Preživeli leš

Preživeli leš

7. deo

One zime kad je Božić bio najkrvaviji, i kad su na svim frontovima vođeni veliki okršaji, i Žika je učinio najteži greh. U jednom danu su do njega stizale najgore vesti. Kao da se praznik morao obeležiti samo na taj način, smrću. Najpre mu je javljeno da je jedna grupica pijanih pripadnika neprijateljske vojske u zaseoku preko brda napravila pokolj oko ponoći. U toku noći su naši dobrovoljci poklali neke starce, odrubili im glave pa igrali sa njim fudbal. Jednom čoveku su na njegove oči silovali ćerke, njega držali vezanog, pa devojke poubijali. Terali ga da sve gleda. Posle ga ostavili da kuka nad njihovim leševima. I tako u krug. Jedno oni, drugo mi, sve kao nadmetanje. Sedi Žika za stolom u mesnoj kancelariji. Sluša šta mu sve pripoveda jedan oficir koji je došao da mu čestita Božić i prenese izveštaje sa fronta. A crnim vestima nikad kraja. Reče mu još da je jedan njihov zajednički poznanik sa akademije teško ranjen i da mu se lekari bore za život. Male su šanse da preživi. Ako i preživi, biće potpuni invalid, bez jedne ruke i obe noge.

- Bolje bi mu bilo da umre. Šta će imati ako preživi? Trup, glavu i jednu ruku. Pa, to nije ni pola čoveka! – dodade donosilac loših vesti.

Žika sluša. Sipa obojici po čašicu rakije, ugasi jednu i zapali odmah drugu cigaru. Ne mari je li za ranjenika bolje da ostane živ ili da umre. Svejedno je. Jer, ako i preživi, biće preživeli leš, misli Žika. Napetu tišinu prekide vojnik koji usplahireno utrča u kancelariju:

- Brzo! Izađite!

Odskočiše i Žika i oficir. Izjuriše napolje. Ispred zgrade stoji nekoliko vojnika. Sa druge strane kapije, na ulici, stoji devojčica. Gleda ih. Oni gledaju u nju. I Žika i oficir ostadoše na mestu kao ukopani. Devojčici nema više od deset godina. A preko čitavog tela opasana eksplozivom. Bosonoga, samo tanku haljinicu ima na sebi. Kosa joj crna kao gar.

- Neka neko puca! - drekne oficir- Neka neko ubije ovo!

Žika ga zgrabi za revere i procedi kroz zube:

- Ćuti, džukelo! Umukni!

- Izginućemo svi! – oficir se otme i skoči u stranu – Živojine, pobiće nas!

- Nije to ovo! To je dete, budalo!

- Kakvo dete?! To je hodajuća smrt!

Za sve to vreme devojčica stoji i ne pomera se sa mesta. A onda napravi jedan korak. Pomeri svoju tanku i crnu nožicu. I onda drugu. Pa, napravi još jedan korak.

- Živojine, razmisli ako Boga znaš! – jeca oficir.

Niko od vojnika se ne maši za oružje. Svima se srce steglo. A svi su prestravljeni. Ako im se devojčica približi, ako dođe do njih... A niko ne sme da puca. Devojčica se oslobodi, nastavi da hoda. Ide prema njima. Pribrana i staložena. Samo pomera svoje nožice. Žika je zagleda. Ne može da se načudi. Staje dete po snegu kao da joj uopšte nije hladno. Ne trese se. Hoda kao da je od kamena. A kosa joj duga, uvijena u lokne. Lice joj ozbiljno, ne miču joj se usne. Otvorila krupne crne oči koje ukrašavaju guste obrvice. Dete je! Bilo da je njihovo ili naše! Samo jedno jadno dete opasano eksplozivom! Ali, to jadno dete je smrtonosno! Trenuci se gube. Žiku lome odluke. Tesan prostor u glavi mu ne nudi mnogo izbora. Devojčica ga gleda. Uhvatili su im se pogledi i stegli. Čita joj iz zenica oseća li strah, ali ni znaka straha nema.

- Živojine... – oficir prošaputa.

Žika se okrenu prema njemu, zgrabi ga i baci na zemlju. Prestravljeni čovek ga pogleda i ne dižući se zavapi:

- Neka neko puca... Ili će ona nas razneti...

Devojčica nastavi da se približava. Nema vremena da se odlučuje. Kobni momenat je tu. Naša ili njihova, svejedno je! Nosi smrt sa sobom! Bolje da ona jedna strada, nego njih nekoliko. Ubiće je on sam! On će pucati! Da niko drugi ne okalja dušu!. Teši se Žika i ohrabruje samog sebe. Napipava pištolj. Bolje da je on ubije nego neko od vojnika! Bolje on na sebi da ponese taj greh! Ne bi mu bilo prvi put da ubije. Toliko već žrtava ima iza sebe. Pucao je ne znajući ko su mu žrtve i koliko ih ima. Pucao je kao da ne ubija. Sam je jednu kasarnu digao u vazduh. Ko zna ko je u njoj stradao! Tako, postavio dinamit. Sve izgorelo! Otišlo u dim i pepeo! Što bi sad ovu malu poštedeo? Duša mu je već prljava i njena žrtva ne menja ništa. Ali, dete je! Zar detetu glavu da raznese? Pa, nije ubio ni jedno dete do sada! Što se sad to od njega traži? Da bira između nje i ovih vojnika? Da bira između nje i sebe! Zar tako mora? Seti se svoje ćerke koja ga čeka kod kuće i pita se hoće li oca videti. Seti se kakva je bila kad joj je bilo deset godina. Pela mu se na ramena kad stigne kuću, uzimala njegovu kapu, a kapa joj velika, pa joj padne preko očiju. A ovo dete je crno kao sam đavo! Neko Ciganče valjda. I ide da ih pobije. Hoda kao duh. Ne plaši se. To dete je neprijatelj! Ne pokazuje detinji strah. Kao omađijana pilji u njega. Mora da je ubije! Mora... Mora...

 

Jedan metak. Drugi. U noge. Ispod kolena. Pade kao pokošena. I još jedan. Prasak! Vatra! Svi legoše na zemlju. Puče na sve strane. A Žiki se vilice kidaju sa lica. Pištolj ispade iz ruke. Ubio je dete. A kao da je ubio čoveka u sebi.

Nikome nije ispovedio šta je učinio. Ni ženi, ni ćerki. Bilo ga sramota. Oni koji su bili prisutni kada je Žika ubio devojčicu sa eksplozivom, zakopali su tajnu zajedno sa njim, istovremeno mu zahvalni što ih je sve spasao smrti, donekle ponosni jer je jedini imao smelosti za takav podvig. 

Preživeli leš

Preživeli leš

6. deo

Pričao je Žika svojim slušaocima koliko je leševa jadnih životinja sretao u ratu. Setio se priče o psu koji se vratio kući. Pričao ju je više puta, ali ju je sa radošću ponavljao kao da je prvi put pripoveda. Držao ju je za jednu od svojih najvrednijih priča. Bio je to pas Medo, stari ovčar koji je ostao da čuva kuću kada su mu se gazde odselile. Niko nije znao od čega je živeo i kako je preživeo čitavu godinu. Porodica se vratila kada je selo bilo oslobođeno, a dan posle njihovog povratka u dvorištu se pojavio i Medo. Vratio se svojoj kući. Čupavi, debeli ovčar Medo je bio jedan od posebnih junaka Žikinih priča, životinja kuju je u ratu pratila neka luda i neobjašnjiva sreća, te je nekim čudom ostao u životu. I zato je i za samog Žiku pas bio još veći junak.

- Eh, Medo je bio pravi pas. Dlaka mu gusta, uvijena u sitne lokne. Sve mu oči prekriva, pa ne znaš ni kako te gleda. Telo mu bilo veliko. Mora biti da je imao bar osamdeset kila. Šapom kad udari, od zemlje beton napravi. Izgledao neustrašivo i opasno. Kad stane pred tebe, premreš od straha. Ne smeš da mu priđeš. Ali, kad mu pokažeš da mu nećeš ništa, on se kao štene privije uz tebe, zamaše čupavim repom, spusti ti glavu na stopala. Pametnijeg i umiljatijeg psa nisam video u životu. – pričao je Žika – Tako je to. Drugačija je glava životinje. I kokoška, i pas, i konj, i krava, i svinja, sve je mudrije od nas.

