Prošlost, sadašnjost, budućnost

Ne treba bežati od prošlosti. Naša je, mi smo je proživeli. Živi sa nama do groba. Ne treba se plašiti budućnosti. Naša je i dočekaće nas ma koliko da je odlažemo. Treba smireno živeti u sadašnjosti, u onome što je sada. A to je najteže. Jer je tu, u ovom času, u ovoj minuti, u ovoj sekundi. I treba živeti samo sada, bez osvrtanja na ono što je bilo, bez straha od onoga što će biti. Ipak, lako je sve ovo govoriti. Treba živeti i ostati neoboriv. U tome se ogleda ljudsko umeće, sposobnost da se ne ispusti trenutak u kojem postojimo.

***

Bože, od kakve to bolesti bolujem? U organizam, dušu i misao mi je ušao nekakav virus i sad se vrhuni u vidu beznađa, primoravajući me da od svake borbe za opstanak odustanem. Nešto loše se dogodilo sa mojim bićem. Ili sa ljudima oko mene...

Nada

Ako ne zabeležim ono što čuči u meni kao uplašeno dete u zastrašujućem mraku, kajaću se. Ne znam šta će biti ako ne pokušam. Na to delo me nagoni i obavezuje misao da postoji bar još jedno biće koje će u zdravom razumu, bez sujete i predrasuda sesti i zamisliti se nad mojim redovima. Zato bodrim sebe i izmišljam razloge koji hrane moju nadu i teraju me da nastavim da pišem.

A ako sakrijem to što čuči, ako ga zatrpam i pokrijem da nikad svetlost dana ne ugleda, opet ću se kajati. Neću znati šta je moglo biti.

Znam da više ne mogu da čekam. Vreme mi prolazi.

Ništavilo savršenstva

***

Ako želiš da ostaneš smiren i nedodirljiv u stvarnosti u kakvoj danas živimo, ili ćeš morati da umreš, ili da izgubiš razum. Trećeg nema. Ako želiš da menjaš loše društvo, da iskoreniš nevolje, bedu, siromaštvo, optužiće te da kršiš poredak i zakon. Opet ti preostaje jedno od ona dva, ili da poludiš ili da umreš.

Kako onda živeti u ovom društvu?

Poražavajuće i pesimističko viđenje, istina, ali naš život i sadašnjica tako izgledaju. Jer, nad glavama nam stoje ljudi nepismeni, poročni i koristoljubivi, gušeći svaku našu vrednost kad pokuša da ispliva iz ovog mrtvog mora. 

Istinita priča

Ovim pobeđuj

Ovim pobeđuj

Zevs, Jupiter, Perun, Alah, Buda, Šiva, Hrist. Toliko imena, a opet jedan jedini. Jedan, bez imena, lica, tela, bez postojbine, istorije. Neviđen i nevidljiv, a u svemu, svagda i svugde prisutan.

Danas slave ozakonjenu religiju izdajom Boga. Čudna li sveta! Možda ni sami ne znaju šta čine. Zato ne zameram njihovim užarenim glavama koje ne poznaju suludost svojih misli.

Danas slave pravo na slobodu i orobljavaju ljudske duše u tamnicama svojih praznih mudrosti. Čudnih li propovednika! Možda ni sami ne pojme da su razrušili sve granice dopuštenja i otplovili putevima bezvlašća. Zato ih ne mrzim, već ih žalim.

Danas slave vekove jednog dokumenta, a bezbroj novih zakona su ispisali koje sami gaze blatnjavim čizmama i kao stoka valjaju se po svojim spisima. Zato ne poštujem njihova učenja, nejasna, mutna, iz koristoljublja napravljena.

Danas se okupljaju na molitvi koja je ozvaničena davno. I uzvikuju Ovim pobeđuj! Hoće li i njih, prepodobne duhovnike sadašnjosti, neka budućnost kanonizovati kao mučenike i stradalnike za veru, kao što i mi slavimo žrtve prošlosti za ime Božije?

