Sramota

Sramota me jer živim među ljudima koji ne znaju šta znači reč sramota. 

 

Skupljači slobode

Skupljači slobode II deo

(o filmu ,,Skupljači perja’’)

Film ,,Skupljači perja’’ je tragična povest o tužnoj ljudskoj sudbini. Iako su u prvom planu Romi, možda se radnja ovog filma ne odnosi samo na Rome. Istina, romska rasa je lutajuća, nemirna, nestalna, uličarska rasa, ali i ona rasa koja prepoznaje lepote ovog sveta i možda zbog te lepote žrtvuje sve što ima. Romi čeznu za slobodom i ruše sve kanone društva. Zato motiv ljubavi igra važnu ulogu u ovom filmu. Bora je oženjen prilično starijom ženom, a Mirta Tisu udaje za dvanaestogodišnjeg dečaka. Njihove sudbine su unapred isplanirane. Tisa i Bora bi bili neka vrsta pobunjenika i buntovnika koji se ne mire sa nametnutim brakovima koji se ponajčešće ne sklapaju iz ljubavi u ovakvim kulturama. Romska muzika je jedinstveni spoj sukobljenih i suprotnih emocija. U romskoj pesmi se komešaju i prepliću radost i tuga, život i smrt. To su note nabijene razarajućim strastima koje čoveka bacaju u prave emotivne zanose i začuđuju sjajem zvuka koji je tako pun života, a opet toliko podseća na umiranje. Takva su sve slike u filmu ,,Skupljači perja’’. Dok sve vrvi od različitih glasova, mnoštva dece, gusaka i kučića, prostrtog veša na sušarama, dok je sve nabijeno znacima života, neprestano se oseća prisustvo smrti. Bela boja perja koja je u jakom kontrastu sa tamnom bojom romske kože ovde nosi negativno značenje. Bela boja kao da prerasta u nešto što najavljuje kobni, smrtonosni čin. Smrt Mirte je data u jednoj od antologijskih scena kada u oblaku belog perja zasija crvena boja njegove krvi pošto ga Beli Bora ubije.

Bora na kraju filma nestaje, ostavlja Tisu i niko ne zna šta se sa njim dogodilo. Opet se prisećamo njegove nemirne prirode, njegove nestalnosti i potrebe da ide, da luta. On ne pripada sredini iz koje je potekao i odlazi nekud da mu se ni trag ne zna.

Bladične tonove razbija neuobičajena vrsta humora kojim se obogaćuje radnja filma. Pre bi se moglo reći da je humor u tesnoj vezi sa parodijom, naročito kada je reč o crkvenim poglavarima koje predstavlja otac Pavle. Sveštenik brzinski čita molitve na venčanju, psuje, voli da potegne koju čašicu, trguje perjem, pravi nepristojne pošalice, kao kad na venčanju pita mladu za ime:

- Tisa? Ima li ribe u toj Tisi?

            Polemika sa religijskim motivima se ogleda na više mesta u filmu i ima izuzetno važnu funkciju, jer poručuje da se moderan čovek izgubio odrekao Boga i onoga što je dobro. Film počinje citatom iz Jevanđelja po Luki koji govori o zaposednutom čoveku iz kojeg su izašli đavoli i ušli u krdo svinja, te su svinje poludele, uskočile u jezero i u njemu se udavile. Stihovi Jevanđelja propovedaju o upornosti satane da uništi čovekovu dušu i o Hristovom isceljenju čoveka. Sa tim u vezi su i mnogobrojne freske koje se tokom filma smenjuju, odbojnost igumanije koja odbija da krsti ili sahrani bebu, Psalm ,,Blagoslovi, duše, moja Gospoda’’ koji se čuje u pozadini dok Bora nosi Mirtino telo i baca ga u jezero, kao što su i zli dusi u svinjama sjurili u jezero i utopili se.

Prisustvo zla, ali ovozemaljskog, ljudskog zla besprekidno se oseća u filmu ,,Skupljači perja’’. Demonska, adovska atmosfera, sivilo prostora, dominacija simbola koji dočaravaju depresivna stanja, prljavština, agresija, verbalni i fizički sukobi, nasilje u različitim oblicima preplavljuju radnju ovog filma. A sve je predstavljeno izrazito naturalistički, surovo realistički, bez preteranog umetničkog ulepšavanja i doterivanja.

            Pesma ,,Đelem, đelem’’, koja predstavlja glavnu muzičku temu filma i koju izvodi Olivera Katarina, postala je popularna upravo zahvaljujući ,,Skupljačima perja’’. Na prvom Svetskom kongresu Roma u Londonu 1971. godine proglašena je za međunarodnu romsku himnu. Pesma u svega nekoliko stihova aludira na stradanje, progon i pogibiju Roma tokom Drugog svetskog rata, peva o lutanju i traganju za srećnim Romima. U prevodu na engleski jezik naslov našeg filma glasi ,,I even met happy Gypsies’’, što je zapravo prevod jednog od stihova pomenute pesme:

Maladilem šukale romeja

(Sretao sam čak i srećne Cigane)

Skupljači perja su skupljači slobode, one slobode koja lebdi lagana, tanka i svilena kao perje koje ponese vetar. Otuda junaci ovog filma nisu samo siromašni Romi koji trguju perjem. Oni prerastaju u neku vrstu simbola. Setimo se da i reč ,,Rom’’ na ciganskom jeziku znači ,,čovek’’. 

Skupljači slobode

Skupljači slobode I deo

(o filmu ,,Skupljači perja’’)

U režiji Aleksandra Petrovića 1967. godine snimljen je film ,,Skupljači perja’’, koji je iste godine nagrađen prestižnim priznanjima. Film je osvojio Gran pri žirija Filmskog festivala i nominovan je za Zlatnu palmu Filmskog festivala u Kanu, nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara, da bi 1968. godine bio nominovan i za Oskara za najbolji strani film.

