Tebi

Tebi

Kada bi se dogodilo čudo koje priželjkujem, pa da mi se jave najlepše reči sveta, da ih pribeležim na hartiji, da ih poverim nemom sagovorniku. Da ostavim zapis za večnost, da ostavim spomen. I da ih posvetim tebi! Samo tebi!

Ali, još mi beže reči. Još uvek ih lovim, krotim, držim i puštam. Jer, ne liče na one prave. Pišem ih kad uplove u moju misao u dugim noćima punim nesanice, stražarim da ne uteknu. Zadržavam sate, zaustavljam trenutke kao blagoslovene zlatne šanse da ugrabim reči koje mi nedostaju. I da ih posvetim tebi! Samo tebi!

Ipak, sve je zalud. Ljubav je neprevodiva u reči. Nema tih reči, ni tog jezika na kojem mogu da pišem. Jer, ljubav je neizreciva suština i božanska tajna koja se ne da raskrinkati. Savršenija od svakog savršenog umetničkog dela. A ja sam nesposobni zapisivač koji u tami svojih osećanja ne razabira kud je utekla svetlost. Svetlost za tebe! Samo za tebe!

I ovi mali zapisi, ispripovedani redovi, rađani sa nepodnošljivom mukom, ostaće posvećeni tebi! Drugi, obmanuti našminkanim slovima, maskiranim rečima, neka naslućuju kome je napisana moja posveta. 

Čovek

Čovek

Đavo da ga nosi, niko živ ne bi uhvatio kad laže a kad istinu govori. I sve mu je toliko zapetljano, zamršeno planovima, željama, računima, lažima, i ko zna čime još, da se sigurno i on sam teško snalazi. On je istinit i lažan, pošten i nepošten, stvaran i nestvaran, bez međe i prelaza, i samo je tako cjelovit. Pa, neka ga! Ne mogu birati ljude kakve želim, niti u njima samo ono što je dobro. Moram da primim ili odbijem ljude koje mi život šalje, i ono što je u njima, nerazdvojeno. I možda bih grdno pogriješio kad bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnošljivo dosadni.

Tvrđava, Meša Selimović

Nije on loš čovek. Nije zao. Ali je njegova nesrećna duša u velikom raskoraku sa izrazom njegovog lica, sa govorom i postupcima.

Ljudi ga vole. Iskreno. Poštuju ga. Takav je, dopadljiv. Ne mnogo pričljiv. Njegova dopadljivost je nametljiva i nenametljiva. Gotovo da se ni ne oseti, već kao nevidljivi pritajeni magnet potkupljuje sagovornike. Urođeni talenat. Retki su takvi ljudi koji imaju blagodat da pridobiju poštovanje sa svega nekoliko reči.

Uvek je nasmejan. Čak i kada mu je duša u stanju raspadanja ne iščezava onaj dečački osmeh na njegovom izboranom licu. Možda je upravo to način da se dopadne drugima. Osmeh je znak njegove smirenosti i spokoja. A takav i treba da bude. To mu je zanimanje, to je njegov posao, da druge i samog sebe uči smirenju.

            Nije obrazovan, školovan. Nije čovek od knjige. Ipak, njegovo znanje kao da prevazilazi sve ovozemaljske mudrosti. On vešto bira načine, sredstva, reči i manire koje podešava poštujući jednostavnost svojih namera i ciljeva. Da, gotovo da je neponovljivi umetnik u svom poslu. Nema boljeg i omiljenijeg od njega. Ljudi ga se pomalo plaše. Ispod pitomog pogleda sitnih plavih očiju krije se nedokučiva moć, starešinstvo i zahtev da se uvažava njegov autoritet. Cenjen je u svom okruženju. Za njega se bira posebno mesto za stolom, njemu se prvom sipa čaša dobrog vina. Njemu se serviraju raskošne trpeze. Kao da je otelotvorenje Boga.

