***

U ovim šizofrenim, nezlonamernim kreiranjima svetova koji su jednim delom nastali od otetih naslaga ovozemaljskog sveta, a drugim delom od nepostojećeg, irealnog i neviđenog, još mogu da osetim da nije sve ništa. Da se ne rađa iz ništavila. I da plod koji u tom tvorenju nastaje ipak nije ništa.

***

Neće naš rod uništiti siromaštvo, glad, besparica i bolesti. Neće nas sa ovog sveta zbrisati neprijateljske vojske, osvajački pohodi i verski progoni. Ubiće nas neprosvećenost koje nikako ne postajemo svesni.

...

...

Čovek najlakše zaspi ako ni o čemu ne brine. Čovek ne brine ako ne misli. A kad ne misli, čovek je prazna, šuplja telesina od krvi i mesa koja ne razume ono što je stvarnost, ono što je život.

(,,Gost’’)

Uljez

Ja više nisam ništa. Nisam živ čovek, nisam ni leš. U meni nema mesta ni za prazninu. Ja ne dišem. Moje srce ne kuca. Uljez sam među živima, a mrtvi me ne primaju sebi. Ali, kroz mene i dalje struji dašak umrlog života. Lutam kao odmetnik postojećih i nepostojećih svetova, tražim stanište, makar bilo privremeno. Sva vrata se preda mnom zatvaraju. Ja sam stranac, tudjinac medju svojima, odnarodjeni član porodice, društva i nacije. Ja sam obespravljeni stanovnik ničije zemlje.

Ove moje reči nisu vapaj i žalopojka nad teškom sudbom, već mučno priznanje koje tkam u noćima besanice, tražeći sebi srodnu dušu koja je kao i ja bezvoljno bačena na ovu grubu zemlju. 

***

U nastojanju da u svemu što se oko mene i sa mnom zbiva u ovom privremenom i prolaznom boravku nađem logične i smislene veze, uzroke i posledice, koristi i štete, sve više je u moju misao ulazio trulež alogičnosti i sve mi se više činilo da šta god da se dogodi rađa se po nekakvoj igri slučaja. Na kraju me je putanja razočaravajućih misli dovela do saznanja da je i ta lukava igra slučaja, kao kakva đavolja rabota, lišena i najmanjeg zrna smisla. 

Ili nije svagda i svugde ovako? Mora biti da negde postoji neki meni još nepoznat prostor, makar krajičak zemlje, gde ne niče seme bezvlašća, gde ne žive obespravljeni ljudi i gde čovek umire ponosan što se rodio.

Crv

Crv

Crv je opet ušao. Uporno tražim pukotinu na zidu vene. Da vidim, da pokušam da je zakrpim, zašijem, zabetoniram. Samo da zatvorim. Ali, ne vidim je.

Tako on uvek radi. Iskoristi moj trenutak nepažnje. Provuče se i uđe. Obično noću, jer se tad slabije vidi. Uđe u venu i plovi po moru krvi. Pliva sasvim slobodno, ponosno, dostojanstveno. I ruga mi se. Zna da ga ne mogu isterati. Dok stisnem venu da ga ubijem, da ga prignječim, on sklizne, izmigolji se. Spretno se izvuče, pobegne prstima koji bi da ga unište jednom za svagda. Onda mi se kezi, cereka se. A vena otekne. I boli. Prsti ostave tragove na koži, poplavi mesto na kojem se dogodio pokušaj ubistva jednog bezobraznog crva. Vena, napumpana krvlju, koja se od mojih prstiju uzburkala i uznemirila, kao debeli konopac iskače ispod kože. Ruka se ukoči, oduzeta je. Kao stanje šloga. Poludim, hoću i celu venu da iskidam, da je pocepam, presečem. Ako je presečem na bilo kojem mestu, crv će izleteti, izjuriti iz mene u poplavi krvi. Možda će se udaviti. Krećem da otkinem ruku. Da je iščupam iz lakta. To je rešenje! Amputiraću sebi deo tela, crv će nestati i stvar je rešena. Ali, ne, ne! Crv je to! Moj crv! Zna on da čupanje ruke nije rešenje! Nije on glup! Veštiji je od mene. Ući će u drugu ruku, u jednu nogu, drugu nogu. Snaći će se. Ima toliko vena na telu, toliko malih krvnih mesta po kojima može da plovi.