            U ,,Skupljačima perja’’ po prvi put je verno predstavljen život Roma i njihov položaj u društvu i po prvi put su gledaoci imali priliku da gledaju film u kojem se govori na romskom jeziku. Glavni akteri su autentični vojvođanski Romi. Za razliku od tadašnjih filmova, radnja ovog filma je odstupila od uobičajenih priča o idiličnoj atmosferi u društvu u posleratnom periodu. Stoga je Petrovićevo delo tipičan film crnog talasa. Pribegavajući naturasiltičkim potezima, autentičnom prikazu životne stvarnosti, ogoljavajući jedan vid života koji istinski postoji u vojvođanskoj višenacionalnoj sredini, tematizujući socijalno stanje romske populacije, ali obrađujući motiv ljubavi, međuetničke odnose, ovaj film i danas sa pravom zauzima jedno od prvih mesta među srpskim filmskim ostvarenjima.

            Glavni junaci su skupljači perja, Beli Bora i Mirta Klaser. Radnja prati sukob među ovim likovima, njihova poslovanja u skupljanju perja po vojvođanskim selima, muke i nesreće koje im život priređuje. Akcenat celokupne priče jeste na sudbini Belog Bore, kojeg igra Bekim Fehmiju. Bora je u velikoj meri tipičan predstavnik romskog naroda. On nosi onaj slobodarski duh, on je lutalica, voli kafanu, pesmu, alkohol, kocku. U okvirima jednog sirotinjskog života koji dočaravaju gola i bosa deca, blato, trošne niske kućice prekrivene trskom, polupani prozori, žene, galama, Bora ne nalazi svoje mesto. Žilav, mlad čovek, pun energije koju pretače u agresiju i nasilje, iživlavajući se na ženi pošto na kockanju izgubi novac, Bora nam na početku filma najpre izgleda kao jedan ciganski mangup i ništarija. Ali, kako se razvija radnja, pažljivije upoznajemo Borin složeni lik. On se zaljubljuje u mladu devojku Tisu, Mirtinu pastorku, sa kojom se venčava i dovodi u svoju kuću iako još uvek živi sa prvom suprugom. Ovakvi poremećeni porodični odnosi donekle obistinjuju onu često izgovaranu rečenicu kojom se prikazuje život romskih porodica-,,ciganska posla’’. Ali, pogrešili bismo ako bismo se vodili idejom da je Petrović u svom filmu nastojao da nam poruči da su Romi ljudi bez kulture, civilizacije i pameti. Film ,,Skupljači perja’’ je priča o teretu životne sudbine. Film je prava drama o opstanku. I u toj drami neretko provejavaju znaci neobičnih, tipično balkanskih strasti kojim je potkupljen i nošen čovek sa ovih prostora. Možda je jedna od najvrednijih i najoriginalnijih scena u ovom filmu ona antologijska scena kada Beli Bora lomi čaše u kafani i širi krvave ruke, dok mu lepa pevačica peva ,,Đelem, đelem’’. Ta scena je zapravo jedna velika priča o čoveku koji pati, peva, nanosi sebi bol i uživa u tom bolu. U toj priči se prepliću najcrnja i najsvilenija osećanja, najgore boli kada čovek doslovno krvari i najveće radosti uz zvuke omiljene pesme. Nije Beli Bora obični pijanac koji razbija čaše u kafani. 

On je pijanac koji pati, plače i smeje se u isto vreme. On je živ čovek kojeg muči tuga. I to ona tuga koja se ne može nazvati običnim imenom. Bora nas podseća na jednog romantičarskog bajronovskog junaka, stranca u ovom običnom svakodnevnom svetu, na sanjara i tragača za srećom koja ovde i sada ne postoji. On čezne za nečim, za nekim, od njega samog je jača potreba za drugim životom, ali ne za mirnim životom van ciganmale, već o nečemu što ni on sam ne ume da imenuje i prepozna. U nemogućnosti da se oslobodi svakodnevice i običnosti koju mu život pruža, Bora izrasta u mazohistu, njegove krvave ruke svedoče o psihičkoj uznemirenosti i duševnoj boli. A Tisa je jedino lepo što mu se dogodilo, i to lepo mu izmiče, beži i nestaje. Nije Bora ni običan Ciganin. On je ,,Beli’’ Bora.

Tisa nas podseća na jednu nesrećnu lepuškastu Cigančicu iz dela Bore Stankovića. Zatečena u svetu koji je surov, hladan, gramziv, u kojem je individua obespravljena, boraveći pored bezobzirnog očuha Mirte, koji u jednom trenutku pokuša da je siluje, Tisa, zanesena pričama o uspehu u velikom Beogradu, odlazi na put. Ali, kao što je slučaj sa svakom tragičnom junakinjom, tako je i Tisina sudbina preodređena za nesreću. Beograd nije grad uspeha, sjaja i sreće. Beograd je veliki grad u kojem Romi žive isto kao u vojvođanskim selima, grad u kojem dečak invalid živi od prosjačenja na ulici. 

 

Prijatelj

 Prijatelj

Nije prijatelj onaj koji se zaklinje da vam nikada neće učiniti zlo. Zakletva je reč i olako se pogazi. Prijatelj je onaj koji ni ne pomisli da treba da izgovori ovakvo obećanje.

Ipak, u životu se neretko uzdamo u lažna prijateljstva, ne sluteći koja je cena kojom ih kupujemo. Ponajčešće i sami sebe uveravamo da je bolje imati i lažnog prijatelja nego iskrenog neprijatelja.

Možda je neki nepojmljivi strah uzrok našim slabostima, te se kao naivna i nezrela bića držimo ljudi koji našu dobrotu gaze poput prašine na drumu.

Sebičluk

Sebičluk je jedan od prvih znakova moralne niskosti i duhovne ubogosti. Onaj koji ono što ima ne daje drugima nikada neće znati šta znači biti bogat.

***

Toliko smutnji, prevara i spletki. Toliko poniženih, razočaranih, obespravljenih. I toliko bezdušnih. A ja među svima njima gubim svoje ime, mesto, status i prava.