Nije ovo veličanje njegove ličnosti čudno. Nije ni iznenađujuće. Takvi su ljudi. Daš im malo razumevanja, dopustiš im da ti se izjadaju, povere, i već su ti u šaci. Tako on radi, i od tog svog zanata živi. Nema tu nikakve nepojmljive nauke. To je obična igra sa ljudskim dušama koja traje, evo, već decenijama. I ništa se ne menja. Samo su grešnici naizgled utešeni i odvraćeni od greha. Možda samo trenutno, tek dok ne prođe i ne iščezne privid smirenja.

            Nepogrešiv je u svom poslu. Pronicljiv je, sabran i proračunat. Oštrouman i nepokolebljiv. Iako ga zamara monotono druženje sa običnim ljudima, iako stalno oseća svoju visinu nad njima i superiornost među prosečnima, on ne odustaje. Kao da za bolje ne zna. Kao da se ni u čemu drugom ne bi snašao. Uživa, ali sada sve manje. Umorio se. Iscrpljen je i vreme ga je nadjačalo. Počeo je da stari. Lice ga odaje, koža, noge. Ali, još ima mladalačkog poleta. Još je okretan, među ženama, i mladim i starim, poželjan. Da, on je gotovo idealan muškarac. Da, on je onaj muškarac koji se od devojačkih dana čeka, onaj iz bajki i nepromišljenih maštarija. Lep je, odista muški lep sa crtama koje otkrivaju spoj grubosti i nežnosti. On je savršeni otac, brat, prijatelj, muž, sin. Ume da bude fin i nežan, da se podvuče pod kožu kao nevino dete. Saoseća sa drugima. Zaplače se nad tuđom mukom. Nasmeje se nečijoj radosti. Ume da bude nemilosrdan, ali samo kad brani pravdu. I tad njegovo lice dobija onu strašnu boju. Glas mu biva drugačiji. Oštar je, hladan. I niko ne sme da mu protivureči. Jer, on je uvek u pravu. On ne greši.

            Muškarci njegovih godina ili prerano ostare ili ostaju večiti mladići u tom prelomnom životnom dobu. On nije ni jedno ni drugo. Njegova muškost nije presahla. Još ima vitalnosti u telu. I budi nemir u ženi, onaj lepi nemir koji se retko oseća. Budi neku čudnu želju iako se u prisustvu ženskog sveta drži hladno i gotovo bez i najmanjeg znaka strasti i emocija. Kao da nije muškarac. Kao da ne poznaje ženu. Ali, opet i njegova zrelost, koja se oslikava u malim znacima minulih godina, čini ga još zavodljivijim i poželjnijim. Budi erotske požude, uzbuđuje, provocira tinejdžerske maštarije. Ima to u muškarcima njegovih godina, kada stignu do polovine životnog veka, ona neodukočiva privlačnost koja golica žensku dušu i vuče, vuče kao svemoguća sila. Ima u takvim muškarcima prefinjenog bezobrazluka. Izgledaju zaštitnički, sigurno, stabilno. Izgledaju kao da je svrha njihovog postojanja da drže ženu u svom štitu, da se o njoj brinu i da joj udovoljavaju, istovremeno da joj nameću svoje zakone, ljubomorno je držeći uz sebe. Uz takve muškarce se žena oseća kao vrednost, oseća da je voljena i da je ljubav takvog muškarca neprocenjiva.

Sitne bore oko očiju, seda brada, koža na telu i veliki trbuh ga izdaju. Ali, i te staračke mane koje je donela prolaznost kao da se ni ne primećuju. Ostaje savršen. Nedodirljiv. Nikome se ne da. Nikome ne pokazuje stvarni lik. Tako je odlučio i toj svojoj nameri je veran do groba.

            Nema ženu, nema decu. Vodi neki besmisleni bezbračni život. Samac je. I tvrdi da je srećan u svojoj samoći, da ga ne boli i ne kinji prazan krevet, pusta soba i tišina. Ispoveda da je to njegov put ka spasenju. Ljudi mu veruju. Ljudi njemu uvek i sve veruju.

Nema ni prijatelje. One prave, iskrene. I nikome on nije prijatelj. Nekolicinu poznanika obmanjuje lažnom vernošću iz puke potrebe da potvrdi svoju moć i da gordo nadjača svakoga koga sretne. Igra se, isprobava granice svoje vlasti. Lažno se predstavlja kao pomoćnik, kao porodični prijatelj koji brine za druge. Obilazi bolesne, teši nesrećne, isceljuje samrtnike, moli se za grešne. I opet mu ljudi veruju.