Kasno

Knjige

I opet obesmišljeni trenutak postojanja. Prazan hod. Ni napred, ni nazad. Opet večnost ništavila. Uboga stvarnost. Kao dim se izdiže i plovi nekud. Daleko. U beskraj ničega. 

I opet uzimam knjige. Listam, opipavam reči i rečenice kao u bunilu. Gorčina istina me uznemirava. Čitam kao molitve. A bogova nema. Ni njihovih senki nema. Srećem poznata lica. Kao rođake, prijatelje, davno umrle poznanike. Prstima prelazim preko hartije, dodirujem likove davnih vremena, i osećam kako još uvek žive nekim besmrtnim životom u nizu zabeleženih redova. Možda se u tome ogleda veselje ove moje tragedije, što uspevam da proniknem u one dubine koje drugi u ovom času ne vide. A kad izronim, ponesem sa sobom neku tešku bol koju ne umem da opišem i imenujem. 

Zračak svetlosti

Cilj jos ne znam. Smisao naslucujem

Covek bola i radosti

I opet jesen

Priča

   

Priča

Bio jednom jedan mali narod. Skoro sasvim bezgrešan. Pobožan. Zaklinjao se da samo u Boga veruje. I u tom narodu je bilo svakakvih ljudi. Ljudi sa različitim potrebama, osobinama, pričama i sudbinama. Jedna učiteljica. Stara, lepa dama. Iskusna. Ali, imala je jednu tešku muku. Nije poznavala slova. Nikako joj nije uspevalo da ih nauči. I jedan lekar. Mlad, vredan, uporan. Ponekad dobar i pošten. Uprkos njegovoj upornosti da postane proslavljeni stručnjak, nije mogao da izleči svoje pacijente. Mnogi od njih su umrli. Živeo je i jedan sudija. Stari, opaki, tvrdi pravdoljubac. Ćutljiv i hladan. Neretko nervozan zbog bezbroj nerešenih parnica, slučajeva urađenih na brzinu. Sudio je bez promišljanja, birao okrivljene, oslobađao nedužne kao na igrama na sreću. Narod je čuvao jedan vojnik. U sjajnoj novoj uniformi. Vojnik bez položene zakletve, nenaoružan i uplašen kao dete na noćnoj straži.

Sve ih je predvodio iguman jednog manastira. Manastir čuven i ugledan. Stari hram prepodobnih ktitora iz daleke prošlosti. Hram u kojem su sva čudesa moguća, u kojem hromi prohodaju, nemi progovore, slepi progledaju, a ludi vrate razum. Iguman je bio mudar. Predani molitvenik i podvižnik. Pobožan. Dobar pastir poverenog mu stada. Pravi čovek iz naroda. Društven. Možda suviše društven za jednog monaha. I lep. Mladolik. Pričljiv. Mali pobožni ljudi su ga voleli kao da je u njemu otelotvorenje Hrista Spasitelja. Ljubili su mu ruku, pokorno mu se klanjali. Slušali njegove propovedi. Ispovedali mu svoje grehe i tražili okrepljenje u njegovim rečima. Bio je to pravi monah. Bez sumnje, pravi Božiji čovek. Nosio je mantiju. Crnu, dugu. Kamilavku na glavi. Krst na grudima. Pojas pod stomakom koji je čuvao njegovu devstvenost od svakog bluda i druge telesne navaljalštine. Na grudima krst sa slikom razapetog Gospoda. Živeo je sam, bez žene i dece. Skupljao je dobrovoljne priloge odanih velikodušnih vernika, ali ništa sebi ne stičući, već nesebično sa bratijom deleći. Imao je samo jednu patnju. Nije verovao Bogu. Nikako! Krstio se, celivao krst i sveti oltar, pred ikonama na kolena padao, vršio bogosluženja. Ali, Boga nije prizivao. No, nebitno je. Važno je da je o Bogu lepe priče pripovedao. A priča, što se češće pripoveda, sve više i sigurnije dobija oblik istine. Zato se iz pripovedanja u pripovedanje u priču sve više veruje.

Crv

Crv

 Crv je opet ušao. Uporno tražim pukotinu na zidu vene. Da vidim, da pokušam da je zakrpim, zašijem, zabetoniram. Samo da zatvorim. Ali, ne vidim je.