Preživeli leš

Preživeli leš
10. deo

Kada se početkom ovog proleća jedne večeri Žika pojavio pod hrastom, uveliko se vodila rasprava o ratovima u svetu. Među pijancima se našao i jedan učitelj koji je ostao bez posla zbog nedokazanih optužbi da je seksualno uznemiravao učenice trećeg razreda osnovne škole. On nije bio toliko čest gost pod hrastom. Dolazio je povremeno. Kako je te večeri Žika nešto kasnije pristigao, učitelj se opustio i preuzeo mesto glavnog pripovedača. Jer, nije voleo da bude Žikin sagovornik, a nije ga rado ni slušao. Mada, bilo je obostrane netrpeljivosti među njima dvojicom. Žika ga je sa nevericom ispitivao pogledima i slobodnim posmatranjima, pokušavajući da dozna jesu li ili nisu optužbe za pedofiliju tačne ili smišljene iz ko zna kakvih razloga. Učitelj je započeo priču o večitim ratovima naše nacije koja je oduvek bila primorana da se brani pred najezdama velikih sila. Prisetio se davnih osmanlijskih osvajanja, bacajući kletve na sve što je islamsko. Pominjao je i velikog Lazara i Miloša Obilića. Tvrdio je da se samo u našem narodu mogu naći takvi mučenici koji biraju slavnu smrt, a odbijaju sramni život. Pripovedao je o Lazarevom zavetu, veličajući srpske sinove čije su kosti ostale na Kosovu. Sa oskudnim poznavanjem istorije, učitelj se upustio u neku novu verziju priče o prošlosti naroda koji pati zbog tuđe krivice. On je to činio više radi nekog ličnog zadovoljstva, svestan da ni njegovi slušaoci ne poznaju prošlost u pravoj istini i da njima može izneti neku svoju varijantu onoga što je bilo. Drugo zadovoljstvo mu je bila jedinstvena prilika da zauzme mesto glavnog pripovedača dok nema Komandanta Žike i da dokaže da i on nešto ima da pripoveda. Nešto značajno i poučno iako nikad nije učestvovao u ratu. Slušaoce je ubeđivao da među narodima sa ovih prostora postoji mržnja, i to samo mržnja prema nama, zasnovana isključivo na rasnim, verskim i nacionalističkim pobudama. Za njega su samo verski i nacionalni razlozi bili motivi za rat. Donekle je i sam bio fanatični rodoljub, ali je svoj patriotizam otkrivao u znacima patetičnog ponosa. Pošto je neslavno završio svoju učiteljsku karijeru, učlanio se u jednu političku partiju koja je zagovarala snažnu ljubav prema sopstvenoj naciji, a odbojnost i prezir prema nekadašnjim neprijateljima. Nesvesno potkupljen ideološkim stavovima političke partije kojoj se priklonio, učitelj je svoje ideje prenosio slušaocima pod hrastom. Tako je u njegovim pričama istorija bila iskrivljenija, oštećenija, više predstavljena tradicionalnim idejama koje su mogle živeti samo u priči, a ne u zbilji. Učitelj se zaklinjao da je za pogibije na Kosovu polju kriv sam Branković kojeg su potkupili Turci i podbunili protiv Lazara. U bosanskim Muslimanima je našao špijune koji su sarađivali sa švapskom gospodom, pa je zato došlo do Prvog svetskog rata. Nije poštedeo ni ustaše koje su se dodvoravale Hitleru kad je krenuo na nas. I tako je učitelj našao da je njegova teza o verskim netrpeljivostima i potrebama da se uguši naš rod sasvim ispravna. Jer, bogatstvo naše nacije jeste u veri koja se vekovima neguje i koju su proslavili veliki svetitelji, graditelji crkava i manastira, kojima se broja ne zna. Onda je izneo i neku tezu, koju je dobrim delom sam izmislio, da smo kao nacija skoro najstariji na svetu, i da zato svetske sile žele da nas potamane i zbrišu sa lica planete, jer su ljubomorni na  našu slogu, pamet i kulturu. Žika je naišao baš kad je učitelj došao do poslednjih ratova i kad je pronašao nove krivce.

- Eto, i oni su krivi za rat u Bosni. Da oni nisu nahuškali balije i ustaše, rata ne bi ni bilo. Jer su znali da nas ovi mrze i da bi nas sve poubijali, samo da su mogli.

Najveći vrmenski period tokom rata Žika je proveo u Bosni. Poneo je sirotu Bosnu u srcu kao najneobičniji kraj koji je video, kao zemlju u kojoj se nikad nije znalo ko vlada, ko robuje, niti će joj se nebo ikad smilovati. Uplašivši se zbog Žikinog iznenadnog dolaska, učitelj prekide svoju priču i ulagujući mu se pozdravi ga:

- Uostalom, ako to neko bolje zna, to je naš Komandant Žika, pa neka vam on kaže ako meni ne verujete.

Žika priđe okupljenima i smesti se pored učitelja. Izvadi svoju flašu, nategne, otpije nekoliko gutljaja. Zagleda se preda se i počne:

- Bosna... Tužna li je ta Bosna...

Žika ućuta na trenutak, uzdahne i nastavi:

- Ali, ne znate vi kakav je život u Bosni, niti šta znači rat u Bosni, gde svak ratuje samo za sebe, a ne zna više ni zašto ratuje, ni kad će prestati da ratuje. Bosna je prokleta, osuđena da se u njoj vode ratovi dokle god postoji i poslednji grumen njene zemlje. Bosnu je sam Bog odabrao kao večiti pakao na zemlji. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja po svojoj prirodi i po svojim ljudima. Bosna je zemlja mržnje i straha, kaže Ivo Andrić u jednoj svojoj pripoveci. I tamo još kaže da u toku noći katolička katedrala, pravoslavna crkva i Begova džamija u različito vreme oglašavaju ponoć, a da bedni Jevreji ni nemaju sata na svom hramu. Ako ne mogu oko vremena i kalendara da se dogovore i slože, a kako će oko drugih, krupnijih i važnijih stvari da nađu zajednički jezik. Prokleti ljudi proklete zemlje! Ali, nije Bosna jedna jedina u svetu kao takva. Bosna je slika čitavog ovozemaljskog prostora u kojem su ljudi navikli da se dele, razlikuju i žive u večitim trvenjima, gde samo jak slabijeg napada. Bosanci su krivi što im je pusta Bosna takva, kao kazan u paklu u kojem se jedan kuva, a drugi potpaljuje vatru, dok se ne okrene sat, pa se obrnu uloge. Onaj iz kazana izađe, a drugi u kazan uđe. E, tako je svako na ovoj planeti kriv, kriv što je zaražen ljudskim gadostima i svakojakim prljavštinama. I to sve zbog izmišljenih razlika među ljudima. Prokleti ljudi! Zaboravili smo da smo svi samo ljudi! 