Spreman je da izda najbliže, da bez trunke savesti spasava sebe u opasnosti. Neherojski se povlači pred pretećim događajima. Spreman je da žrtvuje druge. Bestidno trguje poverenim mu dušama. Koristoljubiv je, voli novac, raskoš, komfor. Ne postavlja granice svojoj vlasti.

Da, sasvim je sam. A opet, oko njega je uvek toliko sveta, kao da je kakav dugo očekivani Mesija. I taj svet, skoro slep od poverenja i sužanjstva njegovoj sujeti, ne odustaje od njega. Uporno ga zapitkuju, traže i vape za njegovim prisustvom. Kao da su svi zaljubljeni u njega. Njemu je odanost prostog naroda često smešna. Neretko se licemerno našali na račun svojih robova, rugajući se nesposobnosti i nesamostalnosti u ljudskom promišljanju. Bezobrazan je, ciničan. Ali, samo ponekad ga rastuži slika njegovih podanika za koje sam odgovara, udešava im živote i rukovodi njihovim dušama. Jer, shvata da su svi u njegovoj vlasti i da može da čini sa njima šta mu je volja.

Vole ga deca. Igra se sa njima, priča im nekakve bajke koje drugi odrasli ne govore. One bajke, najstarije, u kojima je samo jedan lik dobar i pravedan, koji čuva decu i brani njihov san. Deca rado slušaju, trče za njim i vuku ga za rukav. Drži ih u krilu, miluje, ljubi obraze. Možda bar tu nevinu dečicu iskreno voli.

Mislim da mu se divim. Oduševljava me njegova tragična raspolućenost. Ipak ga dobro poznajem. Otkrio se, doduše vrlo retko, i u nekim nepojmljivim trenucima između jave i sna, u stanju pijanstva. Malo je progovorio i brzo se povukao. Možda je hteo da se poveri, da se iskuka i izjada. Brzo je ućutao.

Laže često, istina je daleko od njega, a druge o istini uči. Ne voli ljude, a drugima o ljubavi propoveda. Gord je, a gordost osuđuje zbog praroditeljskog greha. Sujetan je, a sujetu oštro kažnjava kad je razotkrije. Zašao je u kriminal, uhvativši se olakih načina u sticanju materijalnih vrednosti, a pred drugima proklinje i pljuje sve prestupe državnih zakona. Ne veruje u Božiju milost, a Božijim imenom se zaklinje. On je najsebičniji čovek koji se rodio na planeti. Sebičan za druge, sebičan za sebe.

Pitate se kako živi takav čovek. Verovatno ni on sam ne zna. Ne sme ni da pomisli. Ako bi se bar jednog jutra zapitao o protekloj noći, možda bi umro od uznemirenosti. Ovako, lakše mu je da prećuti i da potisne ono što jeste. Da preleti preko sebe kakav jeste i da brzo ostane neko ko treba da bude po svom imenu i liku. Tako je navikao. I takvog ga ljudi poznaju. Zato održava tu mutnu sliku. Nejasan samome sebi, poljuljan strašnom sudbom koja ne bira svoje žrtve, kao neki ludi borac za opstanak, duboko u sebi je strašno nesrećan i nezadovoljan. Znam ja to. Možda samo ja znam. I možda niko sem mene nije došao do neslućene dubine u njegovoj duši. Možda ga ni majka koja ga je nosila pod grudima nije spoznala kao velikog nesrećnika i usamljenika koji je pobegao u neki tuđ jezivi svet. Jednom mi je rekao da mu je duša puna ožiljaka i rana. Tako, iznenada. Odjednom. Posle je ućutao, kao da se postideo. Kao da je razotkrio nešto što niko ne sme da čuje. I dugo je bežao od mene. Kao da sam mu neprijatelj i kao da ću zloupotrebiti njegovu tajnu, da ću ga javno izigrati i razoružati. A neću, zna da neću i da nikad to ne bih... Bezrazložno strahuje. Drag mi je. Možda suviše drag. Sav je satkan od mana i nebrojenih loših osobina koje ne ume da iskoreni, a koje su ga održale i dovele do uzvišenog mesta u prostoj sredini. Izabran je da vodi, da uči, da odgovara na najteža pitanja i da uvek iznese spreman i savršen odgovor. Privilegovan je, ne brine šta će jesti i piti, od čega će dočekati dan, ugostiti brojni narod koji mu dolazi. Sve mu je dato. I ne mari hoće li doći gore vreme, teži dani. On će uvek imati sve. Kao da ima sklopljen pakt sa kakvim nezemaljskim tajnim silama koje njemu služe. Dok drugi gladuju i pate u svojoj bedi, on seda za raskošnu trpezu. Dok drugi plaču nad oskudicom, nemaštinom, i tonu u teški san pun jezivih vizija, on leže u čistu postelju, ne osećajući da ničim nije zaradio ono što ima.

