Tišina

Tišina

Jelena mi nedostaje. Stalno razmišljam o njoj. Toliko mi nedostaje da je redovno sanjam kad zaspim. Izađe pred mene. Pojavi se niotkud. U snu je grlim, čuvam, mazim, uporan da je zadržim, samo da me ne ostavi, da ne nestane. Kada se probudim, razočaran i svestan da sam sam, isplačem se, mrzovoljno se dignem iz kreveta i sedim u sobi sam. Ispijam prvu kafu sam. Nje nema. Ne čujem je da se smeje, nema je da mi poželi dobro jutro. Nije ustala ranije, nije otišla na posao. Dan protiče kao teret, kao robija. Ja sedim i čekam. Kao bolesnik čekam čudo. Nema je. Neće proviriti na vratima, neće mi dovikivati da je umorna, da sam joj nedostajao, da želi da vodimo ljubav. Neće mi potrčati u zagrljaj, neće mi sesti u krilo. Nestalo je sve kad je otišla. Ugasila su se svetla, ućutala je muzika. Došla je tišina. U meni je počela da živi smrt.

Uzalud je čekam, uzalud je dozivam. Ništa sem tišine ne čujem. I neće ona doći. Otišla je zauvek. A obećala mi je da me nikada neće ostaviti, zaklinjala se da će uvek biti uz mene. I govorila je da će zbog mene savladati sve, i najveće zlo, samo zbog mene.

Sad je nema.

Kako da se pokajem? U šta da verujem? Čemu da se nadam? Kome da poverim svoju tišinu?

Ne mogu da se obratim Bogu. Boga nema pored mene. Kao da me je zaboravio. Ne poznajemo se više.

I šapućem neke tužne reči. Ne gledam u nebo. Ne znam gde je zagrobni svet. Ne gledam ni u zemlju. Samo praznina je ispred mene. Bespuće. Kao da se dogodilo smaknuće ovozemaljskog sveta, i kao da su se dve krajnosti, ono gore, i ono dole spojile u jedno. A ja tako stišnjen, zarobljen u nepostojećem tamničarskom prostoru, šapućem Jeleni, vapim, molim je da mi oprosti. Ali, ni ona se ne odaziva.

Možda je ova tišina moja kazna. 

Jesen stiže, dunjo moja

www.cytric.it

Jesen stiže, dunjo moja

Svanulo je strašno, tmurno i hladno jesenje jutro. I udarala je sumorna kiša po prozoru. Kao da je i daleki Bog iz svojih nevidljivih očiju prolio nekakve teške suze.

Jelena je prestajala da diše. Gasila se. Nestajala. Držao sam je na rukama. Bila je slaba. Držao sam samo njene kosti. Bila je laka kao pero. Ja sam bio otečen, naduven. A u meni se sva nekadašnja praznina ispunila neizrecivom tugom. Samome sebi sam ličio na neko ogavno bure. Mogao sam je dići na jednoj ruci, držati je na dlanu i opet ne bih osetio njenu težinu. Držao sam je tako i uspavljivao je. Približio sam je sebi, lica su nam bila blizu, toliko blizu da je samo vazduh strujao među nama. Smešila se u tom poslednjem dahu dok sam joj pevušio:

- Jesen stiže, dunjo moja... Ne miriše više cveće, zumbul, lale, jorgovani. A i ti me izneveri, dunjo moja, otišla si slavuj ćuti, lišće žuti...

Nastavio sam da pevušim, kao da joj čuvam san, plašeći se da je ne probudim, da ne nestane osmeh koji poslednji put gledam. A suze su mi tekle, slivale se niz obraze i kvasile njeno lice. Kao ona prokleta kiša koja nije prestajala da pada. Držao sam je tako i otpevao joj celu pesmu. Spustio sam je na krevet, namestio jastuk pod glavom. Stajao sam pored nje. Kao ukopan. Kao odani stražar, kao budni vojnik koji je čuva u začaranom zamku. I gledao sam je. Izgledala je kao da je samo zaspala, otišla nekud na trenutak da se odmori od svega.

* * *

Prišla mi je.

- Da ne dangubimo... – namignula mi je i usne razvukla u smešak.

- Jelena, hajdemo unutra... Videće nas neko...

Skidala je odeću sa sebe. Osetio sam kako joj je koža vrela, nežna.

Veče je bilo lepo, toplo. Pomislio sam, ne marim, i da nas vide, ne brinem. Ko može da nas vidi? I šta ljudi mogu da pomisle? Na čemu da nam zamere? Sada se ničeg ne plašim. Sa njom sam. Sa njom želim da ostanem zauvek. Ona je moje sve. Smem da radim sa njom šta god hoću i gde hoću. Ne moramo da se krijemo. Ne radimo ništa loše, ništa ružno, nikome nažao. Nikome ne nanosimo zlo. Slobodan sam. Pored nje sam slobodan.