Jednom je počeo jednu priču, ali je na pola prekinuo pripovedanje. Ustao i pošao kući. Napustio je svoju katedru ranije nego inače. Niko nije ni primetio kad se izgubio, jer ga zapravo niko pažljivo nije ni slušao. Bilo je to nešto ove godine oko Božića, kad se uveliko osećala praznična atmosfera u selu. Povela se priča o prasićima koji će se do kasno u noć okretati na ražnju u svakom dvorištu. Setio se Žika da nije okusio prasetine otkako se vratio iz rata. Niko ga nije pitao zašto. Ko bi i smeo da ga pita? Počeo je priču o jednom Božiću, pomenuo nekakvo selo, crkvicu pred kojom se našao i staricu sa krmačom. Životinja razapeta na krstu pred crkvom. Više užasa, strave i zlodela normalan čovek ne bi smislio. Ali, eto, opet zbog vere i verskih načela. Jer, oni ne jedu krmetinu, a mi smo za njih krmci. Pa, svinju raščerečili, zakovali je ekserima na nekakvim daskama od kojih su načinili figuru krtsa. Pod tim krstom koji se u mračnom dostojanstvu isticao pred hramom klečala je starica. Više klela nego žalila. Progovarala neke nerazumljive reči kao u kakvom magijskm ritualu. Navukla crnu maramu do očiju, nabila glavu na zemlju. Njenu su krmaču razapeli. Ostalo joj trinaest prasića, svi skapali od gladi. Eto, tako bilo. A krv se razlila na sve strane iz preklane svinje. Pa, sve po starici kaplje i kvasi joj crnu maramu. Ne zna se da li starica više reži ili kuka. I proklinje sve njihovo, i njihovog hodžu, i Alaha i Muhameda koji ih je na zemlju poslao. 

Old woman in prayer, Gerrit Dou

A svog Hrista moli da se osveti, da vrati istom merom. Kad je prišao da je podigne, Žika se uplašio od njena glasa. Promukla je od kukanja i plakanja. Došla mu kao veštica. Odmakao se od nje i ostavio je da tako boluje za svojom životinjom. Obišao oko crkve misleći da će naći još koga živog. Ali, nigde nikog ne beše. Ni popa, ni crkvenjaka. Samo starica i mrtva svinja. Kao da je sve umrlo. Sveće ne gore, zvono kao zakovano ćuti, ni ne njiše se. A zima stegla, sve puca od hladnoće. Žika prođe kroz dvorište, uputi se ka crkvenim vratima. Širom otvorena. Crkva hladna, tamna i mračna. Mala crkva, dveri izlomljene, ikone pobacane, kandila pokidana. Po freskama svakakvi natpisi puni kletvi. Na liku Bogorodice nacrtan muški polni organ. Izađe Žika iz hrama, krene ka parohijskom domu koji beše tik uz hram. Prazne sobice u kući. Ni popa, ni popadije. Nikog ne zateče živog. Zastade na čas, da vidi kuda će dalje. Starica se ne čuje. Kao da je umrla. Ili se pokupila i otišla pošto je ožalila svoju krmaču. Žika se vrati pred crkvu. Sedne pod dud do hrama. Pripali cigaretu i pomisli kako bi mu sad prijala neka domaća manastirska rakija, ili kakvo kuvano vino da se zagreje. Reši da se vrati u kuću i da potraži ima li šta da se popije. Ali, dok ustade, vidi da sa grane duda visi čovek u crnoj dugoj mantiji. Na drvetu beše obešen prota. Žika se skameni. Nabuja krv u njemu, te skoči na noge. I urliknuo bi, zavapio od besa. Pogleda u nebo. Onemelo od užasa, nebo ćuti i ruga mu se svojom nepreglednom veličinom. Gleda Žika, a čini mu se da ništa ne vidi. Gleda u nebo i traži.

Traži bogove. Gde su se povukli, gde su se sakrili i sede kao svemoćni gospodari zemaljskih robova. Traži onog Hrista kojeg je starica dozivala. Izvuče pištolj iz futrole i uperi u jedan oblak. Pomeri malo, uperi u drugi, pa u treći. Gde je? Da puca! Da ga pogodi! Da se osveti za sve mrtvo, preklano, streljano, spaljeno! Ili da ga spusti na zemlju, da ga provede kroz ova pusta sela. Samo da okusi teskobu živih. Da vidi kako se umire na zemlji. Da oseti miris smrti. Da napipa ljudske rane, da prebroji pobijenu decu, da zađe u silne logore. Da zakorači svojim božanskim nogama po ljudskom tlu koje je natopljeno krvlju. Ali, nigde nikog nema. Drži Žika pištolj, a ruka mu se trese. Nebo i dalje ćuti. Žika vrati pištolj u futrolu. Pomisli da skine popa, da ga svuče sa drveta, da ga odnese negde i ljudski sahrani. Ili da mu pored crkve iskopa grob i zatrpa ga bez molitve i krsta. Ali, odustane. Predomisli se. Bi mu mrsko da gubi vreme na jedan leš u nizu svih prošlih, sadašnjih i budućih leševa. I gde da ga sahrani? I kako? Čime? I zašto da ga sahrani? Ionako je mrtav. Visio na grani gde će ga neki lešinari načeti i jesti, ili ležao pod zemljom gde će ga crvi i druga gamad gristi.

 

Monk at Prayer, Eugène Delacroix

Izlazeći iz dvorišta opet ugleda staricu. Učini mu se da se smirila, da je izgubila snage. Opet mu padne na pamet da treba da joj priđe, da joj ponudi kakvu pomoć. Ali, starica ga iznenadi. Opet poče da čita svoju čudnu molitvu:

- Molim ti se, jedini svedržitelju i spase naš! Da počuješ moje riječi i da uslišiš moju molbu! Pogledaj na mene nesrećnu i jadnu! Da ne rađaju više sluge satanine koje našu djecu na muke stavljaju. Neka skapavaju u najcrnjim mukama njihova čeda, da niko njihovo ime ne nasljedi. Neka pocrka sve što se od njihovog sjemena primilo i rodilo. Bebe u koljevkama uguši, a odojčad neka naši na noževe natiču. Ženama neka glave odsjecaju. A onima koje su zanele neka plod u utrobama istruli, da đavolja čeda dana ne ugledaju. Samo da ih što manje bude na zemlji. Da pocrka sve što je njihovo...

Žika se udalji od starice, žurnim korakom je ostavi i pobeže. Ona ostade da kleči i da sve glasnije priziva svog spasitelja.

Samo Bog, ako ga uopšte ima, zna šta je posle bilo sa nesrećnom staricom i je li neko našao i sahranio obešenog protu. One večeri kada se pod hrastom govorilo o prasetini, ražnju i Božiću, Žika se setio ovog događaja i ćutke se izgubio u mraku. Krenuo je kući, jer mu je pripala muka od pomisli na razapetu krmaču. Setio se popa, starice, hladne crkve. Setio se i jednog ženskog deteta. I pitao se zašto se u ratu uvek biraju najveći praznici kao dani u kojem će se vršiti najveća zlodela. Je li to neki gnev protiv bogova ili protiv ljudi koji te praznike slave i bogovima se mole?

Jednom kad se vratio iz rata, žena je spremala trpezu za praznik Hristovog Vaskrsenja.

- Zašto farbaš tolika jaja? I čemu ova jela?

- Praznik je, Živojine! Vaskrs. Dolaziće deca, da imam čime da ih počastim. – odgovorila je žena smešeći se i radujući se što ga je posle ko zna koliko dugo vremena prvi put videla treznog.

Deca ne znaju šta je Vaskrs, pomislio je Žika. I taj Hrist, bolje da nije ni vaskrsao, samo nam je dao lažnu nadu.

Dan je proveo van kuće. Nije mogao da dočekuje veselu dečicu. Otišao je nekud, uveče se vratio pijan. Ražalostio ženu koja se ponadala da će bar na taj dan zaboraviti svoju prošlost i biti otac i muž. Gunđao je, psovao crkvu, boga, Hrista i Vaskrs. Uzeo je flašu sa rakijom i opet nestao. A ni ona jadnica nije znala, iako je pokušavala da ga razume, da ga uteši i da mu pomogne. Ni ona nije slutila šta je to sakrio, šta je poneo na duši što ga sprečava da se izleči. 

Preživeli leš

Preživeli leš

5. deo

Tako živi Komandant Žika. Ima još i neko pseto koje trčkara za njim. Doselilo se sa njim u kućicu i od tada ga verno prati. Samo na to pseto Žika nikad nije viknuo. Olinjalo, prljavo i zapušteno kao i on sam. Žika ga ponekad pomiluje, stegne rukom oko vrata, protrese, kuče se skupi, zažmuri, i počne da uživa kad Žika stane da mu govori:

- E, moj ratni druže, ti i ja k’o dva kurjaka!