Čudan čovek, odista. Kao da nije iz ovog sveta. Kao da vam pripovedam povest o kakvom junaku iz knjige, o kakvoj imaginarnoj ličnosti od papira. A tu je. Na svega nekoliko koraka od mene. Vidim ga i sad. Eno ga, sedi u mraku sobe. Pripit. Sedi tako sam kao kakav ludak. Ne dolazi mu san na oči. Udario ga je alkohol u glavu i muti mu se vid. Popio je da zaboravi, da se zaleči, i da ne pomisli na svoju dušu. Ispratio je goste, smejao se, družio, pevao sa njima. Zahvalio im na darovima i lepim rečima. Povukao se u svoju sobu, krišom noseći bocu vina, ispio do dna i zaplakao se. Shvatio je da nikog nema. I da nikog nikada neće imati. Još malo će trajati ta njegova nezaslužena slava, i onda će doći neko mlađi, zanimljiviji, živahniji. Sedi na svom krevetu, dodiruje obraze prstima i oseća kako je koža ogrubela. Kako se kosa razredila. I brada se stanjila. Oseća kako mu se telo istrošilo i od sebe vidi jedno obično prazno bure. Dodiruje svoj veliki stomak. Naduven je, otečen. Pući će i iz njega neće izaći ništa. Dodiruje noge, umorne od stajanja i jurnjave. Vene su se napumpale, iskočila preko kože. Stari. Odista stari. Osvrće se po sobi tražeći kakav šum, glasić, bar lažnu utehu. Ništa se ne čuje.

Nije on zao. Samo je spoznao zlo i odlučio da se sa njim na čudan način bori. Igrom onog slučaja šaljivdžije zadesio se tu gde jeste i sad nema kud. Sateran je u ćošak kao kakav miš pred gromadom koja će se survati ne njega. Iskusio je sve što mu se dalo od života. I shvatio da ne pripada ovom svetu, ali da mora da živi. A da je bio slabiji, okončao bi muke. Možda bi se ubio još kad je bio mlad i tako spasao sebe užasa i strave. Ovako, odlučio je drugo. I sam prevaren, ponadavši se da će naći nešto, nekog, makar i samačku tišnu, bilo kakav izlaz, bilo koja vrata... Prevario se. Zapao je u još veću čamotinju. Sudbina se poigrala i sa njim. Nagradila ga nekim smešnim položajima među ljudima, obećala mu svakakvu raskoš u duši. Ostala je praznina i razočarenje. Možda je moglo biti bolje i drugačije. Davno, dok je još bio mladić. Možda ni sad nije kasno. Možda još ima godina pred njim, nekih drugih godina. Možda treba da promeni sve, da odustane od svoje ništavne slave i da se odrekne ljudi. A ako učini tako, i ako napusti sve, neće mu ostati ništa. Sedi sa praznom flašom i pita se kakva će mu smrt biti. Kad ga ne bude i kad sve jednom prođe, a biće uskoro, jer tu je, nazire vrata koja vode u bespovratno, pita se kakve će žalosti biti za njim. I ko će ga oplakati. Ispratiće ga u starom poštovanju i brzo ga zaboraviti. Možda će ga pominjati u sećanjima na neku mudru reč, na neko izbavljenje koje je doneo igrom slučaja. I to će biti sve. Nema sina da ga nasledi, nema žene da za njim pusti suzu i obuče crno u žalosti. Nema nikog. Razići će se svi kad ga polože u grob i ostaće iza njega jedno veliko ništa.