I prihvatio sam. Strgao sam veš sa nje i privukao je sebi. Uzdisala je, njihala se na meni. Osećao sam kako ulazim u nju, kako je vrela svud po telu. Šaputala mi je da me voli, da me želi, da ne prestanemo... Ni ja nisam želeo da prestanemo. Mogle su komšije da nas vide, da nas čuju. Noć je bila živa. Čuli su se glasovi prolaznika po ulici. Nisam mario. Bio mi je važan samo taj trenutak kada se dušom i telom spajam sa njom, kada osetim da među nama nikakvih prepreka i zabrana nema. Vreme je prestajalo da postoji. Dobijali smo radost večnosti u orgazmičnoj blagodati.

Legli smo pod kesten. Nastavili smo da se ljubimo, grlimo, da se mazimo. Ulazio sam u nju sve brže, sve dublje, ujedao sam je za bradavice. Ona je stenjala, uzdisala, zarivala mi nokte po leđima. Govorila je da će izludeti, da će umreti zbog mene, govorila je kao da je već ostala bez razuma. Smešila se, ali su joj neke strašne suze izlazile iz očiju. Vukla me je sebi, stezala, kao da se plašila da ću je ostaviti, da ću pobeći. I ponavljala je gotovo u bunilu da želi samo mene, da ne može da živi bez mene. Bili smo sasvim nagi. Skinuli smo sve sa sebe. Kao da smo u zatvorenoj sobi, a ne na otvorenom prostoru. Bilo nam je toplo, vazduh nas je milovao po koži koja se kupala u znoju. Legla je ispod mene. Moja! Samo moja i ničija više! I ko je mogao da mi je oduzme? Ko je mogao da mi prigovori što sam odabrao da pored nje ostarim? Ko je mogao da me optuži za greh i prestup, da mi zameri što vodim ljubav sa njom pod vedrim nebom u jednom dvorištu?

Ranije smo bežali kao ratni zločinci. Kao da krademo, otimamo tuđe. Bio sam glup. Bio sam bezobrazan. I nisam ni pomišljao da su tajne besmislene. Nisam se plašio da ću pasti. Sve se jednom sazna, sve se otrkije. Samo je pitanje trenutka kada će se tajne raskrinkati. 

...

Pored nje sam najzad upoznao slobodu. Pored nje sam spoznao život.

Ona je postala smisao mog postojanja.

...

Znali smo da nam neće biti lako, znali smo u kakvu borbu ulazimo. I bili smo svesni da nemamo ničiju pomoć, podršku. Svi su nas napustili.

Nije ona sumjala u moje emocije. Ali, znajući moju narav, znajući muke koje leže duboko u meni, bila je na stalnom oprezu. Negovala me je kao dete. Imala je neku ludu i meni nepojmljivu snagu. Često sam se pitao gde je izvor iz kojeg dolazi njena moć. Uzdala se u našu zajednicu, u nas dvoje i mislila da na našoj skromnosti možemo da izgradimo sve. Htela je i mene da nauči toj svojoj veri, da prenese osećaj koji je nosi. Bilo je teško, mučno za oboje. Ali, napokon se dogodilo ono o čemu smo oboje godinama maštali. Najzad smo mogli da se ponašamo kao dva obična bića, bića koja imaju prava da se vole. Posle nebrojenih premišljanja prihvatio sam njenu ruku.

Doživela je svoj san. Doživela je da se budi pored mene, da dan dočeka sa mnom, da noć podeli sa mnom. A nije bila svesna koliko je ona mene usrećila. 

...