Žika je sa uživanjem prepričavao delić Andrićeve priče, iako ga slušaoci nisu sasvim dobro razumeli. I stigoše ga sve one slike. Otvorili se putevi koji nose smernice ka onome što je iza, što je prošlo. A ničeg od toga u stvarnosti nema! Samo sećanja čuvaju! Ostale pustoši na mestu nekadašnjih kuća, podignute druge, modernije zgrade. Čuo je Žika da je umro duh starijih neobičnih vremena. Nije se vraćao, ali je slušao od ljudi. Nije se vraćao jer ne sme da ode. Zna da ne sme. A tako ga sećanja vuku da pređe granicu. Da ode na onu stranu. Da se nadiše hladnog planinskog vazduha. Da zadrema u nekoj brdskoj kućici, gde pucketaju drva u peći. I plamen osvetljava oskudno nameštenu seosku sobicu. A napolju se čuju pucnji pušaka. Da ode kao putnik koji traži nešto što je izgubio. Da obiđe sve još jednom. Da popije vrelo mleko koje seljanka donosi, sveže, onako u kanti, tek pomuženo, još vrelo, tek doneto iz staje. Da stavi ruku na užegli most na Drini, da oslušne iz njega nečujne glasove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Da prošeta Baš čaršijom i da pusti da mu u grudima odjekuju zvona sa saborne crkve, dok sa druge strane grada hodža poziva svoje vernike na molitvu. I da pijucka crnu kafu u nekom od turskih dućana. A narod hoda, ide, nekud žuri. Pa da popije vino koje mu toči Azrina ruka. Ona bela, mlada ruka. I da se spusti do pekarice na dnu sokaka, tamo gde sedi starac pravi najbolju pitu krompirušu, a služi je njegova ćerka, ona sa bujnom kosom i gustim obrvama, ona što joj od zdravlja i mladosti puca bluza, a pod njom igraju dve dojke, kao dve jabuke, zrele i mirisne. Sve mu to nedostaje. Ali, ničeg nema. Bilo, prošlo, kao da nije ni postojalo. Nema ni Azre, ni zvona, ni hodžinog glasa, ni pekarice. Samo ljuta domaća prepečenica raspaljuje vatru u grlu, jede grudi, nagriza creva u utrobi. Kao otrov mili po telu. Samo je još taj lek ostao. Da pojede sve organe, da sasuši i nagrize telo. Kad već ništa drugo ne preostaje... I dok tako misli o dalekoj zemlji Bosni, Živojin Marković, Komandant Žika, oseća jednu neprijatnu bol u telu. A sa usana mu se otkidaju reči:

- I opet će biti rata…

Jer, ako bude rata, zna Žika, zna da neće izdržati. Poći će kao dobrovoljac. Primiće ga neka jedinica kao starog vojnika, kao iskusnog ratnika. Samo ako bude rata, moći će da ode tamo, tamo da umre i da se pokaje za svaki svoj zločin. Da opere svoje greške, kao nečistoću na telu, kao mrlju na odeći. Samo da opet bude rata. Samo još jednom, makar na jedan dan, jednu noć. Bar jedno svitanje da dočeka. Ali, sve te želje nestaju, gase se, ostaju tragovi mogućeg, kao deo Azrine haljine, lelujaju u zamagljenom vidu. Igraju, odmiču i tope se dok ih mrak guta.

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo! 

Mora biti nekog rata. Neki novi ljudi će ga povesti. Jer, tako treba. Tako sudbina hoće. Čitavo čovečansko vreme je ispunjeno ratovima. Mora i budućnost doneti neke ratove. Samo, Žika se plaši da ih neće dočekati. Siguran je da mu je ovo poslednje leto. Možda zato priča, možda olakšava duši, rasterećuje je pred napuštanje tela. Da lakše i brže putuje tamo gde vladaju bestelesne sile. Možda ga nagriza savest, ona pritajena savest koju je pokrila bolest razočarenja. Zna Žika da će sasvim svenuti kad dođe jesen, kad sve što je sad zeleno požuti i padne na zemlju. Tada će i on pasti u neki tvrd i dubok san iz kojeg se neće probuditi. Zato trpi bolove u utrobi i gušenje u grudima. Da ubrza svoju bolest, da joj pomogne da ga nadvlada i da ga polomi. Jer, ne živi mu se više. Ovako, kao preživeli leš jednog mučnog rata može samo da priča, da iznosi iz sebe svoje iskustvo i da ode. Da nestane. Da ga ne bude više. A posle... Biće drugih preživelih leševa koji će imati neke svoje priče o ratu.

 