Tako on uvek radi. Iskoristi moj trenutak nepažnje. Provuče se i uđe. Obično noću, jer se tad slabije vidi. Uđe u venu i plovi po moru krvi. Pliva sasvim slobodno, ponosno, dostojanstveno. I ruga mi se. Zna da ga ne mogu isterati. Dok stisnem venu da ga ubijem, da ga prignječim, on sklizne, izmigolji se. Spretno se izvuče, pobegne prstima koji bi da ga unište jednom za svagda. Onda mi se kezi, cereka se. A vena otekne. I boli. Prsti ostave tragove na koži, poplavi mesto na kojem se dogodio pokušaj ubistva jednog bezobraznog crva. Vena, napumpana krvlju, koja se od mojih prstiju uzburkala i uznemirila, kao debeli konopac iskače ispod kože. Ruka se ukoči, oduzeta je. Kao stanje šloga. Poludim, hoću i celu venu da iskidam, da je pocepam, presečem. Ako je presečem na bilo kojem mestu, crv će izleteti, izjuriti iz mene u poplavi krvi. Možda će se udaviti. Krećem da otkinem ruku. Da je iščupam iz lakta. To je rešenje! Amputiraću sebi deo tela, crv će nestati i stvar je rešena. Ali, ne, ne! Crv je to! Moj crv! Zna on da čupanje ruke nije rešenje! Nije on glup! Veštiji je od mene. Ući će u drugu ruku, u jednu nogu, drugu nogu. Snaći će se. Ima toliko vena na telu, toliko malih krvnih mesta po kojima može da plovi.

Ali, dok uzmem nož i krenem da tražim pogodno mesto za rez, crv se podmuklo povuče. Nestane. Opet kroz onu pukotinu koju nikako ne mogu da pronađem. I sve se smiri kad crv ode. Vena se lagano povlači, smanjuje. Nestaje modrica od stiskanja. Krv se umiri. Kao da se ništa nije dogodilo.

I onda utonem u san. Lagano. Kao u lažni spokoj. Zadremam, zaboravim na crva, krv, venu. Kao da ga nije ni bilo. Kao da se nikad neće vratiti.

Sud

Sud

,,Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život,

Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu,

Užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu.’’

Druga knjiga Mojsijeva Staroga zaveta, 21, 23-25

,,A ja vam kažem da se ne branite oda zla,

nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu,

obrni mu i drugi’’

Jevanđelje po Mateju Novoga zaveta, 5, 39

- Vi ste cenjeni sud, a ja samo običan čovek.– započeo je čovek svoj govor – Vi ste, eto, vlast. Vi znate zakone. Pametni ste ljudi. Učeni. Kaznu znam! Da, znam. Ne morate je ni čitati. Nije važno je li deset, dvadeset, pedeset godina.

Govorio je odvažno i glasno. Kao da ga čeka neki novi, srećniji život, a ne robija. Bilo je nečeg svečanog u njegovom držanju. Lice mu je bilo smrtno ozbiljno, bez ikakvog znaka straha. Ruke su mirno stajale uz telo. Šake nisu podrhtavale. Nije lomio prste. Nije se gotovo ni pomerao. Stajao je poput kipa. U glasu nije bilo ni traga nervoze, uzbuđenja. Reči je izgovarao jasno i glasno. Kao da ih je premeravao, pažljivo birao, vodeći računa da svakoj da na značaju. Negde među ljudima je bila i njegova žena. Plakala je. Začuli bi se njeni jauci, brisanje nosa i poneki uzdah. Nije se okrenuo prema njoj. Znao je da je i sad u licu otečena od kukanja. Odevena u crno. Znao je, iako joj je bio okrenut leđima. Izgledala je kao udovica. Možda je već postala udovica. Možda ga je sahranila. Imala bi pravo. Muža je na neki način izgubila. Ostaće sasvim sama. Od muža će joj ostati prezime. Ništa drugo, samo prezime. Jedna obična, ružna i neprijatna reč koju je javnost bezbroj puta izgovorila, čula, pročitala u novinama. Zbog tog prezimena bi trebalo da se stidi, da ga sramežljivo izgovara. Znao je da je očajna i žalosna. Ali, nije se okrenuo.