Kučence zavrti repom, pogleda ga svojim ružnim sitnim očima i nastavi da mu se umiljava oko nogu. Gura svoju glavu Žiki na stopala, podvija rep, pa se zadnjim delom tela češe o Žikine noge. Možda mu je to ružnjikavo kučence jedini prijatelj. I ono ga sluša, ali ni ono ne zna da mu odgovori. A Žiki upravo takav prijatelj treba. Da bude tu, da čuje njegove reči i da ćuti. Zato je oduvek voleo životinje. Jer su drugačije. Nisu kao ljudi. Ne govore, a misle. Osećaju, a ćute. Zato je za životinjama posebno žalio u ratu. Sećao se posle i pričao često kako mu je žao stoke koja je ostajala u praznim stajama. Kada su ljudi bežali iz svojih kuća, nisu mogli da povedu životinje sa sobom. Sećao se koliko je puta čuo kako vrište gladne i bespomoćne životinje, gledao kako jurcaju ovce po ulicama, kako jaganjci skrivaju glave pred ljudima kao pred vukovima. Krave vrište jer su im nabrekla vimena, nema ko da ih pomuze, svinje skapavaju od žeđi, sve se dere, arlauče kao da na klanje ide. A sve samo, nemoćno i prestravljeno.

- Nikada nisam video takvog konja kao te zime. Bilo nešto oko Božića. Uh, kako je krvav bio taj božić! – započeo je Žika priču o konju. 

Bilo je krvavo tih dana. Gorele su vatre na sve strane. Najteži i najburniji okršaji su vođeni na mestima koje je Žika obilazio sa svojom jedinicom. Tad su poginula dva mlada momka. Jedan na mestu ostao mrtav, a drugi izdahnuo u toku noći. Najpre je gorela crkva, a onda džamija. Pa opet crkva, pa opet džamija. Samo su se svetili jedni drugima. Žika je stigao u jedan zaselak nešto pred Badnji dan. Sve je bilo prazno. Govorkalo se da bi tuda mogla proći neprijateljska jedinica i da joj treba spremiti sačekušu. Kako je Žika bio najbliži seocetu, njemu je naređeno da se spusti i da tu dočeka Božić. Meštani se iselili, ostalo nešto staraca. Dosadno mu. Nema sa kim da porazgovara. Ništa se ne dešava. Ali, ne sme da mrdne. Mora da čeka, da stražari. Ne zna jesu li glasine istinite i kakve su šanse da ih neko napadne. Zato je noću uvek budan. Ali, navikao je. Osluškuje šta se krije iza divljih brda koja okružuju zaselak. Ima li kakvog glasa u vetru, nekog tajnog znaka u kojem može da odgonetne šta se dešava. Oseća li se miris vatre, naslućuje li se šapat puške, topot vojničke čizme. Sve kao njemu za inat stalo. Zima. Napadao sneg. Otežao život. Vojnici kukaju da im je hladno, žale se na umor i glad. Žiku strpeljenje izdaje. Jedne noći ostade do kasno budan. Pomisli da je možda sve prevara, da je zamka, da je sa druge strane brda sigurno gore, da se na nekom drugom mestu vodi teži okršaj, a njega ostavili ovde i prevarili ga. Čeka uzalud. Čeka neprijatelja koji se neće ni pojaviti. Muči ga pitanje zašto se ništa ne dešava. A rekli su mu da će sasvim sigurno tuda proći. I da tu treba da ih dočeka. Sa prilaza u selo. Zato je tamo osigurao stražu. Da ih dočekaju. Preseku im ulaz. Nešto da pobiju, nešto da zarobe. Znaju već vojnici šta im je činiti. Ali, nikog nema. Kao da nije praznik, kao da nema Hristovog rođenja. Crkva je davno minirana. Džamija je ostala čitava. Hodža pobegao nekud. Žika ode do džamije. Reši da je pogleda izbliza. Ne htede da uđe, iako je sve bilo slobodno i otvoreno. Čkilji neka svetiljka oko hrama. Žika stane uz samu ogradu. Kradom, kao da špijurina nekog. Pomisli kako je tužno što su nas bogovi razdvojili i ostavili da ratujemo zbog njihovih imena. A kad se ratuje, bogova nigde. I molitve ne pomažu. Na zemlji se probudi sve sam go ubica i zločinac. I svi pod zakletvom ratuju. Svi nešto brane. Brane žene, decu, kuću, jezik, veru, rod, Boga, domovinu. Brane, a napadaju. Ljudi, a zveri. Ma, gori i od zveri. Pomisli Žika kako je i od tih bogova previše, premnogo krvi došlo na zemlju, kako su i ti bogovi verovatno na nekom parčetu zemlje zaseli kao i državni funkcioneri na zemlji. Možda i noćas negde sastanče, jedu i piju i smišljaju nova opravdanja za rat na zemlji, razvijajući strategije kako da bolje i lakše zavade svoje podanike. Učini mu se da je i njegov Bog, onaj davnašnji, koji je stvorio nebo i zemlju i ispisao tablice zakona, među tim raskalašnim bogovima zaseo na nekom raskošnom tronu i da zato noćas kasni da objavi rođenje spasa. Zažali Živojin jer su najžustriji zagovornici vere postali najnemilosrdniji nevernici.

Ostane pred džamijom. Popuši nekoliko cigareta i odluči da se vrati u kuću u kojoj se smestio. Kad nešto šušnu u dvorištu džamije. Žika se najpre uplaši, okrene se oprezno oko sebe. Zaustavi dah. Napipa pištolj u futroli. Skupi se pored ograde. Čuje neki hod. Četiri noge udaraju. Životinja je. Pojava nastavi da hoda približavajući se kapiji. U mraku razazna da je konj. Njegova graciozna figura osvanu pred Žikom. Beo, visok konj, tankih nogu, duge talasaste grive koja mu zaviori na mesečini. Životinja podigne glavu i osluškuje tišinu oko sebe. Stoji kao ukopana. Beli konj kao iz dečije bajke. Beo poput snega. Mora biti da je od nekih dobrih gazda, pomisi Žika, jer takvi konji se retko sreću, tako lepi, dobro odnegovani, konji koji vrede čitava bogatstva. Da može da mu priđe bliže, da ga pomiluje, da sedne na njega i da odjaše negde daleko, u neku daleku zemlju, u kojoj se ne ratuje, u kojoj nema bogova, u kojoj su svi ljudi isti po zakonu, veri i jeziku i žive složno, pa im ni molitve ne trebaju. Pa da skine uniformu, da baci oružje, da nikad više ne vidi maslinasto zelenu boju. Daleko da ode, što dalje, iza svih brda, planina, preko svih reka i mora, negde gde postoji rajsko naselje. 

Samo što dalje od ove zemlje i vojske koja više ničemu ne služi. A konj uplašeno ćuti i stoji. Ako se samo mrdne, prestraviće ga i nesrećna životinja će pobeći. Ali, Žika gori od želje da mu priđe, da ga pomiluje po glavi, da mu stavi šaku na sapi, da seti kako je lepa i umirujuća njegova dlaka, bela kao kakva postelja za miran san. Bela, nevina i čista. Valjda ju je noćna tama učinila još svetlijom. Konj malo zabaci glavu, okrene se i počne da hoda. Žiku nadvlada čežnja i razotkrije se. Pođe. Ali, konj odskoči, vrati se nazad, preskoči ogradu i počne pomahnitalo da juri niz ulicu. Beži. Nestaje u noći. Samo se gubi kao kakva gorska vila. Nestaje, guta ga tama, sužava se njegova figura. Najposle nestade i onaj nejgov sićušni i slabašni trag, koji uščeznu sasvim kao pramen kose žene u snu. Zamakne u talasima noćne tame kao priviđenje koje se topi kad se čovek budi iz želja i snova. Žika se rastuži. Bi mu žao što je uplašio konja. Možda je bio žedan, umoran, gladan. Možda je sam, pa luta, traži utočište. Kao i svi drugi u ovom ratu koji bespomoćno beže. Kao i kolone izbeglica koje napuštaju svoje kuće. Možda mu je gazda ubijen, odveden u neki logor, a on jadan ostao sam. Traži sebi spasa. Kako je tužna sudbina tog lepog konja! Zar da strada od metka ta plemenita i prestravljena životinja? Ili da skapa od gladi. Žao bi Žiki, i konja, i ovaca, i krava, i svinja, i svih drugih životinja koje je često zaticao. Prepuštene same sebi. Bez staratelja, bez ruke koja bi ih nahranila i pomilovala. Svaki šum, svaki glas ih plaši. A posebno glas ljudski. Kao da i same predosećaju da su ovaj rat samo ljudi poveli i da samo ljudi imaju prava na učešće u njemu, a svi ostali su žrtve. I trava, i cveće, i ptice, i životinje, i sve je na meti ljudi u ratu, pa i zemlja po kojoj hodaju, po kojoj sipaju krv i ostavljaju leševe da istrule. I nebo je na meti, jer tako često gori u vatrama, od bombi koje ga raspaljuju i svlače pod zemlju. Tako se činilo Žiki da životinje misle o ljudima. Žao mu bi konja. Tako velika, a tako uplašena životinja. Tako dostojanstvena, a tako zarobljena i ponižena. Da ga je samo uhvatio, pripitomio i pokazao koliko žali njegovu samoću, možda bi mu konj poverovao, možda bi se sprijateljio sa njim. Ovako. Nestao je. Uplašio ga je jer je čovek. 

