Sa strahom i verom pristupiše

Sa strahom i verom pristupiše

Tako da poginu grešnici od lica Božija,

a pravednici da vozveseljatsja!

Pashalne stihire

Tamnica u podzemnom hodniku sudnice. Devojka sa lancima na nogama i rukama stoji pored prozora. Poderane su joj haljine. Kosa neočešljana. Bosa je. Čuje se cika pacova i kapljanje neke crne smradne vode po zidovima. Iza devojčinih leđa stoji sudija. Odeven u crno. Oko vrata mu zlatan lanac. Na prsima veliki krst. Na krstu slika razapetog Hrista. Na desnoj ruci brojanica.

- Kaješ li se? – upita sudija devojku.

- Ne. – odgovara ona tiho i smireno.

- Ali, ovaj narod čeka tvoje pokajanje.

- Ne. Nemam za šta da se kajem.

- Razmisli! Činiš ono što je gore po tebe!

- Razmislila sam.

- Narod tvrdi da ti treba suditi.

- Sudite.

- Pokaj se! Još nije kasno!

- Zalud. Lagaću ako udovoljim narodu.

- Ali, ti nikako ne poričeš svoj greh!

- Ljubav nije greh!

Sudija ućuti za trenutak, pa nastavi:

- Voliš li ga?

- Da.

- Ne možeš voleti čoveka koji za ljubav nije izabran.

- Zašto? Kako? On sam propoveda o ljubavi.

- Istina. Ali, on se odrekao ljubavi.

- Nije li to veći greh? Kako se može odreći ljubavi, a da druge o ljubavi uči?

Sudija sagne glavu kao poraženi ratnik. Prođe pored devojke. Stane ispred nje. Zanjišu se zrna na njegovoj brojanici. Devojka pogleda sudijinu desnu ruku. Sudija ne progovara. Smišlja odgovor na njeno pitanje i nervozno promrmlja:

- Ja ne mogu da ti objašnjavam zakone.

- Zašto ste, onda, tu?

- Samo da sprovedem zakon po volji naroda i Boga.

Opet nastade tišina.

- Plašiš li se? – upita sudija.

- Ne.

- Znaš šta te čeka... Zar se nikako ne plašiš?

- Zašto da se plašim? Koga? Ja poznajem istinu, a narod... Kako mu volja...

- Razmisli, molim te! Još neki sat je ostao.

- Razmislila sam. I shvatila.

- Šta si shvatila?

- Ovaj svet, navikao da se poziva na milost Boga, samo nemilost čini. I kiti se lažnim licima, nepostojećim vrlinama, kojima se broja ne zna. Ovaj svet postao je neljudski otpad, đubrište razvrata i izopačenih navika. I ovaj svet željan je suda i suđenja. Voli da sudi. Ali, nikada ne sudi sebi. Ovaj svet nikada neće stati pred ogledalo, jer bi se na smrt preplašio svoga lika. Zato svake godine bira grešnika. Sasvim slučajno nekada izabere jednog. I taj jedan će na svojoj koži poneti smrad ovoga sveta. I taj izabarani biće poslat nekom Bogu na istinu. Tada će svetu biti lakše, ponosno će dočekati jutro, jer grešnika nema. Pravda je zadovoljena. Kratko će trajati blaženstvo i mir. Suviše kratko. I svet će odmah krenuti u potragu za drugim, novim grešnikom...

- Smatraš da je narod nepravedan?

- Nepravedan. Sasvim.

- I ti si deo naroda.

- Da. Zato još više žalim. Tamo, u tom narodu su mi otac, majka, sestra, brat... Uzvikuju. Vesele se. Optužuju. Posle mene će naći nekog drugog. Govoriće da vara, laže, krade, bludniči, ubija, da propoveda jeres. I biće im nebitno je li muško ili žensko, je li star ili mlad. Samo će žuriti da ga sprovedu tamo, tamo gde se i danas od prvog mraka čuju glasovi pijanih, ludih i uplašenih. Tamo na onom strašnom mestu koje nazivate Trgom slobode, a koji je Trg mučenja!

- Narod je pravedan, čist i jedini sposoban da bira. Ja se po zakonu ne pitam mnogo.

- Zakoni! Kanoni! Pravila! Sistemi! Pravde i nepravde! Kao da je život računica, puka jednačina od svega poznatog što se sabira, deli, množi. I oduzima! Narod voli da oduzme sve što se oduzeti može.

- Zakon kaže da treba da stradaš! Zgrešila si. Ne kaješ se. I krivicu ne priznaješ. Još svoj greh nazivaš ljubavlju. A ja ti nudim pomoć.

- Nudite mi laž!

- Uskoro će svanuti. Za manje od sata izbiće sunce.

