Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!

***

Ne mogu da se ne začudim i ne zapitam nad onom starom i često izgovorenom rečenicom koja sve više u mojoj misli dobija notu apsurda. Kad se kaže za nekog-umro je prirodnom smrću.

Zar smrt može biti i neprirodna? 

***

,,,Samoća je najveće prokletstvo ovoga sveta. Bog nam nije darovao život da ga proživimo sami, otuđeni i bezobzirni prema drugim stvorenjima. Pogledam ove nebeske ptice koje mi kruže iznad glave. U parovima izvode let. A ja sam sam. Pogledam mrave kako mi mile oko nogu. Čitave porodice tih sićušnih bića se kreću. A ja sam sam. Ni zver ne voli samoću. A ja... Smejem se sam. Plačem sam. Ležem u postelju sam. U svitanje se budim sam.

Da li nas je Bog stvorio jer je osetio da smo Mu potrebni? Da li je i on lečio svoju nebesku samoću stvarajući čoveka po obrazu svojemu? U prve dane načinio nas je niiščega:

- A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa;*

- I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinimo druga prema njemu;* *

A ja se odrekoh svega radi samoće. Svečano, pred svetom, kao na praznik, pod zakletvom. Siguran, odvažan i nepokolebljiv. Kao kad ratnik odlazi u boj i gine za otadžbinu. Kao kad se žena zaklinje mužu na vernost do groba. Kao monah, koji lud Hrista radi, umom, dušom, srcem i telom poznaje samo Boga. ’’

(,,Sam’’)

---

* Prva knjiga Mojsijeva, 2, 7

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

***

I kada ih smrt razdvoji, ona će tražiti neko srkiveno nebo, čekaće ga tamo gde je sve ništa, gde se ne mere sati, gde se noć ne razdvaja od dana. Makar to bio i pakao sa stražom nečasnih duhova, ona će izgovarati neku svoju molitvu. Onu molitvu koju govore žene koje vole. I satana bi se sažalio i spustio koplje kad bi čuo te reči i zagrlio bi milostivog Boga. I ne bi bilo mržnje.

(,,Žena’’)