Kasnije ga se Žika često sećao i obavezno ga pominjao kao najlepšeg konja kojeg je ikad video. Jer, jeste to bio najlepši konj. Šta li je posle sa njim bilo? Je li preživeo rat? Je li se skrasio u kakvoj toploj staji sa nekim novim gospodarima? Ili je pronašao svog starog gospodara, onog kojeg je možda tražio dok je lutao oko džamije? Tek, Žika bi ga se setio kao nekog ratnog druga i davnašnjeg poznanika za kojeg ga vezuje teška muka. Pričao je posle kako je sretao i druge konje, kako trče i jure poljima izbezumljeni od straha. I pričao je kako je životinji u ratu najgore, jer ona ne zna da se brani kao čovek. Ali, pričao je da nikad nije sreo tako belog konja, i tako rasnog konja. Jer, ono što jednom naše oko vidi nikad se posle oku ne vraća. Lepota je upravo u čari jedinstvenog trenutka. 

Preživeli leš

Preživeli leš
4. deo

Takve su bile Žikine priče. I pričao ih je doslovce svojim slušaocima pod hrastom. Pričao ih je po suvoj i jedinoj istini. Bez straha i ustručavanja. Bez stida. Kao da samo tim pijanim slušaocima treba da ih ispriča poput svečanog priznanja. Ništa Žika nije izmišljao u svojim pripovedanjima. Zaista je nesrećna Azra umrla posle muka u jedno ratno leto. I zaista je celo selo bilo spaljeno i preklano. A nadomak škole je pronađena masovna grobnica iz koje su iskopavana najviše dečija tela. Sve je to Žika znao. A samo je pod hrastom o tome pričao. Znao je ono što je izistinski bilo tog leta. Ne ono što su novine pisale i što je javnost smela da čuje. Kasnije su podizane brojne optužnice protiv mnogih učesnika rata. Negde se i o onom popu Mili govorkalo, ali pop Milo se na vreme snašao i prebegao u drugu zemlju da širi veru u svom narodu van domovine. I o školskoj grobnici su se vodile svakakve rasprave, ali je sve ostalo na čvrstim obećanjima da će se ubice naći i oštro kazniti.

Ujutru, posle razilaženja, gotovo niko od slušalaca se nije sećao Žikine priče. I to ga je najviše radovalo. Rekao je, a kao da nije rekao. Ispričao je, a kao da priče nije ni bilo. Osetio je zvuk izgovrenih reči, samo prividno ih je neko slušao, i onda je te iste reči usmrtio. Zato su mu slušaoci pod hrastom bili najbezopasniji svedoci muka, najvernija publika koju je voleo baš zato što je takva, prisutna, a gluva, nema i nesvesna. Zato je pred njima smeo da izgovori sve ono zbog čega bi ga neko ubio ili poslao na doživotnu robiju.

Jeste Žika branio svoj rod, svoj jezik i veru. Bio je rodoljub. Voleo je svoju zemlju. Ali, kad bi neku priču otpočeo, ta ljubav prema sopstvenoj krvi se neprimetnim putevima gubila i ustupala mesto mržnji. Jer, Žiki je najdraže bilo da pripoveda o onome što je naše, a loše. Najviše je pričao o onome što su naši radili, a onda bi napomenuo da su i njihovi bili zli. Neretko bi osuo paljbu po svim političarima, državnicima, vojskovođama, crkvenim poglavarima, okrivljujući ih za pogibije nebrojenog naroda. Na ratištu je bio od prvog do poslednjeg dana. Video je sve i nije razumeo ništa. Kada se rat završio i kad se vojska povukla, teritorije su se delile, sklapala su se primirja, a Žika je počeo da se budi iz košmara. Ali, buđenje nije donelo olakšanje. Neko vreme se povukao iz javnog života. Nije mu se mililo ni sa kim da priča. Postao je mrzovoljan, lenj, ljut na ceo svet i na samoga sebe. Žena i ćerka su mu bile dosadne. Prijatelja nije imao. Počeo je da pije od tuge i žalosti za poginulim vojnicima i civilima. Mislio je da će zaboraviti ono što je prošlo. Svidelo mu se da bar na trenutke oseti prekid stvarnosti i da napusti ovaj nemilosrdan svet pun zlobe i jada. Istina, nikad nije uspevao da u potpunosti potisne tu ogavnu stvarnost. Sekao bi je i razbijao na komadiće, uništavao sitnim potezima, ali bi se ona sama obnavljala i vraćala, podsećajući ga da je još uvek tu i da je nije sasvim nadvladao. Mislio je da treba da popije još, i još, i još, i da će se pred silom alkohola povući, da će u rakiji potonuti prošlost. A onda bi se dešavalo nešto drugo. Ta ista stvarnost se rugala, mučeći nesrećnog pijanca koji bi prestajao da pojmi sanja li ili je sve java. U kasarni je redovno bio pijan i zato su ga često nadležni pozivali na razgovore na kojima je bio oštro kritikovan zbog svog ponašanja. Ali, Žika je na svaku kritiku odgovarao provokacijama, uzvraćao napadima, priželjkivao da se sa nekim obračuna. Bunio se, pretio da će javno progovoriti o svemu što zna. Opominjali su ga, savetovali mu da pazi šta priča i da ga svaka nepoželjna priča može koštati glave. Pretili su mu zatvorom, pominjali mu ženu i ćerku. Govorio je da mu je svejedno, da nema šta da izgubi , ali da mu je žao naroda. Znali su da zna mnogo, da zna i previše. I mogao je biti neka vrsta pretnje pojedinim viđenijim ličnostima. Ali, olako je mogao biti ugušen svaki njegov buntovnički čin. Niko ga ne bi branio. Niko ne bi stao na njegovu stranu. Jer, posle rata Žika nikome više nije bio bitan. Stradao bi u svojoj domovini u mirnodopskim uslovima. Bio je svestan šta bi mu se moglo dogoditi ako počne slobodnije da priča. Ali, nije mario za posledice.  

- Živojine, stavljaš glavu u torbu! Zar sad da pogineš? Da suludo stradaš! Sad, kad je sve gotovo! – savetovao mu je jedan stari poznanik.

- Ja znam šta je bilo!

- Znamo i ti i ja! Ali, to više nije važno!

- Važno je! Kako nije važno! Ako znamo i ti i ja, i ako obojica kažemo...

- Izgubićemo službu! Poješće nas mrak, Živojine!

- A obraz? Ako obraz izgubimo?

- Od obraza se ne živi!

Sedeli su za stolom u kafani punoj uniformisanih ljudi. Žika je bio pripit, ali je znao šta priča. Čovek je sedeo pored njega.

- Došao sam kao prijatelj. Da te upozorim. Znamo se tolike godine. Mani se ćorava posla, Živojine. Došao sam da te opomenem. Mnogo pričaš, a sve se čuje, sve se sazna.

Znao je Žika da se od obraza ne živi i da niko više obraz ne čuva. Ali je isto tako znao da se zbog obraza često umire. A najgore je onom čoveku koji umre, pa nastavi da živi.

Penzionisan je. Nadređeni su mu naredili da ode u prevremenu penziju i tako je sa vojskom okončao svaku saradnju. Na fin način je bio proteran iz vojske. Na rastanku su mu dodelili nekakva priznanja i povelje koje je vratio uz reči:

- Sa ovim papirima koje ste ukrasili slobodno obrišite svoje alave guzice kad idete da serete! 

