući Tvorac proteruje iz njega i opet njemu vraća? Zašto mi podmuklo potura zmiju i od zmije me spasava? Ili to ne čini Bog? Već ja! Samo ja obmanjujem sebe iskušenjima!

. . .

Svaki čitalac priču tumači kako mu je volja i svako svoju istinu traži.

Biće da je Bog najbolji pisac kada nam je ostavio ovako složen život da ga čitamo i tumačimo. 

Živimo u svetu u kojem se ne biraju reči, u kojem su misli rđave, osećanja prljava. I skloni smo povređivanju ljudi, ponajčešće onih koji ni za šta nisu krivi.

Hoćemo li se ikada spasiti od skrivenog demona koji živi u nama?

Čovek bola i radosti

            Ja sam tvorac i uništitelj, sluga i gospodar sveta koji stvaram i razaram. Ja sam gorda i ponižena laž koja otkriva najveću istinu u nesebičnoj ljubavi prema lepoti koja nastaje u savršenstvu jezivog bolovanja. Ja sam deo neumoljive i surove prolaznosti, deo koji teži da bar na trenutke okusi čari željene večnosti.

Ja sam heroj i kukavica. Od mogućeg stvaram nemoguće, fantazijsko od realnosti. Od onoga što nije i jeste pravim novi život. Ja zaustavljam vreme. Možda sam Antihrist, lažni spasitelj novog doba. Možda sam prorok koji nezemaljskim čudima uboge isceljuje.

Ja sam čovek bola i radosti.

Ne mogu da prestanem da plačem, a smejem se besprekidno.

Teško vama, književnici i fariseji...

Kao da je urok bačen na mene. Mimo moje volje iskrsla je ova odgovornost, ova dužnost, ali i kao blagosloveni poziv za stvaranje. Biće da su se obistinile kletve najveće žrtve našeg čovečanstva:

...teško vama, književnici i fariseji...

Da li razapinjem Hrista, koji još nije sišao na zemlju da opet spasava prljavi narod? Ili odmenjum Hrista koji kasni ili njegovog drugog dolaska neće ni biti? 

Krivica

Ja sam tragični junak jedne drame čija se radnja odvija u prostoru koji ne postoji, u vremenu kojeg nema, sa ljudima koji nisu ni bestelesne sile, niti su satkani od krvi i mesa. Ja sam ništa i ja sam sve. Zbir nepomirljivih suprotnosti boravi u meni. Parnjak sam Svemogućem Tvorcu, jer se drsko usuđujem da popravim ono što je već napravljeno, da dozidam izgrađeno. Otuda dolazi moja tragička krivica, koja biva svakim danom sve veća i sramnija, i liči na doživotno pripisanu robiju. Jer sa krivicom se rodih, u grehu me iznese mati na ovaj svet, i greh roditeljski se uli u mene u trenutku mojega začeća. Da, čovek se kriv rađa. Čovek je kriv dok je čovek! I kao takav, bez pokajanja i ispovedanja ljudskog sagrešenja koje nasleđuje, ja čovek razuma i strasti, sa sobom se borim. Kao da mi nisu dovoljne sve druge nečiste sile, već i sebi postajem neprijatelj. Sebe mrzim i proklinjem, sebe volim i tešim. A Bogu zameram i zavidim na samo Njemu mogućim delima. Gotovo nesvesno pokušavam da ga nadvladam, da ga porazim i stvorim nešto više, plemenitije, nešto duhovnije. Zato me Bog retko pogleda milošću svojom. Zato smo nebo i ja u sukobu, a zemlja me u sumnji odbacuje. Živi me sa podozrenjem zagledaju, mrtvi me ne zovu, samo mi imaginarna lica dolaze u posetu. I krijumčarim misli po hodnicima izmaštanih svetova i dimenzija, krišom ih prenosim u ovaj svet, pokušavajući da se izdignem i izbegnem moguće psihičko rastrojstvo. Kao da ne pripadam nikome, i kao da se oko mene sva bića otimaju. 