Tada sam bio mlad, možda suviše mlad da bih našao odgovore na suštinska životna pitanja. Imao sam svega dvadeset šest godina. Teško životno doba, uznemirujuće. Mladić koji ulazi u zrelost, postaje čovek i dečak koji se suviše rano odrekao detinjstva. Mada, izgledao sam samome sebi kao čovek koji ima dvadeset godina više i kao da sam proživeo i ono što se nije moralo proživeti. Takvu teskobu nose ljudi koji su prerano osetili životno zlo, nevolje i patnje i koje je sudbina nemilosrdno kinjila i gazila. Ja sam jedan od tih tragičnih junaka. Ne bih rekao da sam stekao životnu zrelost, pa ni sad u četrdeset šestoj godini. Davno sam postao umoran. Umoran od života. I možda sam tada, u dvadeset šestoj godini, izolovan na reci, prvi put pokušao da se bavim sobom. A bavljenje sobom je najneprijatniji i najnaporniji zadatak pred kojim se živ čovek može naći. Ljudi ne vole tu složenost. Ulenje se, zapostave sebe misleći da nemaju o čemu da brinu. Lako je slušati, posavetovati, oplakati i nasmejati druge. Ja upravo to celog života i radim. Ali, teško je preispitati sebe. Jer, to je hod po minskom polju i samo jedan korak može biti kobni. To je dijalog sa sopstvenom dušom, razgovor sa mojim nevidljivim ja koje je unutra. Složeni proces koji ume da zamori, rastuži i razočara. Ja pitam i ja odgovaram. Ja tužim i ja se branim, ja isleđujem sebe kao da sam kakav zločinac na optuženičkoj klupi i ja tražim valjane dokaze za svoju odbranu. Ja svedočim, ja govorim, ja ćutim. Sve ja. I sve sam. I u svemu sam pogrešio. Evo, prođoše dve decenije i tek sad svoju grešku vidim.

Zar mi je trebalo toliko pogrešnih godina da dođem do spoznaje? Kao da sam kakav umobolni čovek koji ništa ne zna. Ili sam najveća kukavica na ovoj nesrećnoj planeti? 

...

Mladi ljudi ponajčešće nisu skloni sumnji. Idu lakše kroz život, neretko srljaju u opasnosti, često bez razmišljanja donose važne životne odluke. Jelena nije bila takva mlada žena. Bila je pametna, proračunata, sigurna i hrabra. Verovala je da zajedno možemo sve, i ono nemoguće za nju je postajalo moguće, i mene je uveravala da ćemo u svemu uspeti zajedno. Ona je upravljala našim brodom na ovom jezivom okeanu. I ona je mene povela. Nije brinula šta ćemo jesti i piti, u kakvoj postelji ćemo prespavati, hoćemo li imati novac za svakodnevni život. Bilo joj je važno samo da smo zajedno u svakoj nesreći i sreći. 

***

Bože, ti znaš sve. U tvojoj mudrosti su svi veliki odgovori.

Zašto danas ni u šta ne verujem? Ljudi su me porazili svojim licemerjem. Zato sve više sumnjamu u sve, u svakoga, pa i u tvoj bledi lik. 

Da napustim duh i telo. Da me ne bude više...

Kada bih mogao da vratim vreme... Da pomerim kazaljke na satu, da vratim kalendare u druge godine... Samo trenutak mi treba da popravim sve. Mali izlet u prošlost, nekoliko koraka i reči, i sve bi bilo drugačije. Ali, to ne može biti. Mogu samo da zamišljam, da sanjarim šta bi se sve dogodilo da sam mislio i radio drugačije. Samo da sam njoj verovao i da sam je pustio da me vodi...

Moje želje su neostvarive. Moja misao je glupost kojom razbijam ovu ludu glavu. Možda mi ništa druge i ne preostaje. Teško mi pada da živim u sadašnjosti, o budućnosti ne želim da mislim. Sam sam. Nemam kuda da odem. A najstrašnije mi je što ne mogu od sebe da pobegnem. Da napustim duh i telo. Da me ne bude više. 

...

Bila mi je potrebna upravo takva, neustrašiva, spremna na sve, spremna da bude uz mene. Bila mi je potreban kao žena koja svojom ljubavlju ume da otera moj nemir. I da mi pokaže da sa njom mogu da hodam, da se ne osvrćem.

Čovek često posustaje pred najmanjim preprekama i od njih pravi divove. Želi nešto, žudi za nečim, i onda od svojih želja kukavno odustane. Ja sam bio kukavica, ja sam bio lenjivac. Želje su mi izgledale kao daleke i nedostižne zvezde. Biva tako da se čovek nađe na korak od sanjanog cilja, uhvati svoj san i onda ga suludo pusti, misleći da je slab i nedostojan da ga sanja. Jer, ne umemo da se borimo, da idemo teškim, a nepogrešivim putevima. Biramo pogrešne staze, lutamo, hodamo, praveći nespretne korake. I ne vidimo da je staza koja nas vodi iz mraka tu, pred nama. Samo treba koraknuti, posle svaki korak noge načine same, lako i bez stida.

Bila mi je potrebna kao božanstvo, moje božanstvo kojem se molim i smišljam kako da ga umilostivim da me pogleda. Tražio sam je čitav vek, čekao, lud i sam. Našao sam je.

Bio sam loš čovek. Sve mi je opraštala... Uvek... bez patnje, bez suza...