Znao je da mora da ćuti. Ako su bili spremni da izdaju čitav narod, izdali bi i njega jednog i malog. Ali je znao i da ne može da ćuti. Shvatio je da je pogrešne ljude držao za neprijatelje. Sa pogrešnim ljudima se borio. Kada je preuzimao oslobođene logoraše, saznao je da su ih više naši mučili nego njihovi. Kada se sretao sa pripadnicima dobrovoljačkih formacija, čuo je da naši sarađuju sa njihovima, da trguju u hrani, cigarama, piću i oružju. Narod je proterivan sa vekovnih ognjišta zbog lažnih dojava da preti napad neprijatelja. Naš narod je sam sebe pljačkao. Doznao je i da se na silu mobilišu muškarci koji nisu bili ni sposobni za rat. Tako su nastajale pojedine vojne jedinice koje su obučavane za rat. Jednom je izbegao smrt među svojima kada je prisustvovao svirepom zlostavljanju mobilisanih civila koji su prolazili kroz prave torture. Vezivali su ih za drveće i terali da laju kao psi. Žika je odreagovao burno i rekao da će na kolac nabiti onog koji je ove metode smislio. Vezanog su ga odveli pred jednog od tadašnjih generala. Naterali ga da padne na kolena i da se izvini zbog svojih reči. Odbio je. Išamarali su ga i držali u pritvoru nekoliko dana. Ležao je kao rob u nekoj mračnoj sobi. Razmišljao je o sebi. Napolju su ljudi ginuli, a on se izležavao zatvoren u tamnici. Napolju se vodio rat, a on se našao pametan da se nadmeće sa jednim generalom. To nije smeo. Jer, u vojsi se samo slušaju nadređeni. Šta god da kažu, treba ih slušati. Napolju su bile borbe, a on je čamio zatvoren. Ništa nije radio. Niko ga nije ni pitao šta misli o obuci onih nesrećnih muškaraca. A on se našao pametan da kaže nešto. A rat je u punom jeku i ko zna kad će se završiti. U najgore vreme je rekao ono što misli, u vreme kad svako treba da ćuti i da misli onako kako drugi zahteva. A najgore vreme je oduvek. Onaj ko želi da misli i radi drugačije, nestane. Ubiju ga, ili ga slude, zarobe. Naprave od njega ludu za podsmevanje i zabavu. Mislio je Žika zatvoren. I vraćao se u daleku prošlost koju je upoznavao kao mladić koji je tražio svetlost svoje nacije. Tada je bio ponosan što je rođen u narodu koji je večito tragao za slobodom, u narodu koji je izrodio mnoge velike ljude. I bio je zahvalan Bogu što mu je darovao krv baš tog vekovima mučenog naroda. I onda mu je tokom noći, dok je ležao zarobljen među četiri zida, sinula neka nova misao. Spoznao je istinu nad istinama. Shvatio je da je njegov narod samome sebi bio neprijatelj. Veliki umovi koji su kao najlepše cveće nicali ili su svenuli prerano, ili su proganjani u tuđe zemlje, da pod tuđim nebom rastu i da ih tuđa krv čuva i neguje. Jer, sve što je dobro niklo na ovoj zemlji, ta prokleta zemlja ga je progutala. Zato je rekao da je spreman da se pokaje, i opet su ga doveli pred generala. Pojeo je svoje dostojanstvo, progutao poput velike knedle koja se zaglavila u grlu i preti da ga udavi. Izgovorio je ono bljutavo i gorko Izvinite, generale! i pušten je. Obećao je sebi da će zaboraviti ono što je video, što je saznao, i da će zaboraviti izdaju sopstvenog identiteta. Obećao je sebi da će bar pokušati. Ali nije uspeo! Prevario se kao što se prevario kad je pomislio da bi mogao izdržati ćutanje. Nešto ga je teralo da progovori. Zato je nastavio da pije i posle penzionisanja. Ni kod kuće se nije treznio. Nakon nebrojenih ženinih i ćerkinih pokušaja da mu pomognu i da ga leče od alkoholizma, odustale su i ostavile ga. Kažu ljudi da ih je tukao, pričale žene da su mu suprugu viđale umotane glave i modrih očiju. Bila je neka fina i čestita žena. Pričalo se i da je pijan nasrtao na ćerku i da su ga zato ostavile. Kažu da ludaku svašta na um padne. A Žika je uveliko važio za ludaka. Ostavši sam, rešio je da rasproda sve što ima. A imao je mnogo. Kao sin jedinac profesora književnosti i majke učiteljice, Žika je nasledio lepo bogatstvo. Roditelji su mu umrli nešto pred početak rata. Najpre otac. Pušio je mnogo. Bolovao kratko. Umro brzo. Žika tek otišao za Bosnu. Javili mu da dođe na sahranu. Bio mršav, suv čovek, sićušan. Prerano ostario u licu. Večito imao muke sa plućima, ali od duvana nije mogao da se rastane. A mati, kao od tuge za njim, umrla za manje od pola godine. Zaspala i u snu ispustila dušu. Bez porodice, bez ikog bližnjeg, Žiki više ništa nije bilo potrebno. Dao je u bescenje dobar imetak. Imao je za piće, imao je za nešto hleba. Kupio onu bednu kućicu u kojoj je i sad. Ne zna se šta u njoj ima, šta Žika jede, u kakvoj postelji spava, jer Žika nikog nije ugostio. Niko nije provirio u njegov skriveni dom. Misle ljudi da živi kao svaki pijanac, u neredu i prljavštini. Tako i jeste. Po kući koju čine dve sobe, jedna omanja kuhinja i kupatilo, razbacani svakojaki predmeti, po ćoškovima leže prazne flaše. Soba u kojoj je Žikin krevet gleda na ulicu. Ona je osvetljenija, što Žiku posebno nervira, jer ne trpi svetlost dana. Zato na prozore te sobe kači stare krpe da svetlo ne prodre unutra. Duž čitavog zida je jedna polica i na njoj naređane knjige. To je jedino što Žika nije prodao, a što mu je ostalo od oca. Te knjige su za Žiku oduvek predstavljale nešto posebno, nešto drugo, naročito vredno. Ima na polici svakakvih knjiga, sabranih dela svetskih klasika. U ranoj mladosti ih je Žika gutao čitajući i savladavao sve najteže životne prepreke pomoću tuđih mudrosti koje je pronalazio u knjigama. Sada su mu dragi teret od kojeg nije mogao da se rastane. Nekada bi ih samo odmerio pogledom, zastao pred policom, gubeći se iz sadašnjosti. I misli su ga odvodile u prošlost. Sećao se kako je kao dečak ulazio u očevu radnu sobu i njušio knjige kao pas tragač. Oduvek je voleo miris hartije, miris štampe. Otac bi ga grdio što se šunja u njegovoj sobi bez pitanja, a onda bi popustio i ostavljao ga da sedi kraj knjiga. Sad se kao ljutio na hladne predmete koji su ga podsećali na oca i detinjstvo, i hteo je da ih proklinje jer su stajali pred njim poput riznica zlatnih odgovora koji u ovom svetu ništa ne vrede i gube svaki smisao. Nije imao sa kim ni da podeli svoje misli o knjigama. Oko njega su pretežno slabo školovani ljudi, neki verovatno i nepismeni. Kada bi Žika počeo da im priča o knjigama, tek tada bi ga gledali kao ludaka. Znao je Žika da je i knjige mogao da proda nekome. Možda bi nekom drugom bile od koristi. Ali, nije mogao, nije hteo i želeo. Odlučio je da ih zadrži. Nije imao ni kome da ih ostavi u nasledstvo. Ipak, postojalo je nešto što su još uvek mogli da mu pruže hladni predmeti na polici. Tajne i nedokučive veze sa prošloću i put do oca koji je umro. I miris hartije kao opijum koji vaskrsava bezbrižno detinjstvo. Onaj miris iščezlih prošlih dana. Večiti i neprolazni trenutak koji neguju sećanja. Miris knjiga. Radovao ga je taj miris. Ali, Žika nije uzimao knjige u ruke. Držao se podalje od njih kao da bu mu samo dodir njihovih korica mogao nauditi. Ostale su uz njega, i on uz njih, kao prijatelji koji su se razišli, ali se još uvek sreću.