Predao se. Odmah posle zločina je uhapšen. Stavljene su mu lisice na ruke i priveden je u obližnju policijsku stanicu. Nije se opirao. Priznao je. Nije bilo smisla da laže. Ili da se brani. Da beži. Stvar je bila očigledna. Stajao je pored svoje žrtve. Telo mladića na pločniku je još bilo vrelo. Mnogo krvi, bara od kiše i čovekove blatnjave cipele. Bljesak svetlosti na policijskim automibilima, zvuk sirene koja kao da zapomaže. Držao je neki pištolj u rukama. Čekao je da pođe kuda ga vode. Smiren, kao da je ubistvo ništa. Jedan pucanj, razneta glava. I samo puno krvi. Otkud toliko krvi...

- Osveta! – prenosili su mediji. - Otac žrtve uzeo pravdu u svoje ruke! – osvanjivali su naslovi u novinama. Vrela krvava vest je golicala ljudsku radoznalost, raspaljivala izopačene draži. Jer, ništa narodu nije milije nego da pročita kakvu istinitu priču, makar bila i ovako strašna i užasna. Jer, narod voli da priča, prepričava i komentariše priče koje su se skoro i blizu dogodile.

- Ima li pravde u ovom svetu? – pitao je ženu.

Kiša je lila i naporno udarala po prozorima. Žena je ućutala i slegla ramenima. Spakovao se, stavio pištolj pod jaknu i izašao iz kuće bez reči, zamišljen i nadnesen nad zagonetkom koja se opire i ne da se odgonetnuti. Pravda i pravičnost! Žena se nije ni okrenula za njim. Navikla je da ode. Posle se vrati. Legne u krevet. Ćutke svuče odeću ne paleći svetlo u suviše mračnoj sobi. Jedva da ga oseti kad se spusti pored nje.

Te večeri je stajao u dvorištu. Popušio cigaretu na brzinu, do pola, i pošao. Znao je gde se njegova žrtva nalazi, gde slavi. Ubica njegovog osamnaestogodišnjeg sina je proglašen nevinim. Ubio, a nevin. Ubio iz dosade, tek onako, a nevin. Kriv, sasvim kriv! Očigledno je! Postoje dokazi! Postoje svedoci! A pred sudom nevin! Oslobođen! Optuženi se pravdao, rekao da se kaje, da je pogrešio i da mnogo žali. Govorio je da nije mislio da će ubiti mladića. Hteo je samo da se našali. Pucao je onako, zabave radi. Zaklinjao se da se ni ne seća kad je tačno pištolj opali, da nije ni osetio. Popio je, pa se ne seća. Nikad tako trezan ne bi. Sud ga je proglasio nevinim.

