***

Ne postoji uslovljena sloboda. Ako je uslovljena, onda je sloboda dovedena u pitanje.

***

I opet jesen. Kao moranje, neminovnost, kao po zloj kobi isplanirana prohladna jutra i prerano započete večeri. I opet tužni zlatni sjaj gledam sa prozora, osluškujem šapat nekog podmuklog vetra koji me omamljuje i donosi miris koji me podseća na nešto... Nešto tužno. Suviše tužno da bi se moglo izreći prostim rečima. Sivilo dana i ona lukava tama noći koja ne dopušta da razaberem gde su se povukli daleki i nedostižni snovi koji se u nebrojenim sitnim svetlima javljaju u letnjim noćima. Tako je tužna jesen, i ova jesen koja sad dolazi. Možda tužnija od svih prošlih jeseni. Ili mi je mladost ostarila pa ne podnosi prolaznost vremena kao nekad...

***

Neretko se nađem u situaciji kada ovo pisanje doživljavam kao nepodnošljivo mučenje koje se ispoljava u telesnom i fizičkom obliku. Čini mi se da ću kao usled sitosti posle jela ispovratiti sopstveni tekst. Što ga više pišem i čitam, sve je goreg ukusa, bljutaviji je, meni stran i nepojmljiv, kao da je iz tuđe misli izašao. Posle jedne takve mučnine mori me glad kao iscrpljenog logoraša i opet se vraćam tekstu. Tad sve biva lakše, bolje. Iako mi izgleda paradoksalno, upravo tad naslućujem smisao moje mučnine. 

Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put ka objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!

***

Ne mogu da se ne začudim i ne zapitam nad onom starom i često izgovorenom rečenicom koja sve više u mojoj misli dobija notu apsurda. Kad se kaže za nekog-umro je prirodnom smrću.

Zar smrt može biti i neprirodna? 

***

,,,Samoća je najveće prokletstvo ovoga sveta. Bog nam nije darovao život da ga proživimo sami, otuđeni i bezobzirni prema drugim stvorenjima. Pogledam ove nebeske ptice koje mi kruže iznad glave. U parovima izvode let. A ja sam sam. Pogledam mrave kako mi mile oko nogu. Čitave porodice tih sićušnih bića se kreću. A ja sam sam. Ni zver ne voli samoću. A ja... Smejem se sam. Plačem sam. Ležem u postelju sam. U svitanje se budim sam.

Da li nas je Bog stvorio jer je osetio da smo Mu potrebni? Da li je i on lečio svoju nebesku samoću stvarajući čoveka po obrazu svojemu? U prve dane načinio nas je niiščega:

- A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa;*

- I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinimo druga prema njemu;* *

A ja se odrekoh svega radi samoće. Svečano, pred svetom, kao na praznik, pod zakletvom. Siguran, odvažan i nepokolebljiv. Kao kad ratnik odlazi u boj i gine za otadžbinu. Kao kad se žena zaklinje mužu na vernost do groba. Kao monah, koji lud Hrista radi, umom, dušom, srcem i telom poznaje samo Boga. ’’

(,,Sam’’)

---

* Prva knjiga Mojsijeva, 2, 7

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

***

I kada ih smrt razdvoji, ona će tražiti neko srkiveno nebo, čekaće ga tamo gde je sve ništa, gde se ne mere sati, gde se noć ne razdvaja od dana. Makar to bio i pakao sa stražom nečasnih duhova, ona će izgovarati neku svoju molitvu. Onu molitvu koju govore žene koje vole. I satana bi se sažalio i spustio koplje kad bi čuo te reči i zagrlio bi milostivog Boga. I ne bi bilo mržnje.

(,,Žena’’)

***

***

Opet me je glava prevarila u deliću sekunde. Misao je, željna predaha, posrnula. Na čas mi se desilo da zaboravim da nesreća uvek ide u svoj dom. 

***

Sad vidim, sad znam i sad shvatam. Ja imam samo ovaj jedan put. Drugi ne postoji. Drugi je iluzija, varka detinje vere. I taj put moram, treba da prodjem. Ne postoji više ni levo, ni desno, ni nazad. Samo napred. U neizvesno, nevidjeno. Bez strepnje i straha. Možda i bez nade. Ravnodušno. Ali, samo da ne odustanem od želje da saznam šta je na svršetku tog puta. Dok je te želje, istrajaću. Kad i ona počne da se gasi, moj put neće imati smisla.

***

U ovim šizofrenim, nezlonamernim kreiranjima svetova koji su jednim delom nastali od otetih naslaga ovozemaljskog sveta, a drugim delom od nepostojećeg, irealnog i neviđenog, još mogu da osetim da nije sve ništa. Da se ne rađa iz ništavila. I da plod koji u tom tvorenju nastaje ipak nije ništa.

***

Neće naš rod uništiti siromaštvo, glad, besparica i bolesti. Neće nas sa ovog sveta zbrisati neprijateljske vojske, osvajački pohodi i verski progoni. Ubiće nas neprosvećenost koje nikako ne postajemo svesni.

...

...

Čovek najlakše zaspi ako ni o čemu ne brine. Čovek ne brine ako ne misli. A kad ne misli, čovek je prazna, šuplja telesina od krvi i mesa koja ne razume ono što je stvarnost, ono što je život.

(,,Gost’’)