Zar je to nagrada? Zar je to proslava njegovog puta?

Ako je tako, zašto ne promeni svoj život? Može. U njegovim je rukama. Ako ima izlaza, treba pohrliti ka njemu dok još nije izmaklo vreme. I treba bežati glavom bez obzira. Ili se pomiriti sa činjenicom da je ipak sve prošlo i da povratka nema. Da treba da ubija sate, iščekujući sudnji dan i oslobođenje duše.

Dobar je on čovek. Patio je mnogo, često. Niko to ne zna. Možda samo ja. Priznao mi je jednom. Davno. Posle je zaplakao i molio da oprostim njegovoj ludoj glavi.

Oproštam ti, dobri čoveče! Iako si kriv jer si postao loš, iako si dopustio da te potkupe prljava dela, ružne navike i zle osobine. Opraštam tvojoj nesrećnoj i strahom obuzetoj duši. I ne mari za mene. Meni je lako. Iako često plačem nad tvojim životom. Ja te volim i možda te volim više nego sebe, a ti... Ti ni sebe ne voliš... Kako ćeš onda meni podariti bar malo ljubavi... dok nam se kazaljke ne zaustave i dok ne umre naše vreme...

Prirodna i neprirodna smrt

Ne mogu da se ne začudim i ne zapitam nad onom starom i često izgovorenom rečenicom koja sve više u mojoj misli dobija notu apsurda. Kad se kaže za nekog-umro je prirodnom smrću.

Zar smrt može biti i neprirodna? 

...

Ako smem da uzmem malo slobode i da proćaskam sa svojim mislima, ne zamerite mojoj iskrenoj glavi. Trudim se da ubijem nervozu nekakvim smirenjem kojem tajni izvor ne poznajem. Ali, ta nervoza probija sve zidine koje uporno dižem čuvajući smirenje koje se osipa i ostaje u tragovima, u bednim zrncima jednog brega koji se odranja u naletima neprijatelja.

Da priznam, nerviraju me pojave, ružne navike, loše osobine, nerviraju me vreme, prostor, prirodne nepogode. A neretko me nerviraju i ljudi. I to sasvim jasno vidim koji i kakvi. Nerviraju me loši čitaoci koji se pozivaju na umišljene intelektualne sposobnosti, a njihova čitalačka aktivnost ima samo jedan cilj, da zadovolje pitanje ,,Koga je to pisac hteo da ogovara?’’. I ta pokvarena, primitivna radoznalost se širi u nedogled. Loši čitaoci onda počnu da bozobrazno preturaju po stazama života optuženog pisca, da traže nekakve veze između njegove sudbine i njegovog pisanja, trudeći se da dokažu da je pisao iz osvete, da se ispovedao u pisanju, da se obračunavao sa nekim, da je nekome želeo zlo... 

O, teško vama koji sa takvim pobudama otvarate knjige i svojim prstima prljate nečiju muku! Čak i kada govori o onome što je sam video, proživeo, čuo, čak i kada svojim krvavim rečima iznosi najogoljeniju istinu, pisac nije seoska tračara. Zaboravljate li da je svaka umetnost, pa i ova nesrećna i dugo orobljavana književnost, nenadmašna lepota koja ne poznaje uloge i zahteve društva, već pouku iznosi spontano, nenamerno i usputno. Pišući o onome što jeste pisac uvek ide ka onoj istini koja je iznad svih ovozemaljskih istina, neretko nesvestan te svoje gotovo proročanske i propovedničke misije.

Mora biti da je zato svaki umetnik, pa i jedan običan pisac uvek i svugde optuživani voajer i čudak. 

Nesanica

Svanulo je u mraku i smračilo se u svitanju. To paradoksalno smenjivanje sunca kojeg nema i meseca koji se nije ni pojavio donela je najmoćnija i svemoguća sila protiv koje ne mogu da se izborim.