Preživeli leš

 

Preživeli leš 

3. deo

Govorio je Žika o ženama. Iako za života nije bio neki ženskaroš ni ljubavnik, umeo je da se opusti u muškim pričama i sa onom dozom bezobrazluka da dovikne nekoj seoskoj snaši kakvu nepristojnu šalu na račun njenog tela. Ali, niko nije mogao da dozna kakvo je viđenje Žika imao o ženskom svetu. Da li je voleo ili mrzeo žene, da li je žalio za ženom i ćerkom, da li je i prema njima dvema bio bezobziran i loš, ničim Žika nije odavao odgovor na ovakva pitanja. Umeo je ponekad da proklinje žensku ćud koja je neobjašnjiva i nepojmljiva samoj ženi. Zaklinjao se da bi samo žena mogla da nadmudri i samog Boga i da iskuša i crnog đavola. Drugi muškarci su se hvalili svojim iskustvima, prepričavali uglavnom izmišljene ljubavne doživljaje, dokazujuću svoju muškost i snagu zbog kojih su mnoga ženska srca bila slomljena. Donekle se i Žika predstavlja kao takav. Pričao je o ženama koje je sretao u ratu, o raznim ženama koje su bile dobre i loše, mlađe i starije, o ženama koje su vojsci služile za zabavu i razonodu. Ali, ta priča o ženama bila je jedna rizična putanja na koju je stajao sa jakim naporom, strahujući od uspomena koje su mogle da ga slome. Jer, pripovedajući o ženskoj lepoti, Žika bi osećao kako mu se vraća ona njegova nemoć u priči. U mislima mu se pojavljivala jedna mlada žena koju nije uspeo da zaboravi. A ta mlada žena je sa sobom donosila druge priče, neke druge tužne slike koje su se ređale i stajale pred Žikom u nizu, mučeći ga kao probuđeni aveti prošlosti.

- Jul mesec. Nešto oko Petrovdana. – počeo je Žika jedne večeri. – Upekla zvezda sa neba, kao da će nas sve spaliti sa zemljom. Noge mi se kuvaju u čizmama. Prosto osećam kako se među prstima upali po jedan plamen. I gori. Gori. Kao da sam u požar uleteo. A sve mi sa nogu kreće. I širi se. U stomak. Onda gore, preko grudi, udari u glavu. Žar mi u mozgu čuči.

Žika je tog leta proputovao skoro celu Bosnu. Uoči Petrovdana je zastao u jednom selu. Sa svojom jedinicom se smestio u seoskoj školi. Lepa, mala škola. A nigde dece. Prazne učionice. Tiha škola. Pusta i prazna kao groblje. Ni šum se ne čuje. A upekla vrućina, ni daška vetra nema. I celo selo nekako bezglasno. Pripadnici dobrovoljačke garde su selo očistili nekoliko dana pred Žikin dolazak. Doselili se novi ljudi. Zauzeli kuće. Na ulicama šeta neki zbunjen i ćutljiv svet. Čini se Žiki da niko od ljudi ne zna kuda ide, šta radi i zašto je ovde. Selo bilo bogato. Sve sami seljaci, stočari živeli. Doseljenici su tih dana samo pristizali. Ali, u nekom tihom hodu kao na sporovodu. Pomisli Žika kako je jezivo kad svet tako onemi, kao da je čovek ogluveo, ili kao da je sve potkupila smrt. Obiđe školu, siđe u podrum i ostane tamo da odmori. Podrum mračan i hladan. Legne na neku ćebad. Sakrije se u podrumu, nađe u njemu mraka i hladovine. Naredi da ga ne bude dok ne svane, da se naspava, odmori, sačeka naređenje i da krene dalje. Spava Žika u školskom podrumu. Ne sanja. Samo spava. Savladali ga umor, bolovi u nogama i leđima. Taman oseti kako je počeo da se hladi u telu i kako se onaj plamen ugasio, kad bude ga. Došao neki klinac da mu kaže da je naređeno da ostane u selu koji dan duže. Sprema se slava. Petrovdan i proslava oslobođenja. Žika mrzovoljno prihvati poziv na slavlje, zahvali se i obeća da će doći. A mrsko mu bi i da ustane. Jer, zna da ne može da odbije, a ne mili mu se da bilo šta slavi. Zna i kako je akcija bila isplanirana. Garda je na prepad upala u selo tokom noći. Pobili goloruke seljake, pokrali po kućama ono što se pokrasti može i spustili divlje brđane u selo da zauzmu teritoriju. Ali, nema kome Žika da kaže to što zna. I nije ovo prvi put. Nije prvi put da zna sve i da nema kome da ispriča to što zna. Nema sa kim da se obračuna, kome da saspe u lice sve što misli. Niti ima kome da poveri koliko je ljut zbog glupe i besmislene pogibije nedužnih seljaka čija se smrt proslavlja, kao da je izvojevana kakva bitka od istorijskog značaja. I zna da će se do jutra bančiti. A opet, bi mu žao vojnika koji su daleko od kuća i porodica. Seti se žene i ćerke. Sigurno premiru od straha slušajući izveštaje sa ratišta, strepe na svako kucanje na vratima i telefonski poziv. Nije im se javio dvadesetak dana. Ne znaju je li živ, ranjen, zarobljen, mrtav. Na brzinu se spremi i krene.

Slavlje bilo do jutra. Domaćin odrao nekoliko ovnova, pa okrenuo na ražnju. Muslimani ne jedu svinjetine. Ovaca u selu našli sve pune torove. Muzika, pesma, igra. Odjednom se povuče grobljanska tišina. Zapucaše puške koje oglašavaju pobedu. Zapevaše se patriotske, rodoljubive pesme. Žika sedi na čelu stola. Svi ga služe, trče oko njega. Domaćin neki priglupi i priprosti Bosanac. Dobrovoljac. Bio u gardi koja je napala selo. Priča, stoji pored Žike, doliva mu vino, udara o Žikinu čašu, nazdravlja. Priča i sve se ponosi što je i sam učestvovao u akciji. A Žika ga sluša i ćuti. Priča Bosanac kako je važno da se njihovi ubiju ili proteraju, i to svi do jednog, od najmlađeg do najstarijeg. Jer, ako samo jedan njihov ostane, teško nama. Taj jedan može da se nakoti, pa opet zlo. I da se naši ne mešaju sa njima, jer ne valja da nam se krvi ukrštaju. Zato samo čisto da bude. Da je sve naše. Jer, tamo gde se naš jezik govori, gde se naše pesme pevaju, naš zakon, običaji i vera čuvaju, tamo je naša zemlja. A njima nije mesto na našoj zemji. Još je govorio da su ovakvi ratovi važni za dobro čitave nacije i za nauk našim potomcima kojima će istorija pripovedati o slavnim podvizima hrabrih predaka. Sluša ga Žika, pušta ga da priča i pomisli kao su mu priče jadne i prazne. Pijucka slatko i kao krv rumeno vino. Pogleda oko sebe. Vojnici svi do jednog mrtvi pijani. Gleda ih Žika i misli na šta će to sutra ličiti. Zabrinut i zbunjen, obori glavu, htede da krene, da se vrati u školski podrum. Kad, dodirne ga neka ruka. Mala, tanka ruka, a koža nežna kao sam skut Bogorodice. Takve nežnosti i prefinjenosti nije osetio ni u jedne druge žene. Rashladilo ga i ugrejalo u isto vreme to malo života što je osetio kad mu je prišla i slučajno se očešala svojom rukom o njegovu podlakticu. Skupljala neke tanjire ispred njega. Digne glavu i pogleda je. Nema joj više od dvadeset pet-šest godina. Zasukla rukave na nekoj uprljanoj beličastoj bluzi. Sevnula joj koža pod laktom kao sunce u maju. A kosa joj se raspustila, malo povezana na dnu leđa, pa joj se otima i pada preko ramena na grudi. Lepota! Lepota kao sa neba! Kosa joj svetla, boje žita koje puca od zrenja. Sve se presijava. A sa čela joj padaju krupne kapi znoja, onog devojačkog mladalačkog znoja, koji miriše kada se telo umori i napregne od mladost i snage, kada nabuja, pa hoće da popuca od plamena koji se upali. Neke krupne, zelenkasto smeđe oči, kao dva parčeta neba, kao dva hladna gorska potoka. Svog ga jeza prođe. Devojka se kao u stidu povuče. Ili se uplaši. Zaledi svoj pogled susretnuvši se sa Žikinim očima. Donja usna joj zaigra, ali se Žiki učini ne od straha, već od nekog besa koji prikriva i kojim se tajno ponosi. Okrene se za njom. Zagrize donju usnu. Obuze ga radost. Kroz glavu, ruke i utrobu jurnu krv, sjuri se u međunožje. A devojčina leđa i noge ga potpuno sludeše. Oseti kako će prasnuti od pogleda na nju. Sve joj vidi butine kako igraju pod tankom letnjom suknjom. Ne hoda, već leti, zemlju ne dodiruje. Nije ni devojka ni žena, već je u onom dobu kad ženstvenost stoji na granici između nevinosti i zrelosti. Tad je žena najbolja, najsjajnija i najvrednija. Tad najviše pleni i zaluđuje mušku dušu. I upravo u tim godinama žensko stvorenje doseže vrhunac svojeg savršenstva, njena lepota se prokazuje kao božanstveni blagosloveni zrak koji treba uhvatiti da ne iščezne, da se ne ugasi u samoći. Prekoračila je zbunjenost devojčurka i prestala je da se stidi sebe, ali još nije ni sasvim žena, nije rađala, i telo joj se nije odreklo seksualnosti zbog majčinstva. Zbog takve žene vredi umreti, vredi poludeti. Takva žena nema cenu. Pomisli Žika da ga je udarilo vino, da je popio više, pa mu se priviđaju gorske vile iz narodnih bajki, da su mu neke mađije i vragovi ušli u glavu. Ali, smeh ga prekide i brzo se trgnu. Domaćin ga potapša po ramenu:

- Gledaš! Gledaš, Živojine! Aaaaaaaaaaah! Kakva je!

 

Henry Asencio, Dawn

Žika mu ne odgovori ništa. Dolije sebi još jednu čašu vina i ispije na brzinu. Ošine vojnike jednim pogledom punim besa, ljutnje, pogledom kao začinjenim prezirom i mržnjom. Stanu se svi šaliti na račun nepoznate lepotice. Domaćin im objasni ko je i odakle je. Bila je odatle. Meštanka. Jedna od malobrojnih preživelih. Muslimanka. Azra. Od bogatih Hamdića koji su samo žensku čeljad imali u kući. Četvrta ili peta ćerka po redu bogatog Osmana Hamdića. Neudata. Njene su sve pobili, a nju ostavili kao pehar, kao zlata vredan plen koji se ne ubija i koji se čuva. Domaćin slave je najpre uzeo sebi. Rekao da je šteta de je ubiju. A onda se pred svojim pijanim gostima pohvalio da je bila pravi dar sa neba za njega, jer ju je uzeo dok još muškarca nije poznala.

-Mala je! Uh! Preporučujem je dok je još naša! Sutra je vodim popu Mili. Da je pokrstimo! Da me ne tera maler! – dodade domaćin.

- A, Milo! Milo ili Mujo! Krstiće je taj sa sve tamjanom i kadionicom! – dobaci neki grub glas sa drugog kraj stola.

I opet se začu glasan smeh. I nastavi se priča o ocu Mili koji je služio u obližnjem hramu. Sa simpatijama i nekim slatkim smehom domaćin ispriča kako je pop Milo dobar i pobožan starac, ali retko mudar i snalažljiv u svakoj situaciji. Kaže da je pokrstio mnoge i mnoge, i da će te njihove, sad pravoverne i pokajane ćerke, zahvaljujući popu Mili i njegovoj čudesnoj molitvi srpske sinove rađati.

- On to leči i nerotkinje? – opet onaj glas sa dna stola dobaci i svi udariše u smeh.

Domaćin nastavi da priča kako je i zašto otac Milo dobio nadimak Mujo. Kad je jedne noći došla neka njihova banda u selo, upala u portu, otac Milo se preobukao u hodžu, dočekao gladne i naoružane vojnike, izrecitovao im nešto iz Kurana i rekao da je tu u crkvi po naređenju nekog muftije. Zbrzao momke koji su mu poverovali da je islamski sveštenik, osuo paljbu po hrišćanima, poželeo im srećne bitke i ispratio na put. Posle se otac Milo hvalio da mu je hodžina kapa glavu spasila. Da nije glumio islamistu, vrat bi mu prerezali. Kad su ga pitali otkud poznaje Kuran i njihove molitve, odgovorio im je da je jednom ,,krstio’’ jednu njihovu pa ga ona učila Kuranu.

Ogavnu priču o popu koji krštava zarobljene devojke Živojin je slušao jednim uhom, a drugo je otvarao kako bi oslušnuo hoće li se nazreti Azrin hod. Radila je po kuhinji sa drugim ženama. Još nekoliko puta se okretao, tražio je pogledom, i činilo mu se da je u onim laganim koracima iščezla, da se digla u nebo, da je otplovila iz te smradne, vrele atmosfere. Onda bi mu se učinilo da odnekud vetar nanese njenu ruku, da zatreperi deo njene suknje i opet ga prevari i iščezne kao dim. Nije se vraćala.

Do sledeće večeri se većina gostiju izređala na njoj da je nesrećnica umrla u najtežim mukama. Hvalili se i govorili da se opirala, psovala ih i siktala kao zmija, grebala ih kandžama, ali je savladali. Žika nikom ništa nije rekao. Prećutao je, ali mu je u večnom sećanju ostao onaj dodir njene mlade kože. Ostao je kao mila uspomena i jedan blagi trenutak katastrofalnog rata, ali i kao ožiljak i opomena, kao podsećanje na sopstvenu krivicu. Možda je mogao da je izbavi, da joj pomogne, da je pošalje u neki izbeglički kamp, da je otrgne od pijanih zveri. Nije. Možda je mogao. Nije, iako je znao šta je čeka. Mogao ju je negde sakriti. Niko ne bi saznao da ju je on spasao. Samo da je malo drugačije razmišljao. Govorili su da i oni naše žene zarobljavaju, muče, siluju, drže u logorima i čine svakakva zlodela. Govorili su da zato imaju pravo na tu malu Azru. Jer je i ona plen, pehar, nagrada. Jer je robinja. I da treba da im bude zahvalna što je nisu odmah zaklali. Podarili su joj još malo života, a zapravo su joj doneli najgoru smrt. Bolje bi joj bilo da su je ubili ranije, ne bi se nesrećnica toliko mučila. Mogao je da je pronađe u kuhinji. Možda niko ne bi ni primetio. Svi su bili pijani. Smislio bi nešto. Sakrio bi je u podrumu škole. Dok ne vidi šta dalje, kuda da je pošalje. Kako da je oslobodi i odvede od glupog Bosanca. Nije je poveo sa sobom. Umoran i slomljen mišlju o devojci koju će zlostavljati i koju će krstiti jedan antihrist, Žika shvati da je ona samo jedna. Jedna žrtva pored svih drugih žrtava rata. Seti se logora u kojem su pronađeni leševi naših žena. Žena koje nisu videle svetlost danima, koje su držali bez vode i hrane, odsecali im ruke i noge, vadili oči, sekli uši, i iživljavali se dok su još mogle da dišu. A Azra je jedna! Samo jedna među svim tim ženama! Pa, i nju jednu da spase, kao da nije ništa učinio. Zato isprazni bocu vina pred sobom i tužno se uputi ka školi. Reši da se povuče u svoje skrovište. Stigne u školsko dvorište. Opet ga uplaši tišina. Opet pomisli kako je strašna škola bez dece. San mu pobegao. Sklapa oči, ali ne vredi. Ne može da zaspi. Svuče uniformu sa sebe, izuje čizme i čarape. Bos i u gaćama krene da šeta po školi. Oseti kako mu hladan pod prija i kako počinje da mu ide kroz telo kao neki nov vazduh. Zaviri u nekoliko učionica. Sve prazno. Ostale prazne stolice i klupe, dečiji crteži po zidovima, čiste table. Ničeg nema. Iza škole beše nekakvo dvorište koje izbija na šumarak od kojeg je napravljen parkić za decu. Reši da obiđe prostor oko škole, da umori noge i da se savlada kako bi možda uspeo da zaspi. Svuda oko škole mrak. Neka mala svetiljka obasjava školsko dvorište. Okolo sve obraslo u travi. Spusti se do kraja dvorišta i vidi nekakav kameni stub. Beše valjda od nekog srušenog zida. Sedne, nasloni se leđima i oseti kako je kamen vreo. Kao da će eksplodirati od toplote. Odjednom zapiri vetrić. Žika oseti da mu laknulo u telu. Vetar ga pomiluje po koži. Pomisli kako bi bilo dobro da grune nekakva kiša, da rashladi zemlju, da je osveži i opere. Raširi nozdrve da udahne svežeg vazduha, ali mu u nos prodre užasan smrad. Smrad koji do tad nije osetio. Kao da su mu se nozdrve otrovale i ništa sem smrada ne osećaju. Zaudara, guši, sve ga nagoni da povraća. Muka ga pritisla. Leš! Smrad leša! Crkotina! Nešto je mrtvo iza stuba. Ustane, korakne unazad i gvirne iza. Ugleda nožice u travi. Dva mala bosa stopala. Gole dve suve noge, do kolena prekrivene suknjicom. Dete! Leš deteta smrdi! Žika se prestravi, krene unazad, ali mu se noge vežu, saplete se i padne. I učini mu se da tek tad onaj smrad postade jasniji, snažniji, kao da mu se uvuče u telo i pređe potpuno na njega. I kao da je devojčica ustala, pošla za njim, prilepljena tik uz njegovu kožu. Pojuri ka školi. Da pobegne. Da se spase.