Preživeli leš

Preživeli leš 

10. deo

Kada se početkom ovog proleća jedne večeri Žika pojavio pod hrastom, uveliko se vodila rasprava o ratovima u svetu. Među pijancima se našao i jedan učitelj koji je ostao bez posla zbog nedokazanih optužbi da je seksualno uznemiravao učenice trećeg razreda osnovne škole. On nije bio toliko čest gost pod hrastom. Dolazio je povremeno. Kako je te večeri Žika nešto kasnije pristigao, učitelj se opustio i preuzeo mesto glavnog pripovedača. Jer, nije voleo da bude Žikin sagovornik, a nije ga rado ni slušao. Mada, bilo je obostrane netrpeljivosti među njima dvojicom. Žika ga je sa nevericom ispitivao pogledima i slobodnim posmatranjima, pokušavajući da dozna jesu li ili nisu optužbe za pedofiliju tačne ili smišljene iz ko zna kakvih razloga. Učitelj je započeo priču o večitim ratovima naše nacije koja je oduvek bila primorana da se brani pred najezdama velikih sila. Prisetio se davnih osmanlijskih osvajanja, bacajući kletve na sve što je islamsko. Pominjao je i velikog Lazara i Miloša Obilića. Tvrdio je da se samo u našem narodu mogu naći takvi mučenici koji biraju slavnu smrt, a odbijaju sramni život. Pripovedao je o Lazarevom zavetu, veličajući srpske sinove čije su kosti ostale na Kosovu. Sa oskudnim poznavanjem istorije, učitelj se upustio u neku novu verziju priče o prošlosti naroda koji pati zbog tuđe krivice. On je to činio više radi nekog ličnog zadovoljstva, svestan da ni njegovi slušaoci ne poznaju prošlost u pravoj istini i da njima može izneti neku svoju varijantu onoga što je bilo. Drugo zadovoljstvo mu je bila jedinstvena prilika da zauzme mesto glavnog pripovedača dok nema Komandanta Žike i da dokaže da i on nešto ima da pripoveda. Nešto značajno i poučno iako nikad nije učestvovao u ratu. Slušaoce je ubeđivao da među narodima sa ovih prostora postoji mržnja, i to samo mržnja prema nama, zasnovana isključivo na rasnim, verskim i nacionalističkim pobudama. Za njega su samo verski i nacionalni razlozi bili motivi za rat. Donekle je i sam bio fanatični rodoljub, ali je svoj patriotizam otkrivao u znacima patetičnog ponosa. Pošto je neslavno završio svoju učiteljsku karijeru, učlanio se u jednu političku partiju koja je zagovarala snažnu ljubav prema sopstvenoj naciji, a odbojnost i prezir prema nekadašnjim neprijateljima. Nesvesno potkupljen ideološkim stavovima političke partije kojoj se priklonio, učitelj je svoje ideje prenosio slušaocima pod hrastom. Tako je u njegovim pričama istorija bila iskrivljenija, oštećenija, više predstavljena tradicionalnim idejama koje su mogle živeti samo u priči, a ne u zbilji. Učitelj se zaklinjao da je za pogibije na Kosovu polju kriv sam Branković kojeg su potkupili Turci i podbunili protiv Lazara. U bosanskim Muslimanima je našao špijune koji su sarađivali sa švapskom gospodom, pa je zato došlo do Prvog svetskog rata. Nije poštedeo ni ustaše koje su se dodvoravale Hitleru kad je krenuo na nas. I tako je učitelj našao da je njegova teza o verskim netrpeljivostima i potrebama da se uguši naš rod sasvim ispravna. Jer, bogatstvo naše nacije jeste u veri koja se vekovima neguje i koju su proslavili veliki svetitelji, graditelji crkava i manastira, kojima se broja ne zna. Onda je izneo i neku tezu, koju je dobrim delom sam izmislio, da smo kao nacija skoro najstariji na svetu, i da zato svetske sile žele da nas potamane i zbrišu sa lica planete, jer su ljubomorni na  našu slogu, pamet i kulturu. Žika je naišao baš kad je učitelj došao do poslednjih ratova i kad je pronašao nove krivce.

- Eto, i oni su krivi za rat u Bosni. Da oni nisu nahuškali balije i ustaše, rata ne bi ni bilo. Jer su znali da nas ovi mrze i da bi nas sve poubijali, samo da su mogli.

Najveći vrmenski period tokom rata Žika je proveo u Bosni. Poneo je sirotu Bosnu u srcu kao najneobičniji kraj koji je video, kao zemlju u kojoj se nikad nije znalo ko vlada, ko robuje, niti će joj se nebo ikad smilovati. Uplašivši se zbog Žikinog iznenadnog dolaska, učitelj prekide svoju priču i ulagujući mu se pozdravi ga:

- Uostalom, ako to neko bolje zna, to je naš Komandant Žika, pa neka vam on kaže ako meni ne verujete.

Žika priđe okupljenima i smesti se pored učitelja. Izvadi svoju flašu, nategne, otpije nekoliko gutljaja. Zagleda se preda se i počne:

- Bosna... Tužna li je ta Bosna...

Žika ućuta na trenutak, uzdahne i nastavi:

- Ali, ne znate vi kakav je život u Bosni, niti šta znači rat u Bosni, gde svak ratuje samo za sebe, a ne zna više ni zašto ratuje, ni kad će prestati da ratuje. Bosna je prokleta, osuđena da se u njoj vode ratovi dokle god postoji i poslednji grumen njene zemlje. Bosnu je sam Bog odabrao kao večiti pakao na zemlji. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja po svojoj prirodi i po svojim ljudima. Bosna je zemlja mržnje i straha, kaže Ivo Andrić u jednoj svojoj pripoveci. I tamo još kaže da u toku noći katolička katedrala, pravoslavna crkva i Begova džamija u različito vreme oglašavaju ponoć, a da bedni Jevreji ni nemaju sata na svom hramu. Ako ne mogu oko vremena i kalendara da se dogovore i slože, a kako će oko drugih, krupnijih i važnijih stvari da nađu zajednički jezik. Prokleti ljudi proklete zemlje! Ali, nije Bosna jedna jedina u svetu kao takva. Bosna je slika čitavog ovozemaljskog prostora u kojem su ljudi navikli da se dele, razlikuju i žive u večitim trvenjima, gde samo jak slabijeg napada. Bosanci su krivi što im je pusta Bosna takva, kao kazan u paklu u kojem se jedan kuva, a drugi potpaljuje vatru, dok se ne okrene sat, pa se obrnu uloge. Onaj iz kazana izađe, a drugi u kazan uđe. E, tako je svako na ovoj planeti kriv, kriv što je zaražen ljudskim gadostima i svakojakim prljavštinama. I to sve zbog izmišljenih razlika među ljudima. Prokleti ljudi! Zaboravili smo da smo svi samo ljudi! 