A misle da bezbrižno spavam i da mirno snevam neki raj. Ne znaju da već godinama sate provodim sa najboljim prijateljem koji me verno prati i jedini ostaje uz mene kada mi je najteže.

Čini mi se da počinjem da volim svoju nesanicu.

*

Samo čovek koji ne misli i nema briga zaspi slatkim snom dok položi glavu na jastuk. Ne savladava ga umor, već nebriga. 

* * *

Prostom i malodušnom narodu su najlepše i najdraže one priče koje su pune sočnih laži i prostakluka. One zadovoljavaju duševnu glad bednika. I uvek su, kao po nekom strogom pravilu, ispripovedane tako da su miljama daleko od istine. 

Tišina

Tišina

Jelena mi nedostaje. Stalno razmišljam o njoj. Toliko mi nedostaje da je redovno sanjam kad zaspim. Izađe pred mene. Pojavi se niotkud. U snu je grlim, čuvam, mazim, uporan da je zadržim, samo da me ne ostavi, da ne nestane. Kada se probudim, razočaran i svestan da sam sam, isplačem se, mrzovoljno se dignem iz kreveta i sedim u sobi sam. Ispijam prvu kafu sam. Nje nema. Ne čujem je da se smeje, nema je da mi poželi dobro jutro. Nije ustala ranije, nije otišla na posao. Dan protiče kao teret, kao robija. Ja sedim i čekam. Kao bolesnik čekam čudo. Nema je. Neće proviriti na vratima, neće mi dovikivati da je umorna, da sam joj nedostajao, da želi da vodimo ljubav. Neće mi potrčati u zagrljaj, neće mi sesti u krilo. Nestalo je sve kad je otišla. Ugasila su se svetla, ućutala je muzika. Došla je tišina. U meni je počela da živi smrt.

Uzalud je čekam, uzalud je dozivam. Ništa sem tišine ne čujem. I neće ona doći. Otišla je zauvek. A obećala mi je da me nikada neće ostaviti, zaklinjala se da će uvek biti uz mene. I govorila je da će zbog mene savladati sve, i najveće zlo, samo zbog mene.

Sad je nema.

Kako da se pokajem? U šta da verujem? Čemu da se nadam? Kome da poverim svoju tišinu?

Ne mogu da se obratim Bogu. Boga nema pored mene. Kao da me je zaboravio. Ne poznajemo se više.

I šapućem neke tužne reči. Ne gledam u nebo. Ne znam gde je zagrobni svet. Ne gledam ni u zemlju. Samo praznina je ispred mene. Bespuće. Kao da se dogodilo smaknuće ovozemaljskog sveta, i kao da su se dve krajnosti, ono gore, i ono dole spojile u jedno. A ja tako stišnjen, zarobljen u nepostojećem tamničarskom prostoru, šapućem Jeleni, vapim, molim je da mi oprosti. Ali, ni ona se ne odaziva.

Možda je ova tišina moja kazna. 

Jesen stiže, dunjo moja

www.cytric.it

Jesen stiže, dunjo moja

Svanulo je strašno, tmurno i hladno jesenje jutro. I udarala je sumorna kiša po prozoru. Kao da je i daleki Bog iz svojih nevidljivih očiju prolio nekakve teške suze.

Jelena je prestajala da diše. Gasila se. Nestajala. Držao sam je na rukama. Bila je slaba. Držao sam samo njene kosti. Bila je laka kao pero. Ja sam bio otečen, naduven. A u meni se sva nekadašnja praznina ispunila neizrecivom tugom. Samome sebi sam ličio na neko ogavno bure. Mogao sam je dići na jednoj ruci, držati je na dlanu i opet ne bih osetio njenu težinu. Držao sam je tako i uspavljivao je. Približio sam je sebi, lica su nam bila blizu, toliko blizu da je samo vazduh strujao među nama. Smešila se u tom poslednjem dahu dok sam joj pevušio:

- Jesen stiže, dunjo moja... Ne miriše više cveće, zumbul, lale, jorgovani. A i ti me izneveri, dunjo moja, otišla si slavuj ćuti, lišće žuti...