Zar je važno je li Azra, Ana, Fata ili Mara? Zar je važno da li se krsti ili klanja? Dete je! Ma koje majke! Ma kojeg Boga! Dete! Golo, boso dete! Preklano kao jagnje! Tu! Pored škole! Gde su se igrale igre, gde se možda skrivalo iza stuba kad su se igrali žmurke. Sad bačeno tako mrtvo. Da istruli. Misli Žika sakriven u podrumu. I oseća na sebi smrad leša nepoznate devojčice. Oseća kao da je došla za njim, legla pored njega. Prestade da oseća toplotu. Poče da se trese od hladnoće. Prsti na rukama i nogama mu se ukočili, skamenili se, kosti mu pucaju. Osvrće se oko sebe, traži nešto da se pokrije. A znoj samo lije sa njega. Sa čela izbija i stapa se sa suzama koje jure niz obraze. Sa leđa kao hladna planinska kiša jurne znoj. Umota se u ćebad, baci preko sebe svoju odeću. Čuje kako dolaze pijani vojnici, pevaju i uzvikuju:

- Azra! Lijepa li si, Azraaaaaaaaaaa!

Telo mu se otme, počne da oskače, groznica ga uhvatila. Češe se po nogama, samo da ih zgreje. Priseti se lepe Azre i njene ruke i tad mu bi još teže. Suze se nagomilaju u očima. A u podrumu mrak. Mrak kao da će ga progutati i stropoštati u neku provaliju.

Zaspi tek pred zoru. Uhvati malo sna, ni sam se kasnije ne sećajući kako. Tek, slomi ga i stigne nespremnog. Ustane prvi. Obiđe školu. Priseti se leša i Azre, ali pod silom potisne svoje misli. Zatekne vojnike kako spavaju prljavi, upišani. Pozove jednog od mlađih. Naredi da se svi probude i spreme na brzinu za polazak. Do posle podne su napustili selo. 

Preživeli leš

2. deo

Ovog proleća je Žika postao nekako hladniji, zamišljeniji i tiši. Priča, ali ne onako ushićeno i srčano kao ranije. Deluje bolesno. I za neko čudo, nedavno je počeo još više da pije. Tokom čitave zime je dolazio pod hrast i družio se sa seoskim pijancima. Zapravo, to mesto pod hrastom nikad nije bilo prazno. Kao da im ni ciča zima nije smetala. Založili bi vatru, okupili se, skakutali i mrzovoljno se razilazili kada ponestane alkohola. Ni Žika zimus nije napuštao svoju katedru. Ali, proleće je pokazalo one jasne i definisane promene ne njegovom licu i telu. Kao da ih je zima prikrila, zatajila. Sa prolećem je na Žiki osvanula neka tužna boja. U licu se osušio, ogrubeo. Iznikla mu gruba proseda brada. Kosa mu raspuštena, prljava i neočešljana. Pozadi na glavi mu se lokne umrsile i ućebale, a sa prednje strane zalisci produbili i uvećali. Ima već nekoliko dana kako nosi istu odeću. I ta odeća je vojnička uniforma. Skoro da ga niko nikad nije video u civilnoj odeći. Uvek je morao da ima na sebi nekakav vojnički znak, bilo prsluk, opasač, beretku, čizme, maskirne pantalone. Počeo je da se oseća na neoprano i ustajalo. I ponavlja već nekoliko večeri:

- I opet će biti rata!

Ostali pijanci, jedva razabirajući njegove reči, potvrdno klimaju glavom, odobravaju mu misao, a davno su već zaboravili šta je rekao. Svaki od njih je u nekim svojim brigama i mislima, u nekom svom, samo svom, a dalekom svetu, koji se ni u čemu ne dodiruje i ne prepoznaje sa ovim zemaljskim svetom. Ali, čuju, da, sasvim jasno čuju tu Žikinu rečenicu koja nagoveštava rat, i nesvesno, kao sa prazninom u umu, ne osećajući ni slovce njenih reči, ponavljaju kao papagaji:

- Opet! Biće, biće rata... Opet...

Ali, jedne večeri, kad je dan otoplio i odužio se kao u letnje doba, Žiki nadođoše neke druge, svilenije reči:

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli.

Nije bilo prvi put da je Žika ovakvim, biranim rečima izražavao ono što misli i oseća. Velika je šteta što su njegove priče ostajale neponovljive i zarobljene u vremenu i prostoru, kao lepotice u začaranim zamkovima koje niko nikad neće izbaviti. Imao je Žika i ranije sličnih momenata, kojih možda ni sam nije bio svestan, onih momenata kada su iz njegovih usta izlazili pravi pesnički stihovi, neke tuže, setne i nevine note, naročito o onim događajima koje nikada neće zaboraviti. Pripovedajući o strahotama rata, o svojim dužnostima i obavezama kao građanina i vojnika, donekle se dičeći što je bio privilegovani pojedinac koji je stajao na braniku otadžbine u najcrnje dane, Žiki bi se pred očima raspukla kakva slika, i izletela bi iz njega u mirnoj bujici reči koja se sama savladava, koja iz njega izlazi i oslobađa ga muka, ujedno mu otvarajući i produbljujući nezaceljene rane. To su priče o ljudima, o prirodi i lepotama neba u različitima krajevima bivše domovine, priče o mirisima posečenih šuma, o šapatima divljih potoka. Tužne i tragične povesti o jadnim junacima koje je istorija zbrisala, simpatične anegdote koje niko nikada neće dočuti, teške balade o smrtima mladih, strašne, toliko strašne priče da je Žika pomišljao kako bi, dok ih priča, mogao presvisnuti od tuge. Ali, bilo je u tim pričama nekog njemu nedokučivog zadovoljstva. Možda je, vraćajući besmrtne uspomene, mogao da još jednom preživi jedan burni period svog nesrećnog i neslavnog života, pa da se priseti, bar tako pijan i sam, kao pajac pred pijanom publikom, da oseti, samo još jednom... Zasijaju mu se oči kao u deteta, i on bi svojim slušaocima, zanet svojom pričom, sve vernije, sve pažljivije dočarao, iscrtao te priče, kako bi se i sami uverili po kakvim rajskim prostorima je putovao i u kakve paklene krugove se spustio. Ali, uvek mu nedostaju reči. Nedostaju mu novi potezi i boje na toj nenaslikanoj slici. Nemoćan da od slova složi reči, od reči rečenice, od rečenica priče i pričanja, Žika bi osećao neku strašnu tugu u grudima. Jer, nikome ne može da ispriča ono što je video i doživeo. Suočen sa činjenicom da je nesposoban da komponuje i ispriča svoju priču, duboko ožalošćen i razočaran zbog svoje pripovedačke nesposobnosti, Žika bi spoznao jednu neprijatnu zakonitost pripovedanja, da se neke priče prosto ne mogu ispričati i prevesti na prirodan i ljudima poznat jezik. I nedostaje mu i taj rat, i spaljena sela, i miris zgarišta. Sve bi opet i iznova... Samo još jednom... Makar i umro. Uzalud misli kako da ispriča. Ne ide. Trudi se da odabere reči, one prave, one verne i jedinstvene reči koje bi njegovo pripovedanje makar malo dočarale i obogatile, i makar na kratko mu omogućile izlet u prošlost. Nije znao otkuda se čoveku desi tako nešto, da tako silno želi da priča, a ne može i ne ume, kao da mu se jezik vezao, ili je zanemeo od prevelike želje za pripovedanjem.