Žika je sa uživanjem prepričavao delić Andrićeve priče, iako ga slušaoci nisu sasvim dobro razumeli. I stigoše ga sve one slike. Otvorili se putevi koji nose smernice ka onome što je iza, što je prošlo. A ničeg od toga u stvarnosti nema! Samo sećanja čuvaju! Ostale pustoši na mestu nekadašnjih kuća, podignute druge, modernije zgrade. Čuo je Žika da je umro duh starijih neobičnih vremena. Nije se vraćao, ali je slušao od ljudi. Nije se vraćao jer ne sme da ode. Zna da ne sme. A tako ga sećanja vuku da pređe granicu. Da ode na onu stranu. Da se nadiše hladnog planinskog vazduha. Da zadrema u nekoj brdskoj kućici, gde pucketaju drva u peći. I plamen osvetljava oskudno nameštenu seosku sobicu. A napolju se čuju pucnji pušaka. Da ode kao putnik koji traži nešto što je izgubio. Da obiđe sve još jednom. Da popije vrelo mleko koje seljanka donosi, sveže, onako u kanti, tek pomuženo, još vrelo, tek doneto iz staje. Da stavi ruku na užegli most na Drini, da oslušne iz njega nečujne glasove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Da prošeta Baš čaršijom i da pusti da mu u grudima odjekuju zvona sa saborne crkve, dok sa druge strane grada hodža poziva svoje vernike na molitvu. I da pijucka crnu kafu u nekom od turskih dućana. A narod hoda, ide, nekud žuri. Pa da popije vino koje mu toči Azrina ruka. Ona bela, mlada ruka. I da se spusti do pekarice na dnu sokaka, tamo gde sedi starac pravi najbolju pitu krompirušu, a služi je njegova ćerka, ona sa bujnom kosom i gustim obrvama, ona što joj od zdravlja i mladosti puca bluza, a pod njom igraju dve dojke, kao dve jabuke, zrele i mirisne. Sve mu to nedostaje. Ali, ničeg nema. Bilo, prošlo, kao da nije ni postojalo. Nema ni Azre, ni zvona, ni hodžinog glasa, ni pekarice. Samo ljuta domaća prepečenica raspaljuje vatru u grlu, jede grudi, nagriza creva u utrobi. Kao otrov mili po telu. Samo je još taj lek ostao. Da pojede sve organe, da sasuši i nagrize telo. Kad već ništa drugo ne preostaje... I dok tako misli o dalekoj zemlji Bosni, Živojin Marković, Komandant Žika, oseća jednu neprijatnu bol u telu. A sa usana mu se otkidaju reči:

- I opet će biti rata…

Jer, ako bude rata, zna Žika, zna da neće izdržati. Poći će kao dobrovoljac. Primiće ga neka jedinica kao starog vojnika, kao iskusnog ratnika. Samo ako bude rata, moći će da ode tamo, tamo da umre i da se pokaje za svaki svoj zločin. Da opere svoje greške, kao nečistoću na telu, kao mrlju na odeći. Samo da opet bude rata. Samo još jednom, makar na jedan dan, jednu noć. Bar jedno svitanje da dočeka. Ali, sve te želje nestaju, gase se, ostaju tragovi mogućeg, kao deo Azrine haljine, lelujaju u zamagljenom vidu. Igraju, odmiču i tope se dok ih mrak guta.

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo! 

Mora biti nekog rata. Neki novi ljudi će ga povesti. Jer, tako treba. Tako sudbina hoće. Čitavo čovečansko vreme je ispunjeno ratovima. Mora i budućnost doneti neke ratove. Samo, Žika se plaši da ih neće dočekati. Siguran je da mu je ovo poslednje leto. Možda zato priča, možda olakšava duši, rasterećuje je pred napuštanje tela. Da lakše i brže putuje tamo gde vladaju bestelesne sile. Možda ga nagriza savest, ona pritajena savest koju je pokrila bolest razočarenja. Zna Žika da će sasvim svenuti kad dođe jesen, kad sve što je sad zeleno požuti i padne na zemlju. Tada će i on pasti u neki tvrd i dubok san iz kojeg se neće probuditi. Zato trpi bolove u utrobi i gušenje u grudima. Da ubrza svoju bolest, da joj pomogne da ga nadvlada i da ga polomi. Jer, ne živi mu se više. Ovako, kao preživeli leš jednog mučnog rata može samo da priča, da iznosi iz sebe svoje iskustvo i da ode. Da nestane. Da ga ne bude više. A posle... Biće drugih preživelih leševa koji će imati neke svoje priče o ratu.