Nastavio sam da pevušim, kao da joj čuvam san, plašeći se da je ne probudim, da ne nestane osmeh koji poslednji put gledam. A suze su mi tekle, slivale se niz obraze i kvasile njeno lice. Kao ona prokleta kiša koja nije prestajala da pada. Držao sam je tako i otpevao joj celu pesmu. Spustio sam je na krevet, namestio jastuk pod glavom. Stajao sam pored nje. Kao ukopan. Kao odani stražar, kao budni vojnik koji je čuva u začaranom zamku. I gledao sam je. Izgledala je kao da je samo zaspala, otišla nekud na trenutak da se odmori od svega.

* * *

Prišla mi je.

- Da ne dangubimo... – namignula mi je i usne razvukla u smešak.

- Jelena, hajdemo unutra... Videće nas neko...

Skidala je odeću sa sebe. Osetio sam kako joj je koža vrela, nežna.

Veče je bilo lepo, toplo. Pomislio sam, ne marim, i da nas vide, ne brinem. Ko može da nas vidi? I šta ljudi mogu da pomisle? Na čemu da nam zamere? Sada se ničeg ne plašim. Sa njom sam. Sa njom želim da ostanem zauvek. Ona je moje sve. Smem da radim sa njom šta god hoću i gde hoću. Ne moramo da se krijemo. Ne radimo ništa loše, ništa ružno, nikome nažao. Nikome ne nanosimo zlo. Slobodan sam. Pored nje sam slobodan.

I prihvatio sam. Strgao sam veš sa nje i privukao je sebi. Uzdisala je, njihala se na meni. Osećao sam kako ulazim u nju, kako je vrela svud po telu. Šaputala mi je da me voli, da me želi, da ne prestanemo... Ni ja nisam želeo da prestanemo. Mogle su komšije da nas vide, da nas čuju. Noć je bila živa. Čuli su se glasovi prolaznika po ulici. Nisam mario. Bio mi je važan samo taj trenutak kada se dušom i telom spajam sa njom, kada osetim da među nama nikakvih prepreka i zabrana nema. Vreme je prestajalo da postoji. Dobijali smo radost večnosti u orgazmičnoj blagodati.

Legli smo pod kesten. Nastavili smo da se ljubimo, grlimo, da se mazimo. Ulazio sam u nju sve brže, sve dublje, ujedao sam je za bradavice. Ona je stenjala, uzdisala, zarivala mi nokte po leđima. Govorila je da će izludeti, da će umreti zbog mene, govorila je kao da je već ostala bez razuma. Smešila se, ali su joj neke strašne suze izlazile iz očiju. Vukla me je sebi, stezala, kao da se plašila da ću je ostaviti, da ću pobeći. I ponavljala je gotovo u bunilu da želi samo mene, da ne može da živi bez mene. Bili smo sasvim nagi. Skinuli smo sve sa sebe. Kao da smo u zatvorenoj sobi, a ne na otvorenom prostoru. Bilo nam je toplo, vazduh nas je milovao po koži koja se kupala u znoju. Legla je ispod mene. Moja! Samo moja i ničija više! I ko je mogao da mi je oduzme? Ko je mogao da mi prigovori što sam odabrao da pored nje ostarim? Ko je mogao da me optuži za greh i prestup, da mi zameri što vodim ljubav sa njom pod vedrim nebom u jednom dvorištu?

Ranije smo bežali kao ratni zločinci. Kao da krademo, otimamo tuđe. Bio sam glup. Bio sam bezobrazan. I nisam ni pomišljao da su tajne besmislene. Nisam se plašio da ću pasti. Sve se jednom sazna, sve se otrkije. Samo je pitanje trenutka kada će se tajne raskrinkati. 

...

Pored nje sam najzad upoznao slobodu. Pored nje sam spoznao život.

Ona je postala smisao mog postojanja.

...

Znali smo da nam neće biti lako, znali smo u kakvu borbu ulazimo. I bili smo svesni da nemamo ničiju pomoć, podršku. Svi su nas napustili.