Devojka se primakne prozoru. Čuju se pesme iz daljine. Psovke. Podvriskivanja. Smeh žena. Lupanje čaša uz muziku. Bezobrazna uzvikivanja muškaraca. Tu su. Pristižu. Svi su izašli na ulice. Kuće su prazne. Svi čekaju grešnicu. Počinje veselje.

- Marija... – sudija uhvati devojku za ruku – Žao mi je. Da mogu sam, da je do mene... Možda bih... Mada, ne razumem te... Samo jedna reč! Oprostili bi ti! Samo jedna reč!

- Reč nije zrno prašine da se izgubi na vetru. Reč je kao živo biće. Umre kad se izgovori. Okameni se u vremenu.

- Suludo činiš, devojko! Samo im reci da se kaješ!

- Ali, ne kajem se. Evo, po ko zna koji put ponavljam. Ne kajem se...

- Neka! Pusti sad to što osećaš. Niko sem mene neće znati. Oprostili bi ti. Imaš još vremena. Evo, ja ću! Ja ću izaći pred njih! Samo mi dopusti! Ja ću slagati umesto tebe! Zašto dižeš pobunu?

- Moja reč nije pobuna, već odbrana! Ja ne napadam, ja se branim.

- Čime se braniš, dete? Ruke su ti prazne i gole. Kad te pustim među njih, poješće te kao da si parče mesa. Rastrzaće te. Već su pijani i poludeli. Znam ja taj narod.

- Zašto činiš po njihovoj volji?

- Mnogo ih je, a ja sam sam.

- Plašiš se?

- Da.

- Boga?

- Ne Boga. Plašim se ljudi.

Sudija spusti glavu i zaplače.

Izveli su je. Do podneva je sve bilo svršeno. Momci su odneli telo grešnice na đubrište, ostavili je da je nanjuše gladni ulični psi. Ali, pre mraka, pre zavijanja pobesnelih pasa, neki pogureni prosjak je šetao na đubrištu. Tražio je telo devojke. Uzeo ga je sa zemlje, podigao sebi na ramena, ispravio se u leđima i odneo ga nekud. A tamo na Trgu, negde posle ponoći, zasijala je neka čudna zvezda. Prozori su prekrivani tamnim zavesama. Žene su vračale u kućama, sklanjale oči od jake svetlosti, misleći da se grešnica koja je danas kažnjena pretvorila u vešticu i da će kugom ili kakvom drugom bedom ceo grad pomoriti. Muškarci su se u trežnjenju i strahu sablažnjavali, govorili da će satana sići na zemlju. Ceo grad je prorokovao zlo. Izmešale su se molitve sa besom, blagoslovi i kletve, pojanje i vriska. Kao da je čitav svet silazio sa uma. Na kraju grada, u mrklom mraku, trčao je maskirani prosjak i nosio telo devojke. Jurio je, držao telo pokojnice, osećajući da je još vrela, i osećao je da se krv sa nje sliva po njegovom telu. Osetivši kako joj je koža meka i nežna, počeo je da plače. Trčao je i šaputao:

- Anđela Božijeg smo razapeli!

Prosjak je išao sve brže. Nije zastajao. Nije imao vremena da spusti devojku, da je izbliza pogleda, možda da joj umije lice. Ili da je poljubi tražeći oprost. Žurio je da je sahrani. Morao je da se vrati u sudnicu pre svitanja.

***

Ne postoji uslovljena sloboda. Ako je uslovljena, onda je sloboda dovedena u pitanje.

***

I opet jesen. Kao moranje, neminovnost, kao po zloj kobi isplanirana prohladna jutra i prerano započete večeri. I opet tužni zlatni sjaj gledam sa prozora, osluškujem šapat nekog podmuklog vetra koji me omamljuje i donosi miris koji me podseća na nešto... Nešto tužno. Suviše tužno da bi se moglo izreći prostim rečima. Sivilo dana i ona lukava tama noći koja ne dopušta da razaberem gde su se povukli daleki i nedostižni snovi koji se u nebrojenim sitnim svetlima javljaju u letnjim noćima. Tako je tužna jesen, i ova jesen koja sad dolazi. Možda tužnija od svih prošlih jeseni. Ili mi je mladost ostarila pa ne podnosi prolaznost vremena kao nekad...

***

Neretko se nađem u situaciji kada ovo pisanje doživljavam kao nepodnošljivo mučenje koje se ispoljava u telesnom i fizičkom obliku. Čini mi se da ću kao usled sitosti posle jela ispovratiti sopstveni tekst. Što ga više pišem i čitam, sve je goreg ukusa, bljutaviji je, meni stran i nepojmljiv, kao da je iz tuđe misli izašao. Posle jedne takve mučnine mori me glad kao iscrpljenog logoraša i opet se vraćam tekstu. Tad sve biva lakše, bolje. Iako mi izgleda paradoksalno, upravo tad naslućujem smisao moje mučnine. 

Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put ka objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!