Preživeli leš

Preživeli leš 

9. deo

Pred kraj zime se povratila njegova stara bolest. Ponadao se da se povukla i da ga je napustila. Opet je počela da ga muči nesanica. Iako je mislio da će ga rakija obeznaniti i baciti u tvrd san, dešavalo se nešto sasvim suprotno. Kada bi se oprostio od svojih prijatelja pod hrastom, i kad bio ostao sasvim sam, kao kakav tuđinac, Žiku bi morili dugi sati besanice. Oči su mu se sklapale, u glavi se mutile slike koje su nadolazile kao delići sveopšteg haosa stvarnosti, ali ni znaka sna nije bilo. Pokušavao je, sklapao oči, silio se da zaspi, ali nikakvog uspeha nije imao. Ostajo je budan. Glava je htela da eksplodira od bolova i napora. Onda bi se dizao na noge, šetao ulicama, trudeći se da izmori telo i da savlada samoga sebe. I tad bi bilo još gore. Ni sam nije znao kako to čoveku može da se desi da podnese tolike sate bez sna. Ranije je bilo drugačije, kad je morao da bude budan na straži, ali bi ga umor ubio i zaspao bi kao dete. Posle ratišta je imao prave muke sa spavanjem. Tad se i propio. Jer, prečesto se sećao ratnih priča. Te priče su ga primoravale da ostane budan i da ih iznova proživljava. Nisu to ni bile prave nesanice. Pre je to bilo nekakvo komešanje sna i jave, preplitanje onoga što je bilo i što bi moglo biti, ukrštanje snoviđenja i zbilje. Kada bi sklopio oči, i u nekontrolisanoj i nesvesnoj misli prekoračio prag ka svetu snova, u tesni prostor su se useljavala pojedina lica. Izgledalo mu je kao da spava. Ležao bi na krevetu sa zatvorenim očima. Telo umireno. A ispod kapaka se odvijala prava drama. Žika je scene osećao kao delove stvarnosti. Kao da ništa nije izmaštano i imaginarno. Početak Žikinog mučenja je uvek bio isti. Teren polujave. Magla. Kiša. A on ne hoda. Lebdi. Sve je sivo. Žika prolazi kroz vazduh. Ne vidi stazu po kojoj se kreće. Nema je. Odjednom upadne u nekakvo blato koje mu usporava hod. Njegove teške čizme upadaju, vuku mu noge. Napreže se da ubrza, da se oslobodi, ali kao da su mu stopala zakovana. Čini mu se da ga ukopava zemlja. A kiša samo sipa po njemu. Sitna, brza kiša. Najviše ga nervira što pred sobom ništa ne vidi. Ne zna gde je. Kuda ide. Odakle je pošao. I nikog nema pored sebe. Luta negde. Sve je progutala magla. Pokušavajući da se odvoji od svojih vizija, koje su se činile kao mutna priviđenja, držeći se za ono malo svesti koje je slala java, Žiki se činilo da je već umro i da prelazi na nebo. A da je hod u magli i po blatu samo prelazna putanja ka jednom nepoznatom, višem nematerijalnom svetu. I da ga tamo čeka nova dimenzija, novi, do tad neviđeni prostor. Ali, onda bi ga poražavala činjenica da je živ. Jer bi ležeći na krevetu uviđao da je telom prisutan, da diše, da se noge i ruke mrdaju, grudi nadimaju. Nije umro. I nesanjani san se nastavljao. Iz magle su dalazile figure. Išle ka njemu. Siluete, kao aveti i demoni. Čuo bi glasove, urlike i vapaje. Neko je vikao:,,Pucaj! Pali!’’. Plač deteta, krik žene, prasak eksplozije, zujanje aviona, horovi pušaka. Sve bi odjekivalo od tih tonova. A ka njemu su išla tela. Blato im nije smetalo. On bi zastao, noge su mu do kolena pale u blato. Prepoznao je lica. Dve fogure. Jedna veća i jedna manja. Drže se za ruke. Devojka u tankoj suknji vodi bosonogu devojčicu. Žika se svim silama trudio da se probudi, da izađe iz polusna, čupao noge iz blata, ali je propadao sve dublje. Dva tela su stajla samo na korak od njega. Vadio je pištolj, da puca, da ih ubije, samo da ne dođu do njega. Pištolj bi mu ispadao iz ruku i propadao u blato. Ostajao je potpuno bespomoćan. Spas mu je donosilo blato. Potpuno bi potonuo i sa tim tonućem se budio i skakao iz kreveta. Pribrao bi se, osvestio i shvatio da je budan sanjao san. Šetao je po kući kao ludak, izlazio napolje. Okretao se oko sebe tražeći nešto, nekog. Plašio se da se vrati u krevet i da nastavi da spava. Brinulo ga je ono što je pod blatom, ono gde je propao. Da li je u podzemlju pakao gde se sudi za ono što je svest uradila? Gde se duša izvodi pred žrtve da joj mere grehe. Zazirao je od kreveta kao od dželatske naprave. Tako je bilo neko vreme. Dešavalo se da sastavi dane i noći bez sna. Ali, posle, odjednom, takvi košmari su se povukli. Žika je počeo da spava. Spavao je. Nije bilo nikakvog sna. Kao da su njegove žrtve mučitelji odlučile da ga puste da odmori.

Sad mu je izgledalo da mu spavanje nikako nije potrebno, da može da živi večito budan. Ali ga je ujedno izluđivala činjenica da se pretvorio u gorštaka koji bdi nad tuđim snom. Šeta po čitavom selu, nosi svoju flašu pod jaknom. Vrati se kući, uđe u sobu, opet izađe napolje. Ne zna kuda će. Ne zna gde da ide. Šta da radi. Svi spavaju. Dosadno mu je. Najuznemireniji je kad uđe u sobu i kad pogleda krevet. Prazan. Stavi glavu na jastuk, ali ga ne umiruje njegova mekoća. Sve ga još više rasani. I mrak mu smeta. Opet se oglašavaju košmari i ulaze u sobu. Sa košmarima se doseljavaju devojka i devojčica. Vidi ih dok su mu oči otovorene. Probijaju zidove njegovih misli, nepoželjne i nepozvane, guše ga i dave, dok on pijan i paralisan od tereta pod grudima pokušava da se odbrani i da izleti napolje iz kuće. Azrina suknja zaigra na vetru, mami ga i poji. A devojčica ga nemo posmatra, sporo praveći korake po sobi. Žika se brani i od jedne i od druge. Ne zna kako da im umakne. Kako da pronađe vrata na sobi. I tu se začinje prava borba. Na neprimetnoj niti koja razdvaja svest od nesvesti, san od jave, Žika je rastrzan između dve ženske pojave. Dva čeljadeta koja su davno poginula vraćala su se kao podsećanja ili kao glas osvete. Azra ga je svojom lepotom kinjila, iznova ga dodirivala svojom rukom, slala mu neke znake koje nije uspevao da odgonetne. Da li ga je molila da joj pomogne, da je odvede, sakrije negde. A on ju je prepustio zverima. Devojčica je sklapala ruke, molila da je ne ubije, da učini nešto drugo, ili da umre zajedno sa njom, da je smrt ne boli, pa da bude uz nju kad bude umirala. A on je pucao, raskomadao ju je, samo da bi spasao vojnike i sebe. Nju je žrtvovao za svoj život. Tokom vremena se nisu promenile. Niti je Azra ostarila, niti je devojčica porasla. Zarobljene u hodnicima vremena, okovane prošlošću, one su poput dva spomenika Žikinog kukavičluka nastavile da žive i svedoče koliko je kriv za njihove smrti. Ljut na samoga sebe što ima dopušta da se vraćaju i što je nesposoban da ih se oslobodi, Žika je vadio flašu i nastavljao da pije. I što je više pio, njihova lica bi bivala sve jasnija. U magli bi se kristalisala dva ženska lika. Azra je bila još svetlija i lepša, kosa bujnija i sjajnija, a devojčica ga je svojim praznim pogledom sekla i rezala. 

Sadness by Colombina

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Preživeli leš

Preživeli leš

8. deo

Znao je Žika da su ga žena i ćerka volele i da su upravo zbog te svoje prevelike ljubavi odlagale svoj odlazak. Ali, znao je i da nikada neće razumeti, ma koliko se trudile, da neće dopreti do krivice koja ga izjeda i primorava da pije, da se truje rakijom i teši da će jednog dana i njega smrt spasiti kao najbolji pokajnički lek. Uzalud je sva njihova ljubav i pažnja. On se davno pomirio da neće ozdraviti. Bez hrabrosti da ih pogleda u oči i prizna koliko se plaši sebe, kad se vratio sa ratišta, odlazio je od kuće, propio se i društvo pronašao među seoskim besposlenim pijancima. Pred njima je pijan smeo da ispriča ono što trezan nikad ne bi ispovedio. Ali, eto, živela je u njemu i ta tragična priča o sopstvenom grehu. Nosio ju je kao parče svog mesa, kao česticu krvi koja nikada neće izaći iz njega. Svim drugim pričama je otvarao vrata i gradio im hodnike kroz koje su prolazile i dolazile do pijanih slušalaca. Samo priču o ubistvu devojčice je zaključao u sebi.