Nije ona sumjala u moje emocije. Ali, znajući moju narav, znajući muke koje leže duboko u meni, bila je na stalnom oprezu. Negovala me je kao dete. Imala je neku ludu i meni nepojmljivu snagu. Često sam se pitao gde je izvor iz kojeg dolazi njena moć. Uzdala se u našu zajednicu, u nas dvoje i mislila da na našoj skromnosti možemo da izgradimo sve. Htela je i mene da nauči toj svojoj veri, da prenese osećaj koji je nosi. Bilo je teško, mučno za oboje. Ali, napokon se dogodilo ono o čemu smo oboje godinama maštali. Najzad smo mogli da se ponašamo kao dva obična bića, bića koja imaju prava da se vole. Posle nebrojenih premišljanja prihvatio sam njenu ruku.

Doživela je svoj san. Doživela je da se budi pored mene, da dan dočeka sa mnom, da noć podeli sa mnom. A nije bila svesna koliko je ona mene usrećila. 

...

Tada sam bio mlad, možda suviše mlad da bih našao odgovore na suštinska životna pitanja. Imao sam svega dvadeset šest godina. Teško životno doba, uznemirujuće. Mladić koji ulazi u zrelost, postaje čovek i dečak koji se suviše rano odrekao detinjstva. Mada, izgledao sam samome sebi kao čovek koji ima dvadeset godina više i kao da sam proživeo i ono što se nije moralo proživeti. Takvu teskobu nose ljudi koji su prerano osetili životno zlo, nevolje i patnje i koje je sudbina nemilosrdno kinjila i gazila. Ja sam jedan od tih tragičnih junaka. Ne bih rekao da sam stekao životnu zrelost, pa ni sad u četrdeset šestoj godini. Davno sam postao umoran. Umoran od života. I možda sam tada, u dvadeset šestoj godini, izolovan na reci, prvi put pokušao da se bavim sobom. A bavljenje sobom je najneprijatniji i najnaporniji zadatak pred kojim se živ čovek može naći. Ljudi ne vole tu složenost. Ulenje se, zapostave sebe misleći da nemaju o čemu da brinu. Lako je slušati, posavetovati, oplakati i nasmejati druge. Ja upravo to celog života i radim. Ali, teško je preispitati sebe. Jer, to je hod po minskom polju i samo jedan korak može biti kobni. To je dijalog sa sopstvenom dušom, razgovor sa mojim nevidljivim ja koje je unutra. Složeni proces koji ume da zamori, rastuži i razočara. Ja pitam i ja odgovaram. Ja tužim i ja se branim, ja isleđujem sebe kao da sam kakav zločinac na optuženičkoj klupi i ja tražim valjane dokaze za svoju odbranu. Ja svedočim, ja govorim, ja ćutim. Sve ja. I sve sam. I u svemu sam pogrešio. Evo, prođoše dve decenije i tek sad svoju grešku vidim.

Zar mi je trebalo toliko pogrešnih godina da dođem do spoznaje? Kao da sam kakav umobolni čovek koji ništa ne zna. Ili sam najveća kukavica na ovoj nesrećnoj planeti? 

...

Mladi ljudi ponajčešće nisu skloni sumnji. Idu lakše kroz život, neretko srljaju u opasnosti, često bez razmišljanja donose važne životne odluke. Jelena nije bila takva mlada žena. Bila je pametna, proračunata, sigurna i hrabra. Verovala je da zajedno možemo sve, i ono nemoguće za nju je postajalo moguće, i mene je uveravala da ćemo u svemu uspeti zajedno. Ona je upravljala našim brodom na ovom jezivom okeanu. I ona je mene povela. Nije brinula šta ćemo jesti i piti, u kakvoj postelji ćemo prespavati, hoćemo li imati novac za svakodnevni život. Bilo joj je važno samo da smo zajedno u svakoj nesreći i sreći. 

***

Bože, ti znaš sve. U tvojoj mudrosti su svi veliki odgovori.

Zašto danas ni u šta ne verujem? Ljudi su me porazili svojim licemerjem. Zato sve više sumnjamu u sve, u svakoga, pa i u tvoj bledi lik.