Noć

Noć

Nisam ja neki pisac. Ja samo volim da čitam. Najčešće noću. U gluvo doba, kad se ni senke živih ne naslućuju. Ne znam zašto i kako to biva da je noć najpogodniji teren za najintimnije trenutke. Opasno doba. Tajnovito. Čudesno. Doba za greh, doba za milostinju. Polje satkano od lavirinta u kojem izlaz ne postoji, a razum, zaslepljen strastima, gubi svaku sposobnost. A meni opet ništa nije draže od samotne, tihe noći. Kada zaškripi tišina pod stražom jedinog noćnog besmrtnika.

Ponekad pribeležim nešto. Da li da olakšam duši ili... Otme mi se misao, ode na pustu belinu. Nerado govorim o sebi. Ne volim svoju priču. A moram da je nosim kao što se nosi srce u grudima. Ne vidiš ga golim okom, a znaš da bije u tebi. Nemam naviku da govorim o sebi. Valjda mi je narav takva. Ili je za sve kriva višegodišnja samoća od koje ne želim da pobegnem. Biva tako da ljudi dugo žive sami, pa im svako živo biće zasmeta kao uljez. Žive ljudi kao mrtvi. Možda je to slučaj sa mnom. Ne volim da pišem o sebi. Izbegavam sebe koliko je moguće, a opet se odlomi neki delić moje priče i kradom uđe među ispisane redove. Ne umem da ukrotim čestice priče koju uporno pokušavam da umrtvim. Uprkos mojoj nameri da je obeshrabrim i osujetim, ta priča se u odlomcima oglašava inateći se činjenicom da joj svaki korak moje olovke produžava život.

Kažem, nisam ja neki pisac. Još mi fali one nesvesne hitrosti, snalažljivosti koja se ne vidi dok u nemom hodu moje misli prekoračuju granicu između sna i jave, bežeći iz moje glave kao najurene grešnice, spokoj tražeći na hartiji. Nedostaje mi ukroćena reč, kao sužanj, kao mirna, čestita istina, sveti zakon pravila i reda, jasnost, preciznost. I najposle, lepota koja se u njoj ogleda, a traži se duhovnim očima. Eto, i sad, dok pokušavam da izvedem prostu računicu o onome što činim i što jesam, u pitanje dovodeći čitav proces u kojem maskirani glasovi ogoljavaju svoje duše i postaju svedočanstva nekadašnjih poteza na slici koja ne postoji, čini mi se da uzalud gubim dragoceno vreme. Tako je naporno i mučno da pišem o tome. I ne znam zašto me noć kinji u praznini i primorava me da pišem. A davno je odmakla ponoć, i već nazirem da će negde izbiti prvi zračak sa dalekih nebesa. Ja sedim, osluškujem kako diše vetar, kao bolesnik na izdisaju. Da li se to i priroda muči, saosećajući sa mojim bolestima? Možda mi se dodvorava da je urazumim i razumem kao brata i prijatelja. Ili me obmanjuje, nagoneći me da skrenem misao na drugu stranu, da legnem na jastuk i zaboravim ovaj težak čin. 

Nikad više

Nikad više

Da, znam. Uzalud lutam, uzalud očekujem. Ovo je konačno. Nikad više. Jedini zakon kojem treba da se priklonim. Jedino načelo koje uvek važi. Bilo je, nikad više neće biti. Evo, i ovaj blagosloveni čas u kojem razotkrivam nemogućnost ponavljanja onog što je prošlo već mi je izmakao i otišao u bespovratno. I ono šte će posle ovog časa biti nestaće bez traga. Zar se smisao svega što tek treba da počne da živi ogleda u smrti?

Sve postoji kao jedno i jedinstveno u svetu. Ništa, ni biljke, ni životinje, ni ljudi nemaju svoje zamene i svoje kopije. I to je još jedna činjenica sa kojom treba da se izmirim i priznam joj prevlast.

Tako će valjda i ova moja muka proći. Iščeznuti. Upokojiti se onog trenutka kad joj ponestane snage da se održi i da me potpuno obeshrabri. Mora biti da je i muka prolazna. Da i ona poznaje nekakav kraj. I da je rešiva. Sad treba da je istrpim i da joj odbrojim dane. Da je pustim da traje. I posle da likujem kad je neumoljivo vreme nadvlada. Do njene smrti preostaje mi da čekam i sabiram smirenje.

Nemogućnost da se jedno zameni nečim drugim jeste zakon ljudske prirode. Ako bi i postojale jedinke koje naliče jedna na drugu, ubrzo bi se otkrila njihova veštačka srodnost i raskrinkala bi se prividna uteha kojom se obmanjujemo.

Nikada više se neće pojaviti neko toliko inspirativan da bi bio deo nekog literarnog sveta. Niko i nikad! Treba da se pomirim sa tom činjenicom. Ali, priznajem, ne ide mi. 

***

***

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

(,,Preživeli leš’’)

***

***

Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav stravičan greh. I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, već nestanu.

(,,Lica’’)