Kasnije se, kad je ostao sam, sećao svoje ćerke. Nedostajala mu je. Lepa je, pametna i dobra. Nedostajala mu je samo da je vidi, pomiluje po kosi, poljubi u čelo. Nije znao kuda su otišle. A mogao je da ih potraži, da se raspita gde su. Da im samo kaže da on ne ume drugačije da živi, da i one treba da se pomire sa njegovom bolešću i da je shvate kao konačnost, kao svršetak. Da mu oproste što je takav čovek, što ne zna da bude bolji i što ne može biti bolji. Što nije hrabar, dostojanstven, pa da sve svoje priče otvori pred njima dvema. Ili što nije licemeran, pa da zaboravi i glumi bivšeg ratnika koji se ni za šta ne kaje. Ali, činilo mu se da bi i to priznanje pred njima dvema bilo besmisleno. Ne bi razumele. Niko ne bi razumeo. Nikada. Možda samo pojedini koji su kroz rat prošli kao i on. Ali, i oni su nestali. Ni njih ne bi tražio. Bol koja ih spaja istovremeno ih razdvaja i udaljava jedne od drugih. Jer, oni znaju šta su sve ljudi radili jedni drugima i zato radije svoje priče prećute. Onaj oficir preživeo ranjavanje. Odsekli mu obe noge, jednu ruku, a nekoliko godina nakon rata je onom drugom rukom sebi pucao u glavu. Opet se Žika setio da je svejedno što je ostao živ. Kao da nije ni preživeo. Oficir koji ga je podgovarao da ubije devojčicu je uspeo u karijeri. Upustio se u politiku, došao do nekih važnijih državnih položaja. Ali, ni njegova slava nije trajala dugo. Odolevao je svim pokušajima da se obelodani njegova krivica za mnoga ratna nedela, ali je na kraju pao. Završio pred međunarodnim sudom pravde, optužen za nekoliko genocidnih dela koja je lično organizovao i sprovodio po naređenjima viših vojnih lica. Žiki je bilo više nego naporno da prati dešavanja nakon rata. Većinom su javnosti iznošene puke izmišljotine i obmane o sukobima nacija. Oni koji su o ratu najviše polemisali, najmanje su znali šta je taj rat odista značio. Znao je Žika da se sve dešava sa ciljem da se narod sludi i zbuni. Dok je narod mislio da nam svetske sile rade o glavama i kroje sudbine, razrešavajući primirje na našu štetu, generali su rado prihvatali da im se sudi jer su i za svoju robiju bili dobro plaćeni. Tako je nastala čitava zavrzlama od onoga što jeste i što nije, izmešale su se istine i laži da se više nije moglo razlučiti ko protiv koga to finim načinima i u miru ratuje. I onda je Žika doša do imena svoje bolesti. I shvatio je da će od nje umreti. Jer je uzela maha. Razvijala se lepo i postupno tokom godina da bi na kraju potkupila ceo njegov organizam. Prepoznao joj je simptome pod kojima se prikrivala i na kraju je samome sebi postavio dijagnozu. Njegova bolest nije bio alkoholizam. Bolovao je od razočarenja. Od razočarenja će i umreti. Razočarali su ga svi. I vojska, i policija, i pravosuđe, i crkve, i političari, i škole. Razočarali su ga obični građani. Razočaralo ga je čitavo čovečanstvo. A najveće razočarenje je bilo razočarenje u Boga. Ako postoji sila nad silama, vladar nad vladarima, tvorac nad tvorcima, sudija nad sudijama, onda bi to morao biti Bog. Ali, Žika ga nije video, niti je naslućivao da negde postoji taj svemogući Bog. Razočarenje ga je vodilo u očaj, očaj u beznađe i laganu smrt. Prividno izlečenje su donosile njegove priče pod hrastom, ali bi se onda iznova vraćao svojoj bolesničkoj postelji sa spoznajom da se iz nje nikada neće dići.

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

A zima je pritegla još ono malo života koje je ostalo u njemu i ubrzala mu korake do groba. Sve češće ga bole pluća. Bol ide kroz čitav grudni koš, ispod rebara, pa u donju utrobu. Pretpostavlja da mu je jetra potpuno uništena od alkohola. I kao da ga to raduje. Primećuje promene na sebi. I to mu izgleda kao olakšanje i uteha. Nada se da neće preživeti godinu koja odmiče. Nema za čim da žali, pa čak ni za pogrešnim životom. A čitav njegov životni put je bio pogrešan. Kao stranputica, a ne put. Kao večito hodanje uz provaliju. Kada je posle završene gimanzije izneo roditeljima svoju odluku, pažljivo su ga saslušali i podržali. Otac je bio protiv vojske. Govorio je da je vojska priziv nesreće. Govorio je da je naš narod oduvek ratovao i da će uvek ratovati. Ali, nije ga odgovarao. Pustio ga je da izabere sam i da svoj izbor sam trpi do kraja. Majka je bila ponosna jer joj sin jedinac kreće na vojnu akademiju. Da je samo razumeo očeve reči, da se držao knjiga i da je pošao nekim drugim putem. Da je poslušao ženu kada ga je na kolenima preklinjala da se ne vraća na ratište i da skine uniformu, da se okane vojske i odbrane zemlje koja se raspada. Govorio je da je sramota, kukavičluk, da će izgubiti ljudskost, čast i dostojanstvo ako dezertira. Da nije one večeri toliko popio i bez razloga ošamario ćerku koja ga je plačući dočekala na vratima kuće... Ne bi sad bio bolestan i sam. Ali, čovek greši sve dok ne uvidi prvu učinjenu grešku koja ga neretko košta čitavog života. A kad život prođe, povratka nema. Kraj je konačan.