Neizrečeno

Voleo bih da mogu da ispričam nekome ovu našu priči, da ostane zapis o njenoj patnji. Ali, niko ne bi ni razumeo, niko ne bi mogao ni da nasluti... Niko ne bi bio sposoban da ispiše redove nesreće kroz koje je prolazila zbog mene. Samo zbog mene. To se ne da napisati. To izmiče, reči bi pobegle i porazile me. Reči mi se ne bi dale, utekle bi od mene i ostavile da sam u duši nosim tragičnu priču o nama. To je moje prokletstvo, da ne mogu da progovorim koliko sam voleo i koliko se kajem.

Gubio sam je. Venuo je najlepši cvet koji sam video, najnežniji pupoljak koji je najlepše mirisao. Jer, ja sam zaboravio taj cvet. Ja sam ga zapustio. Ja sam kriv što je svenuo.

Sa njom je umro deo mene. Sa njom je umro onaj deo koji mi je falio da se osetim kao celo potpuno biće. 

Zar se ljubav može izračunati, objasniti i dokazati? Zar se može ispričati zašto i kako se neko voli? Prosto, voli. Zar treba tražiti razloge nečijoj ljubavi? 

Priča

Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemama sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam... Samo naslućujem. Možda je moja krivica nagrađena, a ne kažnjena. Jer, ne sedim skrštenih ruku i ne ušuškavam se u lenjosti i sitnim zadovoljstvima. Neumorno tragam za novim načinima, oblicima priče koja bi zaživela nekim besmrtnim životom. One iste priče koja postoji otkad Bog stvori nebo i zemlju i čoveka po obrazu svojemu. I tu je sva moja muka, sva lepota mojeg rada. Moje prinošenje žrtve, moj krst i moje vaskrsenje u svakoj reči koju ubijem i sahranim na hartiji. Jer, šta je napisana priča nego ubijeni živi glas i govor. Govorim, postojim! Pišem, trajem i ne prolazim. Iako čovek, bedni smrtnik, crv čije će se telo u prah pretvoriti, ja ne umirem. Nemam straha od smrti. Ne pišem priču radi odlaganja konačnog svršetka. I da svim silama pokušam da nadvladam najvećeg krvnika ljudskog roda, značilo bi da sa uma silazim. Ja činim nešto znatno više, ali i rizičnije. Zalazim u zagrobni život koji se ne nazire u prošlosti, ni u budućnosti, a sadašnjost je već iščezla. 

Ne mogu nemo poput hladnokrvnog posmatrača da gledam na nesreću dragih mi ljudi. Moji su, bliski mi, krv me vezuje za njih. Ali, nemam čarobni štapić i božanske svemoguće sile da ih kao davljenike otrgnem od talasa kipuće reke. Spasavam ih i otimam od tonuća, ali oni odlaze sve dublje, i sve su bliži dnu. Kao da ih zlo ne doziva, već mu sami slepo hrle u naručje.

Pustiću ih, pa šta im bude.

Ako stradaju, ožaliću ih iskrenim suzama.

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem

Cilj još ne znam. Smisao naslućujem. Naivno branim svoje zvanje, kao da branim sopstveno telo. Ako sam anatemisani otpadnik jedne svete crkve, ako sam odmetnik i maskirani nečisti duh u odeždi anđela, moj poziv je neka nova religija bez bogova. Obožavam istinu. Jedina istina je da smo rođeni da bismo umrli. I to je priča koju valja pripovedati, i koju su pripovedali mnogi pre mene. To je priča koja se pripoveda otkako su prva usta progovorila. A put pripovedanja je kobni put po onog koji pripoveda. Kažem kobni, jer je lepo i opasno govoriti o prolaznosti svega što se rodi, o propadljivosti svega što živi i diše. Neminovno je, umrećemo svi, i nikog od nas neće biti. Pitanje je šta smo uradili prolazeći na kobnom putu naše priče... Svaki čovek je pojedinačna priča, jedan vredni delić opšte priče čovečanstva, kao organ velikog organizma koji će umreti, ali i ostati u životu.