Ali, dok uzmem nož i krenem da tražim pogodno mesto za rez, crv se podmuklo povuče. Nestane. Opet kroz onu pukotinu koju nikako ne mogu da pronađem. I sve se smiri kad crv ode. Vena se lagano povlači, smanjuje. Nestaje modrica od stiskanja. Krv se umiri. Kao da se ništa nije dogodilo.

I onda utonem u san. Lagano. Kao u lažni spokoj. Zadremam, zaboravim na crva, krv, venu. Kao da ga nije ni bilo. Kao da se nikad neće vratiti.

...

***

 

 

 

 

 

 

 

 

***

Ja ne znam šta je na drugom kraju, na suprotnoj strani reke koju ne vidim, ali je čujem kako zapljuskuje talasima u svojim nemirinim danima, i ne znam kuda će me odvseti ova strepnja, strašnija i nesnosnija od najcrnjeg dečijeg košmara. Ali, slutim, mora biti nečega. Nemoguće je da posle svega ostane ništa, nula, praznina. Mora biti nekog drugog života. Mora da i sa one druge strane reke stoji neko obuzet pitanjima kako je sad ovde. Možda su se duše upokojenih predaka nastanile na toj obali, ne želeći da mi šalju znake i signale, puštajući me da kao i oni sami živim u strahu i nezvesnosti šta posle svega ostaje i biva.

***

Od svih ovozemaljskih nesreća i boli sa kojima se živ čovek mora suočiti najveća je i od svih istina istinitija prolaznost. Sve prolazi. Troši se. Nestaje. Gubi se i ostavlja tragove koji prerastaju u spomen i sećanje, da bi na kraju i ti najmanji dokazi prošloga života sasvim iščezli i, gotovo nasilno, neumoljivo, bili izbrisani sa sudbinske hartije kao izbledeli i dotrajali redovi nikad napisane jedinstvene knjige.

Ali, ja ne dižem pobunu. Ja ne poričem smrt i ne žalim rođenje. Ja ne vodim bitku sa životom i ne oplakujem nad jednakom sudbinom svih nas nesvesno palih. Ja priznajem starost, kraj i jedinu konačnost svih živih. Samo, sad mi u ovom smiraju teško pada činjenica da uprkos bledoj veri na koju se sve kukavnije oslanjam, sve prolazi. Zar je to sve što ostaje posle nas? Zar je sav smisao u tome? U prolaznosti...

***

***

Učili su me da živim pošteno, da ne poželim ništa što je tuđe, da ono što imam delim sa drugima.

Govorili su mi da ne mislim i ne činim loše, već da živim tako da niko ne upire prst u mene zbog kakvog ogrešenja i prestupa.

Vaspitavali su me da ne lažem, da ne svedočim krivo, da poštujem istinu kao najveću svetinju.

Onda su me bacili u stvarnost koja ove norme ne poznaje. Ja sad ne znam kako da živim. Ako se ogrešim o vaspitanje koje nosim, grišće me savest koja me, večito budna, svojim krupnim očima nadgleda. Ako se ne prilagodim stvarnosti, proglasiće me za usamljenu budalu. I opet neću znati kako da živim.

***

Lepota je toliko moćna da je na njeno postojanje i bezuman i zao čovek osetljiv. Ali, njegova zaprljana priroda mu ne dozovljava da lepotu posmatra očima uživanja, blagostanja i sreće. Već i na nju ide putem bezdušja, po navici i iščašenim potrebama da uništava sve što vidi. 

***

***

Nadvladao me je strah od samoće, te je kao osećaj koji već dugo traje izrastao u slobodni lik sa sasvim jednostavnim imenom-Strah. I sad i taj strah počinje da me plaši, onako sam za sebe i za svoju korist koju ja ne uspevam da dokučim. Ali, ono što mi se u ovom trenutku čini kao paradoksalno stanje mojeg organizma, to je onaj drugi, od ovog straha još veći, jači strah. To je strah od preke potrebe za onom istom samoćom koja me užasava i istovremeno zadobija neki oblik mojih simpatija i blagonaklonosti. 

Nevernik

Nevernik

Najzad je umrla vera u meni.

Ili je samo oživela sumnja koju je davno trebalo da probudim.

Sad ne verujem nikome,

a ponajmanje verujem sebi.