Žena je proklinjala, udarala se u grudi, čupala kosu sa glave, padala na kolena, kukala. Kao što je u sve te dane od sinovljeve smrti samo kukala! Postajala je dosadna. Sedela bi nad slikama, brisala oči, milovala sinovljev lik na slici. Gledao ju je izbezumljenu i nemoćnu. Noći su bile najgore. Ona bi pre spavanja popila nekakve lekove za smirenje, prekrstila se kao po kakvom ritualu, još koji put zajecala, šapćući neke nerazumljive reči kao samo njoj znane molitve. Nešto bi je savladalo, da li bol, da li san, umor, i odjednom bi zaspala kao jagnje. On bi nastavio da leži budan u borbi sa pitanjem šta da učini. I kako. I ima li smisla da bilo šta učini. Da popravi. Da ispravi ono što je pogrešno urađeno. Da li bi nešto izgradio? Ili bi sve uništio? A šta je ostalo što bi se moglo uništiti? Zar nečeg ima? Ili postoji skriveni smisao koji mu izmiče jer se dvoumi, ohrabruje i srami u pokušajima da donese ispravnu odluku. Možda ga zasplepljuju dileme i premišljanja. Možda ne sme da odlaže. Da gubi vreme. Jer, što duže bude mislio, smisao će biti sve dalji, bleđi, nepostojaniji. Zato treba požuriti. Kako suditi? Ali, ne po božanskim i društvenim zakonima, već po onim čistim, prirodnim, ljudskim, koji su odavno zaboravljeni i potisnuti. Šta činiti? Ubiti! Ubiti ubicu! Jednako! Jedan na jedan! Ravno i čisto! To je pravedno! To je pošteno! Ubiti! Ponavljao je taj svoj savršeni odgovor! Ponavljao je tu slatku, opojnu reč ubiti kao uspavanku. Ali, sve više ga je držala budnim, nekako ushićenim. Ubiti! Samo ubiti! Osećajući milinu glasova jedne obične reči, trzao se, i budnost ga je opet bacala u dileme. Opet je vagao svoje misli. Stavljao ih na dva tasa. Puštao ih da odstoje koji trenutak posmatrajaći koji tas će prevagnuti. Dve sukobljene misli su ga trzale i držale ga rascepljenog na dve pole, posle ga sjedinjavale, spajale i gurale u san, iznenadnim obrtom su ga dizale i primoravale da odabere onu koja je vrednija i teža. A obe su obećavale nekakvu pravdu. Samo toj pravdi nije mogao da spozna ispravnost. Zato se misao, koja bi se pred drugom povukla, olako vraćala. I opet bi počeo da ponavlja iste reči. Ubiti i vratiti istom merom! Ali, ubiti, znači i biti jednak svima drugima koji ubiju. Tad bi se stresao od same pomisli na reč ubiti. Prisetio bi se, nikad nije smeo da zakolje pile, gadilo mu se kad jadna životinja zapišti i u poslednjim trzajima beži od smrti. I ona krv koja šiklja iz vrata... Užas! Kako ubiti? Zar je i to važno? Smoćiće snage. Nije bitno hoće li mu se gaditi. Ako ubije, tu je kraj! To je konačno! Zaustaviće nečiji život! Ali, ne bilo čiji život! Zaustaviće život onoga koji ni ne treba da živi! Ako ubije onog koji je ubio, presudiće kako bi zaista trebalo da se sudi. Sud je pogrešio! Sud nije bio na strani pravde! Lagano je počeo da se podiže drugi tas. I ubica je nečiji sin. I on je jedinac. I on ima neku majku! I ona će žaliti za njim i proklinjati ubicu svog jadnog sina. I otac! Biće besan. Ma, ne može tako biti! Nema smisla da razmišlja o roditeljima ubice svoga deteta. To su neki drugi, neobičniji ljudi, ljudi kojima pravda udovoljava i robuje po drugim, nepisanim zakonima. To su ljudi koji zakon drže u svojim rukama i prepravljaju njegove stavke podvodeći ih svojim potrebama, željama i htenjima. Kad je tako, i kad nema pravde, onda ništa nije pogrešno. Ni ta misao ubiti nije pogrešna. Računica je postala jasna. Tasovi u glavi su se umirili.

- Ja se ne branim, gospodo! – završavao je svoj govor – Po Vašim zakonima ja sam kriv. Ubio sam! Ali, jedno ću Vam reći. Sa Vašom pravdom nisam mogao da se pomirim. Moju žrtvu ste oslobodili. Vi ste sud. Znate kako ste sudili. Ipak, čini mi se da ne poznajemo iste zakone Vi i ja. Zato sam premerio sam. Ako ubijem, onda nisam kriv. Možda sam učinio nešto... Možda sam spasao nečijeg sina... Ali, Vaši zakoni se sa mojima ne podudaraju. I za Vas sam kriv. I kaznu čekam. Onu kaznu koju ćete mi računati i izricati po godinama. Ipak, znajte da sam muke već prošao. Odbolovao. One muke kada sam sam hteo da presudim šta je pravično i po zasluzi. Sad me raduje što sam pravdu zadovoljio!

Usamljenik

Kobna lepota pripovedanja

Prokletstvo

Deca i starci